БИЛО КУДЛЕ ТАЈКУНЧИЋИ СВУДЛЕ

Дневник једног обичног отаџбинског грађанина

Почетком фебруара 2009.

Звррр, зврррр, звррррр... Тек пробуђен отварам очи загледан у зраке сунца који се пробијају кроз прозор у моју дивно уређену собу. Елегантним покретом гасим свој модерни дигитални будилник. Устајем ведар и чио одлазећи у купатило. Чешкам задовољно леђа зевајући. Стајем пред огледало и одврћем славину. Из ње цури млеко помешано са медом које мом лицу чини добро. Аааааааахх како је добро што смо коначно ушли у ту Европску Унију.

Одлазим у огромну кухињу своје огромне куће и отварам свој огромни фрижидер препун свакојаких ђаконија које су ми довезли на телефонски позив из огромних немачких мега-маркета који су, у међувремену, након што смо постали члан Светске Трговинске Организације, дошли на наше тржиште преузевши пропале Максиделтародићтемпомеркаторе. Гледам на свој Rolex али не бринем да ћу закаснити у своју фабрику за рециклажу пет-амбалаже. Реших да јутрос, ван града, где је смештена моја фирма у модерној индустријској зони, путујем брзо и безбедно уредним и модерним београдским метроом. Свом возачу дао сам пар дана слободно па ћу у метроу током вожње моћи бар на миру да читам своје омиљене новине. Погледом кроз велики прозор обухватам своје огромно двориште и белог Лабрадора који весело скакуће машући репом на тераси угледавши ме. Звррррр, зврррррр... Еееееј бре, моја лепа кућа, мој дивни црни Јагуар испред ње, мој огромни фрижидер... зврррррр, зврррррр... све ми, јеботе фараон, нестаје пред очима. Расплињује се преда мном као фатаморгана. Зврррррррр, поред јастука звони неки крш од будилника. У лудилу, још потпуно мамуран од предивног сна бацам сноубицу на зид преко пута кревета где сам синоћ легао непресвучен и мртав пијан. Он се уз прасак распада али вредело је. Ђубре је престало да звони. Брже-боље затварам опет очи не бих ли ухватио бар неку мутну слику моје рођене фабрике коју сам у свом сну приватизовао запосливши у њој пар хиљада људи који су се управо наоштрили да ме дочекају са цвећем у рукама. Али, ништа, бре, готово, магија је побегла далеко од мене. Устајем мрзовољно и одлазим у купатило. Унутра као да је пала бомба. Чешкам пицајзле међу ногама које сам покупио вероватно пре неки дан у Пицином парку где сам се пре тога у кафани Лијандер одгегао налокан у сасвим погрешном правцу. Отварам славину из које је потекла жућкастоцрвена савска вода смрдећи на хлор. Полузарђала цевка изнутра завршила је посао. Ко га јебе, мислим се у себи. Када опет будем нашао бар сезонски посао преко неке агенције за кадровске услуге купићу себи другу. Одлазим у своју малу кухињицу и погледом џабе тражим било шта у оном малечком празном фрижидеру чија врата једва отварам и затварам због горње фиоке која је потпуно утонула у нахватани лед. Грабим своју јакну у мини предсобљу и одлазим да купим новине и хлеб. Врата иза себе не закључавам јер лопови не би имали шта да ми украду. Испред моје зграде, чија је фасада допола опала, умало се не саплетох на једну од бројних џукела која се сваки убоги дан смуца у близини вребајући прилику да се ушуња у зграду где је за неколико степени топлије него напољу. Запахнуо ме је мирис бензина и несношљива бука коју је стварао црвени Yуго који се већ одавно налази у фази распадања. Хвала Богу, коначно су у Крагујевцу престали да га производе. Она сељачина од комшије, мајке му га набијем блесаве, турирао је мотор на празно као луд како би загрејао своју машину са којом свако јутро иде на бувљак да продаје неке кинеске ципеле које почну да се распадају на ногама већ при првим капима кише. Док ми се хладноћа увлачи у расклиматане коске журим да купим најпотребније па да се врнем у моје колико-толико топло сопче. Враћам се кући још мрзовољнији него када сам изашао. Седам за омањи дрвени сто на који одлажем један од најјефтинијих таблоида (за Политику или Новости немам паре), векну хлеба и папирни замотуљак чији је мирис још пред зградом узнемирио ону горе описану врећу бува. Одвајам сто грама паризера и пола хлеба за доручак а остатак одлажем за вечеру. За ручак имам неку јабуку коју сам јуче мазнуо са тезге на пијаци неког препродавца у пролазу. Јео сам брзо и халапљиво. А онда сам приставио џезву за кафу на једну од две рингле које су још радиле. Стари добри ЕИ Ниш, хе, хе, хе. И најзад, уз јутарњу кафу, коначно, преко скоро целог стола отварам новине. Погледом прелећем наслове: скочио Евро по ко зна који пут и поред интервенције Народне банке од неких тричавих 300 милиона. Држава на ивици банкрота, само неће да кажу. Е, па, јебо им пас фамилију. И то групно. Нека цркну. Остало им само још пар великих јавних предузећа од којих ће да се одвоје ионако пропалом приватизацијом тешка срца. Е, а кад то продају, остајемо још само ми. Сиротиња. Можда могу да нас увале неким богатим европским Румунима или Бугарима као сезонце?

Јавна предузећа у Србији су ти као добитак на лотоу. Тамо, бре, политичари запошљавају своје верне кадровике, свастике и свакојаку својту. Директори добијају плате по 300.000 и више. Имају неке златне падобранске бонусе у милионским износима као захвалност што су скроз руинирали фирме које су читаве генерације деценијама стварале. У тим јавним кућама, као и државним институцијама, запослили пет пута више људи него у Слобино време. Народне паре одоше у џепове политичара. Читам како је на плате чланова, заменика и сарадника Републичке изборне комисије прошле године потрошено више од 2 милиона евра. Месечне плате по 200.000 а ти људи имају и своје друге државне функције. Актуелна министарка правде у сукобу интереса. Јеботе, ко све води рачуна о "правди" у овој земљи. Српски парламентарци дошли на посланички одбор који су чланови једне партије блокирали. Након непуних пола сата констатује се да је рад Одбора немогуће одржати и сви излазе напоље срећни ко прасе у блату. Зато јер ће, без обзира на све, преузети своје дневнице које им народ плаћа. Скупштина не ради. Народни посланици не желе да наставе рад ни у сну без камера Јавног сервиса. Умислила багра да су јавне мега звезде. Тешко им је и да замисле да њихови живи портрети, у тренуцима док лупкају у клупе, дозивају се с једног краја сале на други, чачкају носеве, читају новине у сред седнице, сурфају по интернету, међусобно се повлаче за косу итд., не дође до свих 7 милиона грађана који, ето, умиру без њиховог сталног присуства на државној телевизији. Али, слажем се, ипак су то наши Карингтони који свако јутро на посао бивају вожени о државном трошку. И то под плавим ротационим светлом. Читам даље како највећи тајкун тражи од своје државе стабилан динар те да држава треба свакодневно да интервенише својим преосталим девизним резервама како његов лични капитал, до кога је дошао за непуну деценију, због раста евра не би претрпео штету. Ко јебе државне резерве. А онда, са средњих страна тупо буљи у мене иста фаца која у друштву домаћих јавних личности, од којих су половина њих џабалебароши који су се на мутан начин обогатили, прославља јубилеј своје империје. А та империја му је споља гладац а изнутра јадац. Радници по његовим фирмама раде за цркавицу и у условима сличним онима у Занзибару. Један наслов нарочито ми запада за око. Конкурс за економске конзуле широм света, Бог те мазо. Држава по ко зна који пут одрешила народну кесу. Док се још може, појединци морају добро и удобно да ухлебе рођаке, партијске послушнике, швалерке и ко зна кога још све. И даље, како је обична секретарица у посланичком клубу ДС такође добила близу два милиончета од државе за блејање уз ветар. Ред по ред, и дођох до краја. Спортске стране. Пише, играчи Звезде млатили се на терену са својим пољским ривалима. Јелена Јанковић неће да игра за Србију ако је држава новчано не испоштује. Спортска прогноза: кец по кец – кецање за оног ко има лову да им уплати. Итд. Погледам у своју чуку са напуклим стаклом, руску ракету из 1973. коју ми је у наследство оставио покојни ћале. Видим да је време, поштар је већ требао да звони два пута. Али ништа. Силазим низ степенице до поштанског сандучета. Из њега шрафцигером (кључ сам још одавно изгубио) вадим рачун за струју и писмо које већ дуже очекујем. Нестрпљиво га отварам и преко густо куцаних страна прелазим погледом. Унутра стоји да та моја држава, моја отаџбина, моја мајка због које треба да гајим некакав патриотско-национални понос, због беспарице, одбија моју молбу за било каквом врстом социјалне помоћи. У стан се враћам ко пребијен. Бацам онај рачун на хрпу других који се већ месецима гомилају покрај оне декорације од искљученог телефона. Лежем онако обучен у кревет навлачећи олињало ћебе преко главе у жудњи да опет, неким чудом, уловим бар крај оног ноћашњег недосањаног сна…

www.vuckovic.me