АРЧЕЊЕ СРПСКОГ НОВЦА ОД "ПРИТИ ДИЈАНЕ" И "КИЛАВОГ РАДОВАНА"

    Ових дана се у отаџбини економсити споре углавном око две ствари: Да ли је довољно новац „зарађен“ продајом НИС-а слупати на одржавање високог курса динара, или се и преко тога, треба задужити, и онда и те паре слупати на високи курс динара. Прво гледиште заступа српска министарка финансија, „Прити Дијана“, а друго гувернер НБС, „Килави Радован“.

А шта се то брани високим курсом динара? Социјални мир и још мало времена на власти без немира. Наиме, грађани Србије су крајем 2008. престрављени светским финансијским крахом (и искуством са девизном штедњом коју им је одузео милошевићев режим). Тада су брзо повукли својих 850 милиона € из банака у сламарице. Ово је показало колико је крхко српско поверење у банкарски систем у отаџбини. Наравно, банке су морале да се јако задуже не би ли одложиле сопствени колапс за пар месеци, за време кад је заказан. Светски шпекуланти хоће да пропадну колективно.

Менаџери српског дужничког ропства грозничаво троше јавну уштеђевину у том послу. „Килави Радован“ је потрошио милијарду и по € на „високи динар“ и тражи да се држава још додатно задужи код ММФ да би се наставило одлагање девалвације динара. Јер кад понестане пара на овом послу, више неће моћи да се исплаћују високе плате и пензије грађанима Србије, из чега треба да се плате страни аутомобили купљени на лизинг, станови, соковници, кафе апарати, фрижидери и друге врсте страних роба којима је обузет српски кредитирани медиокритет. Дан кад ће морати да се девалвира динар, оставиће Србе нагло са пола плате и та половина ће се топити у оној мери којом се презадужени агрегат становништва приближава производном занимању које у Србији није уништено – пољопривреднику на селу.

Срби и данас наивно верују да се „задужује друштво“. Ова категорија је код Срба увек била имагинарна, „кумова“ или „алајбегова слама“, звана „друштвена својина“. Е, више није тако. Све зајмове које сте узели, потписали сте сами. Ноге су главу одвеле у банку и уста су говорила насмешеним службеницима „дај, дај, дај“, а очи су, уместо да читају клаузуле о валоризацији, гледале где је она празна црта изнад личног имена, где треба да се потпише да би се добиле паре.

Па шта онда? Ево шта: „Ево иде дан и већ је дошао“, када ће газде ваших политичара у отаџбини схватити да ви немате пара да платите дугове које сте направили. Онда ће запленити оних неколико државних милијарди којима ваш гувернер „пегла“ превисоки курс динара. Те паре су и онако уложене у банкама „онога који ће доћи“, а коме сте веровали мрзећи сопственог председника и презирући сопствену отаџбину. „Онај кој ће доћи“, наредиће вашем гувернеру да девалвира динар (то значи да преполови ваше плате и пензије), а ваше кредитне обавезе се рачунају у € или SFR. Тада ћете схватити зашто се ваше обавезе рачунају у тим валутама, а не у динару. Одједном ће сва ваша плата служити за плаћање кредита којег сте узели весело и непромишљено. Што ће бити најгоре, убрзо то неће бити довољно пара за враћање дуга.

Да ли сте икад помислили откуд то да се толико Американаца, здравих, правих, нормалних и поштених налази на улицама велеграда, спава у парку или се крију по шахтовима? Је ли вам ико рекао да постоје десетине хиљада вредних, нормалних и поштених Јапанаца, који су уместо бонуса, донели фирми губитке, па данас живе у тами подземне железнице „земље излазећег сунца“. Крију се тамо због „личног банкрота“. Нисте чули за то? Нисте то видели у холивудским филмовима „А продукције“? Нисте то видели у српској емисији „Свет на длану“? Шта мислите, зашто се све више њих проституише по метрополама Уапада? Зашто је све више алкохоличара и наркомана? Е, време је да ставите прст на чело.

Баш нас брига, „рефинансираћемо дуг“. Да, велики мајстори кредитног поробљавања неће тек тако да вам одузму наду, па да одмах од њих побегнете у шахт. Требате ви њима, докле год се надате како им можете измаћи. Дозволиће вам да „решите свој кредитни проблем“ тако што ћете им додатно платити кредитне трошкове, па да вам дозволе да се поново задужите. У суштини, заменићете садашњу обрачунску основицу за другу, која је тренутно мања. Али та основица је „х“ у једначини вашег кредитног ропства, која се пажљиво мери сваког месеца према макроекономским показатељима. Без обзира да ли се она зове „Либор“, „Еврибор“, или чиме год да је замените, полако ће вам је повећавати док не достигне претходну. Куваће вас „као жабу“, а разлику ћете платити одмах, унапред, у кешу, којег су вам дали родитељи, тетке из иностранства или из новца којег сте добили продајом куће на селу и прадедине њиве, која је хранила генерације, док те генерације нису стовриле Вас – useles eater-a, како високи службеници „Онога који ће доћи“ зову то у шта су вас претворили.

Садашње стање ће трајати још кратко. Неограничена шпекулација је достигла свој врхунац и ускоро ће покрети неограничене флуктуације профита и губитака, које нико не може предвидети. „Онај који ће доћи“ то зна, али, кад је у питању Србија, oн цркава од муке, пошто је њу ломио под блокадом 10 година (као и Русију) и што у Србији сад не може да убрза темпо арчења уштеђеног кеша, да би је презадужио. Србија је дужна, језиво дужна. Али у економији су вредности често релативне. Други, око нас, још су задуженији, пошто Србију њени неспособњаковићи нису били у стању да презадуже као што су Мађарски презадужили Мађарску, са преко 100 милијарди $, колико се за сада зна.

Процес падања Србије у дужничко ропство је једноставно почео прекасно за интерес „онога који ће доћи“. „Прити Дијана“ и „Килави Радован“ тај процес не могу да убрзају. „Прити Дијана“ је уочи Нове године изјавила да „верује у деда мраза“ и да верује какоће он Србији донети буџет. Нема шта ту да се верује, кад она својим очима гледа премијера који не личи ни на шта, осим на деда мраза и кад министри вуку замишљена кола као његови ирваси. И политика му је иста. Таман усвојен буџет, а после недељу дана влада тражи његов „ребаланс“. Шта рећи осим онога што је рекао Паја у „Повратку отписаних“: „...е благо нама, добили смо још једног балансера“.

Кад дође до краха, пропашће сви у блато до ушију, а ми само до појаса. Ово је релативност о којој сам писао. Тако нам се пише. Међутим, то није добро за наше „државне службенике“, који су годинама „пискарали“ нешто по општинама и у јавним службама, па накокали дугова и дугова, мислећи лагодно да ће њихова плата само расти. Њих је у овој земљи мало, сувише мало да би држава залегла за њих. „Онај који ће доћи“ неће бити милосрдан према задуженим Србима управо из разлога што му нису били добвољно добра реклама за опште презадуживање грађана Србије. Њихову имовину ће казнити, немилосрдно је бичујући са два бича: Један се зове „Еурибор“, а други „Либор“. И неће им против њих помоћи никакав „Свибор“. Ни Обама више не може да убеди конгрес САД да му да оних 800 милијарди $ које је Буш потрошио на бацање у бунар неликвидности, а како ће за свој интерес да српску владу излбира неколико хиљада српских беспотребних пискарала? Како ће неколико хиљада презадужених српских домаћинстава да притисну српске окупационе власти за мораторијум на хипотекарна потреживања? Никако.

Дакле, ако сте запамтили нешто из мог претходног чланка, да додам још и ово: Кад дође до краха банкарства у отаџбини, гледајте да се некако вратите на село, одакле су ваши стари. Ако имате неку уштеђевину, а презадужени сте, купите на време тамо земљу и кућу, најбоље на име неког поузданог даљег рођака, пошто прописи о принудној наплати могу да погоде вашу децу, брачне другове, родитеље и браћу и сестре. Чим се на село врати довољан број економиста и правника, припремајте се да правите локалне штедно – кредитне задруге. Не расправљајте ко је крив за невоље јер то не води нигде. Учите се од Борке Вучић. Она је годинама одржавала српски банкарски систем у условима потпуне опсаде, а у доба окупације прва нас је учила да се окренемо пољопривреди као једином стабилном производном потенцијалу ове земље. За сада толико.

Бранко И. Крстић