Година у знаку путовања св. Моштију 

Ову 2008 годину Господњу најсадржајније су испунила два догађаја: То су пренос моштију св. Серафима Саровског из Русије у Грчку а потом, ових дана, пренос моштију св. Димитрија Солунског из Грчке-Солуна у Русију. И један и други пренос моштију су учињени да се олакша верујућем народу и једне и друге Помесне Цркве да им се поклони и да се укрепи, облагодати и просвети. 

На крају двадесетог и почетку двадесет и првог века, ми Православни хришћани који смо и бројчано огромна већина (у Грчкој 95%, у Русији преко 85%) у поменутим земљама, занимамо се преносом моштију светитеља Божјих и то још сматрамо главнином  садржаја овог лета Господњег. 

Корени овог свештеног путовања, пута сежу у прве дане настанка, појаве и пројављивања хришћанства. Тако већ Дела апостолска и Павлове најраније посланице   нам саопштавају да су се најранији хришћани називали Пут и Свети, Одос, Дерек, агиос, агии, кадош, кадошим. Дакле, хришћани су Свети Пут. Они су та издојена (кадош,агиос) група која путује, која иде и иде само толико дуго и тако далеко (то је њихова једина маршута), колико светост освајају, задобијају, све док је светошћу поплочан и светлошћу осветљен њихов пут. То и такво идење, тај и такав пут су оно што се зове тропос ипарксеос, начин постојања, битисања. Другим речима ово идење, овај пут је и једини садржај и свесадржај њиховог живљења, њихове егзистенције. Из ове перспективе рани хришћани су изгледали чудно у очима остатка света. Њима то, међутим, није сметало. Они би овај свој чудни начин живљења објашњавали да су они овде, на овој земљи неки пролазници, односно да овде живе за времена а да им је отаџбина на небу. 

Њихово, пак, унутрашње схватање објашњење и разлози су још дубљи. Они су овај Пут, и идење пре свега схватали као  сведочење и одговор на Христову заповест : И ево бићете ми сведоци од Јерусалима преко Јудеје до крајева зеље,(док Христос поново не дође) односно : Идите и научите све народе , учините их мојим ученицима крстећи их у име Оца и Сина и Св. Духа. И ево ја сам свама у све дане до свршетка света.Дакле, они су дефинитивно другачији од оних којима их Христос шаље са посланством (апостолством), да и они више не буду други и другачији, него да ови постану слични Христовим ученицима, да постану Христови ученици, дакле  већ постојећим ученицима слични, односно Христу подобни. 

Ово идење посебно  карактеришу два момента. Један је на Путу рани хришћани “засајкују”, односно скупљају се епи то авто, ради  Ломљења Хлеба, ради  Причешћивања, где се окерепљују, како су опет најранији хришћани веровали  и исповедали, бесмртном храном и бесмртним пићем, потом би настављали пут и опет се сабирали, прикупљали и додатно крепили, пијући бесмтрно пиће и једући бесмртну храну и тако опет све док у својој постојбини, небеској отаџбини то исто јело и пиће не буду јели и пили са Христом за трпезом Царства Божијег, Царства небеског. Онамо где би се задржали мало дуже градили би, оснивали би општине, заједнице, парикије, Куће, које су сенка и одсјај праве куће, парикује, која је онамо, с ону страну на небу. Паралела овим парикијама је земаљски и небески  Јерусалим.  

Хришћани као следбеници Христови, од момента Христовог, у телу, живљења на земљи до данас су једна огромна поворка и сабор браће и сестара по Богу кока држе за свог Оца, заједница људи који су у својим заједницама  опитовали присуство Бога Живога .Па је то отуда  и заједница облагодаћених ученика Христових, људи и жена деце и стараца, како их је још пре доласка Христова на земљу видео боговидац Јоиљ, кроз које струји Божанска радост-благодат, божанске енергије, божанска моћ и сила (Динамис).

Св. Ап. Петар да би указао колико су се светитељи Божији погрузили у заједништво са Богом, колико су се предали (вера) и отворили да их посети Сила с висине, каже да су они учесници у Божанској природи. Петар изјављује нешто овако смело, и нечувено, нешто што уво људско није чуло, јер види како безмерно Бог љуби следбенике своје.

Њихову опет оданост Богу живом резимира Петров брат и савременик ап. Павле који исповеда како не живи више он него живи Христос у њему, односно ако је за надзидавање Цркве – Тела Христова он би са браћом још остао у телу, мада би радије да се што пре “пресели” на Небо, своју и сваког хришћанина праву постојбину, отаџбину. На овој релацији жтрвено - кенотичке љубави Божије и светитељског учешћа у благодати и енергијама, “у животу самог Бога”, пројављује се,  уистину, један феномен. Тај феномен су свете мошти или свете моћи. Мошти  светитеља су нетрулежно, препорођено и васкрсло, ослобођено, прослављено тело сотрудника, сарадника и другова Божијих кроз које  се пројављује невидљива, сада већ видљива, Моћ увек делатног, чудотворећег Бога.

Ови и овакви светитељи чије је чудно и чудотворно тело Бог узидао, уградио у овај свет, међу којима су тако уочљиви св. Димитрије Солунски Чудотворац и св. Серафим Саровски, већ сада и овде нам сведоче о крају, о природи краја. Сведоче нам да ће крај уистину бити онакав каквим га види  и исповеда св. Ап. Павле:Бог све у свему. Исту ову улогу и сведочење носе и свете иконе.

Пре оваквог пројављивања Бога, имали смо пројављиваље Бога у Телу,Бога Моћног и Силног, оваплоћеног Бога, Бога са нама – Емануила. Наше окупљање око ових и оваквих Божијих угодника, око и у Телу Христовом продуженом кроз векове и простор, како је волео да каже блаженопочивши отац Јустин Поповић, је показатељ наше вере, док су ови Удови-Светитељи Божији и ово Тело Христово-Црква његова критеријум на коме се проверава аутентичност нашег учења, Ортоддоксности нашег исповедања и наше ортопраксе, односно наше целовите и Православне-доксолошке оданости Откровењу, откривеној и једном за свагда датој Истини, датој светима. Другим речима, онамо у оним срединама и у оним заједницама, парикијама где су светитељи божији присутни кроз своје прослављено тело, односно Моћи божије у телима њиховим као сасудима Божијим, као и у чудотворним иконама, онамо је радост (хара), онамо је и право славље (доксолошки аспект наше вере)-Православље.

Гледано из перспективе учења (школе), пројављивање светости и светитеља у једној средини и доксолошки приступ који је у Правбослављу примаран, таквим догађањима је афирмација нашег богословствовања, нашег “теологизирања.“ Јер богословствовати и није друго до сведочити, стварати, неговати карактер интегралног човека, човека Божијег-светитеља.

Зато је ово окупљање, духовних предака свих Словена – Ромеја  око моштију великог Просветитеља и живог весника Васкрсења Xристова св. Серафима, као и сабрање Православних Руса-духовне деце Ромеја око светитеља и Воина, дивног чудотворца из духовне и културне колевке Православних Словена, сабирање на челу са најсветијим патријархом Московским и целе Русије и главом Велике и Свете Русије Димитријем Медвједовим, чији је св. Димитрије небески заступник, додатно афирмисање и печат на аутентичност наше Вере, нашег Пута, и учвршћење и обједињавање Католичанске, Саборно-Васељенске Цркве Христове као једне велике породице, фамилије којој је отац Отац Небески.   

Моћно је сведочење и за сваког појединца и парикију укрепљење осазнање да се цели народи и Помесне цркве  опет и опет приклањају моштима светитеља, односно поверавају  моћима Божијим. У ово тешко време и у овом суровом и себи тешком свету, дружење са светитељима, онима који су смрт већ победили, којима се неће судити, јер су већ прешли из смрти у живот је најсигурнија и једина гаранција за будућност. За живљење живота, за вечност.

Пројављивањем светитеља у свом народу и наше сабирање пред њиховим моштима,је знак да нас  Бог води  из  победе  у победу до коначног тријумфа. Пројављивање светитеља и њихових моштију је афирмација сотириолошког-васкрслог карактера свих Христових прича, Христовог причања, Христовог учења. Мошти су победа над материјализмом који  је тако дуго и тако агресивно приземљивао све узлете небу Руског и других Православних народа.

Мошти светитеља су пораз лажне побожности, пре свега оне која срља на крилима платонизма и гностицизма. Мошти су пораз религија. Религија које траже Бога. Са појавом моштију, Бог се не тражи, Бог се гледа, созерцава. Уствари, са и у моштима се види да је Бог тражио и нашао човека. Пред моштима сва мука философије и мучење философијом, мудрвањем у овом и по овом свету,  јењава до потпуног тиховања. Пројављивањем светитеља и њихових моштију у свету, одржава се хармонична и Богуугодна равнотежа, равнотежа између неба и земље. Пројављивањем моштију Бог у свет залаже темеље новог типа егзистенције, нови тропос ипарксеос.

Мошти као нови тип егзистенције, гледано Павловско-есхатолошки, свеегзистенције, су већ сада и овде најбољи и најсигурнији предујам, аванс за који и којим нас Бог веже како би се све више  и више уз њега приљубљивали како би дочекали да чујемо речи Божје да смо прешли из смрти у живот, да чујемо Божански смеле речи Христове: Верни и добри слуго уђи у радост Господара свога. 

Мошти су трајни сведок љубави и бриге Божије за цео свет и све људе, јер су оне гарант будућности, перспективе света и човека. Мошти су храм Божији јер храма и нема и не може бити без моштију, које почивају у антимнису на престолу св. Храма, чиме нас, који се у дотичном храму окупљамо,позивају и напомињу  да је циљ нашег саборовања да и сами постанемо сасуди Моћи Божије. Мошти су најзад Емануил-с нама је Бог. Јест и Биће.