Александар Димитријевић

У ПОТРАЗИ ЗА СПАСОНОСНОМ ФОРМУЛОМ НА ЧАРОБНОМ БРЕГУ

Године 1971. Klaus Schwab је дошао на идеју да окупи елиту светског приватног сектора са циљем неформалног дружења. За место окупљања изабрао је, мало место у швајцарским Алпима. Било је то исто оно место у којем је велики немачки књижевник Thomas Mann сместио радњу свог познатог романа “Чаробни брег”. Већ после првог таквог скупа у Давосу, створена аура око богатства и утицаја његових званица, банкара и извршних руководилаца корпорација, својим елитним пресижом почела је да привлачи интерес шире светске јавности. Постепено круг гостију и учесника постајао је све већи. Разлог за то био је једноставан, новац и моћ нашли су се по први пут на једном месту. Тако је настао Светски Економски Форум. Од тада, сваког јануара, холове хотела и пансиона у Давосу испуњавају у све већем броју политичари, државници, теоретичари економских наука и финансија, као и представници организација које делују ван државних институција. Окупљени на ручковима и ексклузивним пријемима, у дебатама, они разговарју о актуелним економским, политичким и друштвеним темама, које су од светског значаја. Крајњи циљ ових састанака јесте проналажење оптималних решења за изазове са којима је суочен савремени капитализам.

У Давосу Thomas Mann-а била је такође окупљена елита тадашње Европе. Лична судбина тога изабраног друштва довела је у санаторијум за плућне болести инжењере и фабриканте, високе официре и старо племство, професоре и књижевнике, уметнике и чланове масонских ложа. Свију њих повезала је кобна болест, туберкулоза. Било да су сами боловали од исте или су дошли у посету познаницима и родбини, тек остали су упућени једни на друге за дуже време. Тако су они међу собом, силом прилика, током дуготрајних дружења расправљали о смислу живота, о религији и о моралу, о новим технологијама и начину управљања, о уметности, а све у нади да дочекају сопствено оздрављење или оздрављење својих блиских. У фазама попуштања болести, и у тренутцима сопствених идеалистичких заноса и егзалтација, вођене су дебате о улози разума и хуманизма у развоју друштвених и техничких наука. У најбољим тренуцима истима је давана предност у односу на насиље и похлепу као снагама покретачима људске историје. Такви погледи су на тренутак, код ондашњих учесника у разговорима, будили наду да тмурни облаци империјализма и Првог Светског Рата, који су се лагано надвијали над Европом ипак не превладају.

Разумљиво, многи јунаци романа нису успели да преболе фаталну болест. На жалост, ни Европа није измакла језивој коби Првог Светског Рата. Шта више, уследио је и Други, још страшнији. У дугом времену после тога, свет наставља кретање у правцу непознатог и неизвесног. То осећање данас полако опет преовлађује.

Не само по месту догађања, него и у односу метафоре романа “Чаробни брег”, Thomas Mann-а и реалности савременог капитализма, која је изражена у настојањима Светског Економског Форума да понуди спасоносни рецепт оздрављења, та два догађања у Давосу добијају фрапантну подударност. Песимистичан исход романа и неизвесност формула понуђених од стране Светског Економског Форума из Давоса, подједнако изазивају скепсу код сведока данашње међународне финансијске кризе, баш као и код Нафте, једног од јунака Манн-овог романа.

Било да је данашња криза логична последица процеса развоја капитализма, или само непоштовања његових економских закономерности, или је она напросто “намештена” полуга за даљу трансформацију капитализма у један надвременски процес, који има своју неминовност у бесконачности, постоје очигледни чиниоци на којима стање данашње светске кризе почива.

Пре свега ту је процес глобализације, усвојен од стране великог броја учесника и фактора светске политичке и економске стварности, као једини правац даљег развоја савременог друштва. Ово је за непосредну последицу имало дисперзију капитала под неуједначене механизме политичке и економске контроле широм света. Истовремено, за тим иде пенетрација капитала у економије различитих капацитета, које све ипак треба да уважавају исте економске законитости. Имајући у виду диспропорције између развијених, земаља у развоју и оних заосталих, изгледи на стабилан и просперитетан развој нису могли да буду гарантовани за све.

Затим, ту је сама агресивна и експанзивна природа капитала као врло покретљивог агенса економије. Испуњавањем своје основне суштине, а то је остваривања континуираног профита, долази до “растезања” друштвених капацитета преко граница издржљивости, бржег исцрпљивања ограничених ресурса, са међународним финансијским системом, који је све теже био у стању да прати такав темпо развоја. Ограниченим резервама сировина, масовном производњом и потрошњом, повећањем ризика у екологији, а пре свега глобалним загревање планете, конкуренција на светском тржишту постаје све суровија.

На карају, ту су Сједињене Америчке Државе као активни фактор данашњег стања у светске кризе. Са њиховом целокупном спољном и унутрашњом политиком, са неолибералном економском философијом, са војном умешаношћу широм света, са буџетским дефицитом и дуговањима у астрономским размерама, путања њиховог економског развоја морала је да у једном тренутку да крене силазним правацем.

Тако су САД и свет постали суочени са великом економском кризом. Криза је започела сломом кредитног тржишта, настављена неликвидношћу великих банака, са рецесијом која следи и за собом повлачи повећање незапослености и рецесију са растућом инфлацијом. После тога следе депресија и дефлација. У клими глобализације било је сасвим логично да тај тренд пређе границе САД. Тако је глобализација показала своје ново лице у настојању да терет кризе подели са другим државама заједнице. За очекивати је да економије слабије развијених држава буду највише погођене. Такав развој ситуације ипак није довољан да разреши нагомилану проблематику у светској економији. Ради тога треба да буде извршен драстични рез како то данас видимо у кроз мере борбе против растуће економске кризе. Уједно то је по стао и једини начин да евентуална довођење капитализма под знак питања буде избегнуто.

После свега видимо како је заузети правац изградње униполарног света, заснованог на слободном тржишту, неприкосновеној приватној иницијативи, под паролом демократије и вођством једне државе, ударио у свој плафон.

За потребе свог преживљавања, капитализам је, на његову срећу, у стању да врло брзо направи корак уназад, и за ту сврху прибегне чак и диригованој економији, свом најљућем противнику. Све то само да би извршио консолидацију и наставио свој пут у вечност.

Ових дана, господа Путин и Вен у оквиру овогодишњег “Светског Економског Форума” у Давосу, који је одржан под називом “Обликовање света после кризе”, су показали алтернативу тренутно преовлађујућој тенденцији у економском понашању и друштвеном развоју, израженим у глобализацији. Ако никако другачије, а оно барем утолико што из Русије и Кине, ова последња економска криза није кренула у свој поход светом.

Идеја о једној светској држави, са централизованом администрацијом, заједничком војском, јединственом централном банком, а могуће и једном црквом, одавно је садржана у идеји новог светског поретка. Данас она своје препознатљиве обрисе почиње да добија у начину функционисања и доношењем одлука Организације Уједињених Нација, у проширивању војног блока НАТО-а и у огромној финансијској снази Федералног Фонда Резерви. Можда та идеја јесте практична или тешко да је праведна.

Зато у покушајима решавања настале финансијске кризе, дилеми о начину њеног превазилажења уместо унилатералног треба један пре свега диверзификован приступ. На једној страни један број држава, предвођених САД-ом почиње да се залаже за увођење дисциплине у тржиште кроз државну интервенцију у економији кроз фискалну регулативу, за убризгавања државних финансијских средстава у економске токове приватног сектора. На другој изоловањем такозване “отровне имовине великих ,дужника” и увођењем протекционизма. Супротно овим тенденцијама стоји захтев за умернијим економским развојем, са јаком социјалном политиком и вођењем рачуна о одржавању равнотеже у животној средини.

Избором промишљеног решења и одговорним понашањем, изградња стварне светске заједнице народа и држава постаје могућа а криза неравномерности развоја ублажена. Да би се ово постигло треба да буде пређен пут од стварања једне имагинарне заједнице, која је то само у документима и по мери само једне стране, која прихвата само један поглед на свет, према далеко већем поштовању различитих приступа ка јединственом циљу за све у свету. Заједнички циљ нове светске заједнице пре свега треба да буде обезбеђивање мира, слобода и права свих, заштита и очување природних услова живота и практиковање коегзистенције међу народима света.

После свега остаје да видимо да ли у овом тренутку постоји разумевање за алтернативу и уважавање постојања и другог приступа у развоју међународне заједнице. Иза тога долази још већи изазов, а то је да постојећа алтернатива буде призната и прихваћена.