КАРАКТЕРИСТИЧНА ПОЗДРАВЉАЊА КОД НАШЕГ НАРОДА

Карактеристична поздрављања код нашег народа су ЉУБЉЕЊЕ СА ТРИ ПОЉУПЦА У ОБРАЗ, и поздрављање ИСПРУЖЕНОМ ДЕСНОМ РУКОМ У ВИС са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе ЗАВЕТНИ ДУХ ЧАСТИ СРПСТВА.

Љубљење у образ по три пута се најчешће чини у следећим приликама и то када се драге особе дуже време нису виделе, и приликом честитања некоме за нешто вредно, успешно и лепо у животу. Осново и најчешће разумевање значења оваквог поздрављања и честитања у хришћанском смислу представља међусобно прославање Светог Тројства, посвећујући сваком по један пољубац: Оцу, Сину и Светом Духу.

Међутим, поред наведеног објашњења, постоји и друго по духу веома слично али мање познато значење које у себи ниси поруке, лепоту, дух и завете националне части. Оно гласи:

„Када се дуже времена нису видели,

Срби се љубе три пута.

Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.

Срби се љубе три пута:

у име живота,

у име смрти,

и у име части.“

Наиме, треба имати у виду да се код многих народа ОБРАЗ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у ОБРАЗ има посебан смисао. Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека. Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као ЈУНАЧКА, али свакао НЕ КАО МОРАЛНА СМРТ. Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување ЛИЧНЕ, ПОЛНЕ, СЛУЖБЕНЕ и НАЦИОНАЛНЕ ЧАСТИ с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.

Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Међутим, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама. С тим у вези, ваља знати да је по старима вишебожачким, односно предачким веровањима старих Словена, један од врховних богова горњег света био Бог Световид, а код нас Срба Бог Вид. Као соларно божанство, имао је три посвећења. Био је бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Јахао је белог коња и представљан је као ратник. Славио се великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи дан у години. То је 15.јуни по старом, односно 28.јуни по новом календару. Тај дан, односно датум, је дакле Видов-Дан. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, ШТО НИЈЕ СЛУЧАЈНО, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере.

С друге стране, крст је као религијски симбол био познат пре појаве хришћанства. Уколико би хтели да са прстима руке представимо крст, онда се то једноставно чини са три раширена прста (палацем, кажипрстом и средњим прстом). Дакле, они симболишу управо крст, а подигнути у вис, могу и асоцирати на свечани поздрав посвећењима и врховном богу старе српске вере Богу ВИДУ. (Постоје тумачења да је по тадашњим веровањима имао три главе што одговара броју његових култних посвећености.) Према томе, све то наводи на закључак да се код наших давних предака поздрав Богу Виду вршио са три раширена прста десном руком благо подигнутом према небу, ка његовом „горњем свету“. Уједно они представљају и крст сачињен прстима десне руке.

Мора се напоменути да је ВИДОВДАНСКИ ЈУНАЧКИ КУЛТ био веома јак у време Косовске битке. Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ се у одређеном степену сачувао и интензивирао уочи Првог српског устанка 1804. године. Да споменемо да је Карађорђе захтевао да му се народне вође са три подигнута (а не састављена) прста и заклетву, уз присуство попа, закуну на верност.

Пред Први, култ Видовдана се јављао и за време дизања Другог српског устанка. Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело, на њој су јасно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који заједно са попом имају подигнута три састављена прста - позади њих је црква брвнара. С друге стране, на десној половини слике виде устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст најважније свето дрво из старе вере. Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који У ИСТОМ ЦИЉУ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе, и јуначког култа Бога Вида - херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом МИЛОШ ОБИЛИЋ као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа него представник хришћанског светог ратника.

Уз споменуту слику, треба напоменути још следећи податак, а односи се на оригиналну фотографију са Марковог трга у Загребу када се народ у великој маси окупио да види, чује и поздрави краља Александра по објављивању прогласа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. На тој слици се види да народ у високом проценту (око 60%) поздравља краља и тај чин са три подигнута и раширена прста десне руке. Уколико неко сматра да су то Хрвати а не Срби (што ипак нема основа), те да се налазе и друге слике Хрвата где се и они заклињу или поздрављају са три раширена прста, онда се мора имати у виду да су Хрвати пореклом Словени, или су у највећем броју покатоличени Срби. (Руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године написао је о својој посети Загребу и ово: „Дошао сам у столицу покатоличеног Српства“.) Тако је делом и њима овај поздрав остао као траг претходних поколења, односно наших заједничких предака.

Следећи пример је такође евидентан, мада је био редак у Краљевско српској војсци. Тако се на слици на којој је приказано полагање заклетве официра београдског гарнизона (где су били присутни принц Ђорђе са министром војним Зечевићем), у првом реду у централном делу, види један од официра који се не заклиње као већина са три састављена, већ са три раширена прста десне руке.

Споменуто је да поздрав са три прста симболично представља КРСТ. Он је као религијски симбол познат код наших предака још у прехришћанском периоду. Преузет у хришћанству, крст је добио ново и више значење у религијском, односно духовно-етичком смислу. Крст је у хришћанству (према Николају Велимировићу), поред његове основне симболике вере, уједно и највећи симбол части. Подигнута три прста у Српству, било да су раширена или скупљена, најчешће се тумаче као израз Светог Тројства: Оца, Сина и Светог Духа. Уколико су палац, кажипрст у велики прст састављени, они тада представаљају Јединство Тројства, те се због тога са састављена три прста Срби крсте; односно осењују (очашћују) се крстом.

Из свега наведеног, подигнута десна рука благо према небу са три раширена прста је изванредан спој исконског поздрава херојском родоначелнику српског народа с једне, и Христу, односно Светом Тројству и „Небесној Србији“ с друге стране.

Срби се у принципу међусобно никада овако не поздрављају, или ако се то и чини, онда је то веома ретко. Овај поздрав се најчешће јавља када су људи на неком значајном скупу, спортским сусретима, митингу и слављу или при другом прикладном, значајном и свечаном поводу, и када се жели на препознатљив начин исказати ПОНОС и ВЕРА у СНАГУ и ТРАЈАЊЕ НАШЕГ НАРОДА. Подсетимо се само да смо тај поздрав веома често видели код народа и војске Републике Српске Крајине и Републике Српске, али и наших војника током и након агресије НАТО на СРЈ. Поред тога, видимо га све чешће и на бројним спортским манифестацијама, другим прославама и значајним догађајима.

Међутим, уколико се и даље жели упорно и неоправдано не само негирати већ и ОБЕЗБРЕЂИВАТИ лепоте, вредности и дух старе вере наших предака, попут чињенице да се упорно негира наше ВИНЧАНСКО ПИСМО, односно СРБИЦА, онда и није случајно да се упорно и са разних страна негира лепо, јединствено и јасно препознатљиво и све чешће присутно СРПСКО ПОЗДРАВЉАЊЕ са три раширена прста десне руке.

Коначно, иако се овај поздрав приписује СПО и често оспорава као наш јасно препознатљив национални поздрав, некако постаје све уверљивије да ОН ЗАИСТА ЈЕСТЕ УПРАВО ОВО ДРУГО.

Уз споменуто СРПСКО ЉУБЉЕЊЕ У ОБРАЗ, овај карактеристичан поздрав је само део НАШИХ ИЗВОРНИХ, ИСТОРИЈСКИХ, ЗАВЕТНИХ И МОРАЛНИХ СИМБОЛА ЧАСТИ, те је као такав ДАНАС ВЕОМА ЈАСНО ПРЕПОЗНАТЉИВ, ЈЕДИНСТВЕН И АФИРМАТИВАН СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ БРЕНД.

Пуковник

Др Раде С. Н. Рајић