Крете војску царе аустријски, на поганог султана турскога, Турке сече по земљи Србији, Пак освоји града Београда, Како куда војска пролазила, Српска раја њој је прилазила, Подигла се кука и мотика, Рад прилике да се ослободи, Турског јарма и зулума њина, Крете даље на Косово равно, Пролазила војска Поцерину, Шумадију, зелено подриње, Ватром гори гмазе агарјанске, Ватром гори, а сабљом исјеца, Догна Немац Турке до границе, Таман да их напоље ишћера, Окрете се тада срећа ратна, Кад пропаде војска аустријска, Што удари на османске Турке, Шћаше бјежат назад према Бечу, Повлачит се по земљи Србији, Ш њоме бјежи јадна српска раја, Од освете турских крволока, Што не шећеде огњиште оставит, Пободе их Турчин на кочеве, Ил попали живе на ломачи, Ил исјече кривим јатаганом, Ил погази коњским копитима, Што претече преко воде Саве, А и преко плавога Дунава, Настани се у земљу панонску, Ђе начини војничку крајину, Брани цара са бечкога двора, Од налета османских Турака, А за узврат од цара добија, Написану из Беча грамату, О царскијем привилегијама, Да не мора порезу плаћати, Да си може патријарха бират, Међу собом изабрат војводу, И остала права рода српског, На ово се срдише Маџари, Пак на Србе јуриш учинише, Много пута, али без успјеха, Не да Србин Војводства српскога, Одржа се српско име часно, На простору цјеле Паноније, И потраја до рата светскога, Кад пропаде Аустро Угарска, И слободу Срби дочекаше, Сједињење с матицом Србијом.
Мало затим Карађорђевићи, Начинише грешку понајвећу, Направише уместо Србије, Зељу грдну, кентаура правог, Краљевина СХС је зову, А касније баш Југославија, Па за браћу узеше душмане, Те Словенце и грдне Хрвате, Који одмах почеше радити, Да разбију народа српскога, Начинише неке бановине, А Дунавском ону називаше, Што бијаше војничка крајина, За коју су Срби крварили, И животе своје остављали.
Тако бише до рата Другога, Када Тито Хрватина права, Комунизам у земљу уведе, Србију је земљу подјелио, На три дјела, покрајине неке, Војводину и с њоме Косово, Да би Србе у ћошак сабио, Помогао мањинама разним, Да од Срба земљу поотимљу, не би ипак ту ништа успело, Да међ Срб'ма они не нађоше, Издајице, корисне будале, Што се сташе Српства одрицати, И још себе Војвођани звати, Сваки Мађар, Мађар је остао, Сваки Хрват, Хрват је оста, Сваки Словак, поваздан је Словак, Само Срби сад су Војвођани, Барању је земљу издвојио, Из састава војводства српскога, И дао је у земљу Хрватску, Јер је Хрват и сам Тито био, У том дође погана година, По реду је седамдес' четврта, Донесоше устав комунисти, Покрајине државе посташе, Ништа ту се Србија не пита, Ћирилици више места нема, У Приштини ни у Новом Саду, Српској капи свуд име погибе, На престолу сједе комуњаре, Што их зову - аутономаши.
Ничја није до зоре горела, Јер кад раји муке дозлогрде, Свакој власти столица се дрма, Тако дође јутро једног дана, На улице изашао народ, Бачког града, лепог Новог Сада, Јогуртом је барабе гађао, Са власти их листом поћерао, Ал не знаде, жалосна му мајка, Да место њих не дођоше Срби, Они прави, Срби Светосавци, Веће јопе нове комуњаре, Што се само издају Србима, Хладна срца, право фарисејски, А у души они Срби нису, Веће само црвени марксисти, А не ни то, него властољупци, На нивоу читаве Србије, Усједоше лажне патриоте, Све црвени један до другога, Одржаше неку састанчину, Позната је к'о Осма седница, Изабраше Милошевић Слобу, Да предводи храбри народ српски, Њему масе кличу и халачу, У екстазу упадају за њим, Мисле ето оца народнога, Мисле биће под Ћобијом добро, Ал не знају да није Слободан, Патриота српски ни зерице, Већ да само једно Слобо јесте, Залуђеник Марксове идеје, Југословен од главе до пете, Зато Слобо народ упропасти, Кад завојште Турци и Хрвати, Јербо није водио рачуна, Да Србима државу приграби, Него само да сачува своју, Милу, драгу Југославијицу, Да остане веран друг Лењину, Да не изта Јоспи Броза Тита, Да не скрене са његовог пута, Да не изда црвену мараму.
Сви народи бивше нам државе, Тако себи независност стекли, Само Срби јадни и кукавни, Срамоте се имена народног, И његове херојске прошлости, Па још Слобо на власти опстаје, Погура га НАТО гранатама, Са престола његовог крвавог, Те западне хијене одвратне, Убијаше народ са небеса, Разрушише земљу до темеља, Поставише своје пајацине, Под именом ДОСманслијским мрским, На управу над целом Србијом, Исто тако и над Војводином.
Међ њима је неки Ненад Чанак, Светског гласа тешка је дрипчина, Србе мрзи више но жохаре, Обожава црно жуте боје, Монархије Хабзбурга пропалих, Сања да би Пешта њему била, Главним градом нове Војводине, Коју жели од Србије отет, И затрети српског имена.
Виче Чанак, на Србе халаче, Београда за све живо криви, Да опљачка земљу војвођанску, Да отимље нафту и плинчугу, Штоно леже под земљом банатском, Да односи кукуруз, шеницу, Да је скупљи хљеб у Новом Саду, Но у Нишу или Власотинцу, Да порезу Војводина плаћа, Више него остатак Србије, Па да зато народ тражит мора, Република да она постане, Па ће онда више пара бити, Моћи ће се кока кола пити, А Мек Доналдс јести изобилно.
То слушају војвођански Срби, Неки од њих вероваше Чанку, Отприлике, то је десет посто, У помоћ су њему прискочили, Мањинскијех странака лидери, Нарочито странака маџарских, Па доводе маџарске хонведе, Да обиђу града Новог Сада, Где су некад под леда бацали, Српску рају у рату другоме, И доводе маџарске покрете, Жупаније оне шездес' чет'ри, Што Тријанон они не признају, И јужнијем крајевима зову, Војводину српску земљу дичну.
Придобио Чанак неке Србе, Ал то није доста нити близу, Да откине Војводину српску, Да распарча он земљу Србију, Ту на сцену неко други ступи, По имену Пајтићу Бојане, Вођа он је покрајинског крила, Демократске жуте подморнице, Син је попа српског православног, А презире Србе и Србију, Он преузе штафету од Чанка, Па настави подмуклу кампању, За отети војвођанску земљу, Ал не дивља као луди Чанак, Већ перфидно, подмукло потура, Исту причу, али разблажену, Антисрпске хистерије нема, У његову јавноме наступу, Већ ту има лажне, удворичке, Реторике праве демагошке, Менестај би њему завидио, Тобож брине Бојане Пајтићу, О стандарду живота народног, Није њему стало до цепања, Војводине од остатка српства, Веће само до бољег живота, За народе све у Војводини, Тако лаже, људ'ма очи маже, А у ствари његово је хтење, Да оцјепи Војводину српску, Независну начини државу, Припоји је великој Маџарској, Те да своје џепине напуни, Позамашном наградом западном, За услуге своје антисрпске.
Медији су вазда уз Бојана, Они њему пропаганду праве, У народа помути се глава, Па не може Пајту раскринкати, Са свих страна вести бомбардују, Како Бојан фабрике отвара, И пресјеца он врпце црљене, На путев'ма широм Војводине, Обећава Бојан кредитине, Што привреди, што обичном пуку, Елдорадо каже направиће, Од свих села и градова свију, Васколике Војводине српске, Само да се више надлежности, У његове ручерде салију. Тако доби Бојан омнибуса, Посебног азакона грднога, Што му даде бројна овлашћења, Која Хоће Бојан користити, Да што више за себе приграби, Државности лажне војвођанске, А и јоште к'о даску одскочну, За још горе пројекте његове, Сепаратног карактера правог.
Народ слуша, жели вјеровати, Јер је беда њему досадила, Сиротиња никоме не прија, А народ је српски сиромашан, Јер га мучи сила и ордија, Има преко двадесет година, Цио запад на Србе напао, Па помаже наше душманине, Од Србаља земљу одузима, Не да чак ни кору хљеба бјела, А камоли каквога ужитка, Већ штокхолмски синдром прорадио, Код значајног броја српског света, Мисле да смо стварно нешто криви, А да запад управо говори, Да нас нашом заслугом кажњава, Па народу српство досадило, Само мисли како би дошао, До парица и зеру луксуза, како би се мало одморио, Од недаћа овога живота, Ништа њему више и незначи, Српство, земља, отаџбина наша, Неће нико поднет нике жртве, Веће само новчаником мисле, Сами себе хоће заварати, И на оба ока зажмурити, Само да се изговора нађе, Да окруже Пајтића Бојана, Да он њима већу плату даде, А нек носи пусту Војводину, Нек је њему она у власништво, Нека Геза и Ферика дођу, Оћерају Рада и Владана, Нека опет Ујвидек постане, Само да је виза и кредита, И смрзнуте рибе на трпези, Тако руља без ума и духа, Три четврти гласова поклони, Пајтић Боби и жутој екипи, Па усједе она у клупице, Војвођанске скупштине туробне, У Владу је нову укључила, Све мањине и Чанка лигаша, Па креира предлог од Статута, Што би требо да Устав постане, Неке нове земље војвођанске, Грдне ствари тај статут предвиђа, Од дводоме скупштине проклете, Где мањине могу увек ласно, Прегласати српскога народа, До грбова и застава грозних, Академске установе неке, Која има од Пајте задатак, Да креира идентитет нови, Војвођанске нације погане, У коју би Србе претопила, Да би они мрзели Србију, Ко Хрвати кршне Херцегов'ни, И Балије из Рашке области, Који јесу негда Срби били, Ама сад су најгори крвници.
Статут прође на скупштини њиној, Па га шиље Пајтићу Бојане, На кољену Борис бег Тадићу, Да усвоји њега парламенте, Среде града стоног Биограда, Око тог се кавга заметнула, Што нејаки грме опоненти, Да се хоће Србија цјепати, Да је Бојан српска издајица, И са њиме Боруте Тадићу, Ал не дају медији на ове, Све их бране, њима страну држе, Тешко бреме Србију притиска, Све су шансе хоће статут проћи, И кроз српски парламент централни, Онда биће муке по плећима, Нашим српским свугде у низији, Што је сада Војводина зову, Још је мало остануло нада, Да ћемо се овога спасити, Ништа нема друго учинити, Већ се молит једном, вишњем Богу, Бог је добар пак ће погледати, На велику муку Србинову, И спасиће наше нараштаје, Од цјепања наше отаџбине, Он ће спречит аутономаше, Да кидају народ и државу!
