КО СЕ КРИЗЕ БОЈИ ЈОШ...

Без разлога смо страховали, а многи још увек страхују, од најављене економске кризе која се попут баука надвила над свим континентима. Наплашише нас штампани и електронски медији проричући неизбежан пад стандарда, поскупљења свега и свачега, незапосленост, отпуштање са посла, пад производње... Утераше страх у кости народу и поједини министри, њихови заменици и саветници, економисти и ини „експерти“ који свакодневно са телевизијских екрана и насловних страница локалне, републичке и „жуте“ штампе, деле савете забринутом народу како да на најбоље могући начин ублажи надолазећи економски цунами. На општенародну срећу, међутим, појавише се на српској политичкој и екомомској сцени људи који нас утешише, односно ослободише страха од тих црнослутних и злослутних прогноза. Као мелем на рану дочекасмо речи министaрке Диане Драгутиновић – речи које нас одушевише сазнањем да ћемо ове, 2009. године, живети боље него прошле и свих претходних година. Каква криза, какви бакрачи! Србији се смеши лепа економска будућност, без обзира на тамо некакву „глобалну“, „светску“, „планетарну“ и како је све већ не називају економску кризу.

Неверне Томе ће, можда, вртети главом читајући и слушајући пророчанске најаве министарке финансија. Просто не могу да верују да „ако буде раста привреде, а сигурно да ће је бити, људи у Србији ће живети боље ове 2009. него прошле – 2008. године“. Да, баш тако, дословно, поручи пуку госпођа министарка, коме после тога паде велики камен са срца. Јер, руку на срце, није било свеједно слушати свакодневно гласине како се негде са западних страна ваља баук економске кризе. А гласине су, од давнина је познато, снажно оружје у рукама оних који их са одређеним циљем лансирају. Супротстављајући се гласинама, како онима које долазе споља тако и домаћим, госпођа Драгутиновић храбри нарастајуће осиромашене народне масе „стручним“ демантијима о наводном галопирању економске кризе.

Посебно охрабрујуће, и са становишта „експертски“ утврђених чињеница, делују њене речи по којима да ако желимо да живимо боље, „морамо сви да мислимо позитивно, јер ако очекујемо добре ствари, оне ће се стварно догодити“. Ништа простије. Како се раније не сети смо овог спасоносно-оспокојавајућег открића па да, како нас не би болела глава, унесемо у њу „позитивне мисли“ и лишимо се свих брига које су нас притискале у вези са неоправданим страховима о наводној долазећој економској кризи. Посебан, додатни, разлог за оптимизам је што министарка очекује да ће наше „позитивне мисли“ поспешити њено очекивање да ће Влада Србије да „похрли у пуњење буџета, да обезбеди новац из иностранства и задржи скромнију стопу раста привреде“. Додаде још да је, када је раст привреде у питању, довољно да он буде макар и један посто, што ће омогућити знатно лепши и богатији живот од оног који нас је пратио током 2008. године.

Све досад речено, делом у саркастично-шаљивом тону, било је неопходно због дијаметрално супротних ставова који се чују на скуповима у чијем раду учествује председник Владе Мирко Цветковић, министри, гувернер, представници привреде, банака, синдиката... На многим од тих скупова присуствовала је и активно учествовала и министарка Диана Драгутиновић, па тим више збуњујуће делују њене оптимистичке прогнозе без икаквих покрића. Јер, да нас криза неће заобићи, по некима да је пуним једрима већ упловила у наше воде, више је него очигледно. А да је то заиста тако потврдио је и пемијер Цветковић лично, изјављујући да ће се Влада у борби са економском кризом руководити „принципима јединствености, солидарности и континуитета“. Кризу ће, тврди он, лакше поднети ситуиранији део грађана, због чега ће Влада напоре усмерити да „што лакше прође“ сиромашнији део становништва. Испусти премијер, при томе, да наведе процентуални однос између „оних који имају више“ у односу на оне који имају мање или немају готово ништа. Не упуштајући се детаљно у мноштво мера које је јавности презентирао премијер Цветковић у борби против текуће и предстојеће економске кризе, и наведено је сасвим довољно да демантује ничим документован оптимизам министарке финансија госпође Диане Драгутиновић.

Да је криза стигла и у наше двориште и да ће се тек ширити у њему очевидна је истина. Не негирају је ни председник Борис Тадић, потпредседник Владе Млађан Динкић, гувернер Радован Јелашић, бројни економисти, политичари и научни радници. Разлика је једино у томе што стручни људи упозоравају на последице које криза доноси по већину становништва, док људи на власти, разним демагошким изјавама, настоје да је минимизирају, уз обећања да ће предузети све како би је свели на најмању меру. Питање свих питања у овом тренутку гласи: како избећи удар економске кризе која је по речима потпредседника Владе и министра економије Млађана Динкића, „вероватно најтежа у историји човечанства“. Зар и ми нисмо, макар и у микро релацијма, саставни део тог човечанства?

Радисав РИСТИЋ