Хришћанско поимање културе

   Бог је створио човека као умно биће које може да општи с Њим. Место за остваривање дијалога је рајски врт, а начин богослужење. Рајски врт је једино место где човеков живот достиже своју пуноћу, место где је живот вредан живљења. Међутим, човек у једном моменту свог прогреса у добру почиње да пориче себе као богослужбено биће, тј. као биће које разговара са Богом и бива протеран из рајског врта. Протеран је јер се није понашао у складу са богоустановљењном културом живљења у њему; постао је некултуран, желео је некултурно да постане нешто што у суштини не може бити. Бог му је дао могућност обожења, а он је хтео да буде Бог, дао му је могућност освећења, а он је хтео да буде апсолутно Свет. У „прогонству“, човек успоставља неки свој начин постојања, који је у суштини трагичан; он живи у греху, живи сопствени промашај. Новоуспостављени начин живота бисмо могли да назовемо пара-културом, или можда под-културом. Та пара-култура, у свим својим верзијама, постоји и данас као негација хришћанске културе, као негација оне културе која за основу има Богочовекa, као њен сурогат. Али, ипак, она има могућност преображења, исправљања. О том процесу сада, због стешњености простора, нећемо говорити. Мишљења смо да прво треба правилно дефинисати појам културе, па тек онда неку дефинисати као пара-културу и отпочети њено „исправљање“.
Култура је начин живота човека по строго одређеним правилима, по конкретном систему вредности. Хришћанска култура је свој систем вредности, одн. своја „начела живота“ (како би то рекао св. Јован Златоусти), усмерила на остваривање светости човека, на његoво обожење, јер је то у складу са Божијим стваралачким промислом. Следствено томе, хришћанска култура, коју сматрамо једином аутентичном, јесте „култура светости“. Апсолутно Свет је, као што је опште познато, само Бог, који је и Извор светости човека. Док се човек освећује, Бог јесте Свет. Дакле, хришћанска култура се утемељује Богом, и то Oним кога је открио Христос – оваплоћени Син Његов. Христос је тај који културу одређује, дефинише. Такође, Његов живот је њена парадигма која мора да се отелотвори у животу појединца да би његова егзистенција имала смисла. Човек се освећује тако што непрестано позитивно одговара на позив Божији за заједничко живљење, тако што пристаје да у себи оваплоти Бога, да и он постане христос (богочовек). Живљење са Христом и по угледу на Христа значи прихватање одређене културе. Основни садржај те културе је богослужење. Христова служба Оцу је образац човекове службе Богу. Отуда и сама реч култура (култ – служба Богу).
Хришћанска култура је, као изразито литургијска, најприроднија за човека, који је творевина Божија. Јер је он створен да буде свештеник. Човек је човек само као литург – онај који служи Богу. Божанско предназначење је да човек буде космички свештенослужитељ. Бог предаје човеку материју на управљање, које се састоји првенствено у литургијском приношењу те исте материје Њему. Културом се одређује употреба читаве творевине, тако да се човекова одговорност односи и на свет. Изабравши извесну пара-културу, (која је у суштини култура ништавила, јер одстрањење Бога и живота човека подразумева повратак у оно из чега је створен – то је апсолутно ништавило) човек одређује и судбину читaвог света.
По хришћанском уверењу, култура живљења овде и сада јесте пут који се завршава у вечности, која, пак, може бити двојака: бескрајна депресивна празнина или пуноћа постојања. Систем вредности који одређује културу човека, одређује и квалитет његове вечне егзистенције; на основу тог квалитета дефинишемо вечност као рај или пакао. Културом се човек опредељује да ли ће вечно живети у једном или другом стању. У томе је њен примарни значај. Неопходно је, дакле, да човек свој начин живота усклади са хришћанским, тј. јеванђељским системом вредности, који препоручује интеграцију људског живота у Божански, да би „културу празнине“, тј. пара-културу, преобразио у „културу светости“, одн. своје пролазно биће преобразио у богочовечанско, дакле, „позитивно вечно“, остварено. Хришћанска култура је „култура вазнесења“. Истински културан човек, по хришћанском схватању, непрестано тежи да трансцендентира себе као психофизичко биће, тежи да се љубавно сједини са Богом, и на тај начин, себе афирмише у сфери пневматолошког (духовног), тачније, теолошког (божанског). Тако човек непосредно преображава самога себе, а посредно целокупну материју.
На крају, треба напоменути да хришћанска култура не претендује порицању апсолутно свих актуелних пара-култура, већ тежи да их, у оној мери у којој је то могуће, преобрази и укључи у своје богослужбено живљење; мења, дакле, њихову суштину, али њихова форма може да постане органски део хришћанске културе.

Православни мисионар