ДАЈ МИ, ДАЈ МИ, ДАЈ МИ НОВИ ЗАЈАМ

Последице пословања са светским лихварима

Јесте ли икад чули за nexum? Ово је стари вид уговарања зајма под разним клаузулама с бесконачним низом камата кје се стално увећавају. Стари римски зеленаши су на тај начин поробљавали читаве фамилије пошто оне падну у неликвидност. Међутим, до данас нико не може тачно да каже како је изгледао „nexum“.

Слично њему изгледају и финансијски деривати садашњице. Нема тог директора било које финансијске установе који може да објасни њихову суштину а камо ли да га дефинише. Баш као римски nexum, то је напросто оно што се у народу одувек зове зеленашки посао или лихварство.

Недавно је Имануел Волерштајн објаснио како је Запад, уз помоћ међународних установа (оних оснваних у Бретон – Вудсу) почео да лихвари по трећем свету, а нарочито по земљама социјализма. Почев од Пољске, у мрежу „лихварске интернационале“ пали су скоро сви. Ослобођење од комунизма 1991. године донело је дивљу лесефер конкуренцију чије главне економске последице у Источној Европи су:

1. Брзи развој огромних класних разлика и криминала.
2. Репрограмирање националног дуга који наставља хронично да расте.
3. Хронични раст незапослености, извоз незапосленог пролетаријата, депопулација, старење нације и развој социјалних болести.
4. Хронични трговински дефицит у спољно-трговинским односима.
5. Хронична неконкурентност предузећа која послују сопственим (а не позајмљним средствима), подржана фискалним мерама.
6. Хронични развој потрошачког менталитета (сетите се Маркузеа), управо сразмерног хроничном расту приватног задужења домаћинстава.
7. Перверзна финансијска политика све ризичнијег задуживања државе и финансирања нерационалних субјеката који би на тржишту пропали.
8. Хроничан пад производње (опада удео производног сектора у односу на сектор услуга у укупним приходима) што убрзава пад БДП (GDP).
9. Политичко онемогућавање извоза (стварање увозног лобија у алијанси са домаћим супербогаташима) путем корумпираног политичког руководства које се стално и изнова задужује под све неповољнијим условима.

У односу на остале земље некадашњег „Источног лагера“, Југославија је кроз све ове фазе прошла од 1962 до свог распада 1991. године, а потом се, знамо како, распала. Србија је потом била једну деценију под опсадом, док у њој није успостављена власт нове елите, која је наставила политику одлагања исплате старих дугова радии новог задуживања, сасвим у складу са оних 9 тачака које су горе наведене. Једина разлика Србије од осталих нација је у томе што њени финансијски господари још увек нису успели да збир јавног и приватни дуг Србије per capita подигну на онај невероватни ниво као Румуни,Бугари, Пољаци, Хрвати Словаци и нарочито Мађари. Хрвати су, за разлику од Срба, приватно много више задужени. Много су више и веровали Западу од Срба.

Упропаштавање Србије

Приватно, Срби су показали још једну економску особеност. Без обзира на неистине које су ширили другови из владе како „неће бити кризе у Србији“, паметнији грађани су крајем прошле године одмах повукли свој кеш из страних банака које су се одомаћиле у Србији. У прошлом чланку, писао сам на који је начин НБС омогућила страном капиталу да послује у Србији остварујући профит.

Срби, као појединци, једноставно, имају искуство с пирамидалним банкама и отимањем њихове уштеђевине у кешу, па су и морали бити кажњени, јер нису заборавили начин на који су покрадени, него су правилно поступили на основу свог искуства. Изгледа се чак уплашила и сама Српска влада, видевши с каквим лихварима има посла, па је допустила руској фирми да уђе у посед НИС-а. Казна је била у томе да глобално – регионални монопол Салфорд почне убрзано уништавање српску пољопривреду, у сарадњи са српским богаташима и кондиторима. Зашто с њима?

Ево зашто: Српски тајкуни су лојални „лихварској интернационали“. Они су ти који су дошли до српског новца отимачином од пре петнаестак година и с пуном вером у nexum су спуцали све „своје“ паре у финансијске деривате, коцкајући се на интерконтинтенталинм берзама. Нису слушали савете оних ретких high risic менаџера који су им говорили да је ризик има меру и границу. Није ни чудо, ни комунистичко руководство Кине није одолело бескрајно растућем низу нула на дисплејима њујоршке берзе пре девет година.

Осим тога, онај који ће доћи зна за још једну економску особеност Србије. Колико год српско село било старо данас и колико год пред изумирањем, Србија је „земља сељака“. Витална сила аграрног сектора у Србији је већ једном у историји показала да Срби у невољи могу од грађана да постану сељаци током само једне генерације (доба пада деспотовине). Зато кредитни господари света данас кидишу на српске сељаке, у трци с временом, грабећи да с једне стране сасвим упропасте њене виталне економске силе, а с друге стране да Србију сасвим презадуже.

Не брините, ово ће брзо проћи, јер су светскимлихварима силе на измаку. Врло брзо ће монополистички картел почети да пуца по квотама које се за сада не виде јер су добро скривене. Србија има за преживљавање довољан, али аграрни извозни потенцијал. Његов пут је за сада ка Истоку и његов развој задржавају још једино српске власти које служе својим лихварским господарима.

А шта за то време раде српске власти?

Пошто су након последњег блејача у кафићу ипак констатовале да „криза постоји и у Србији“, српске политичке и економске власти су одлучиле да направе „Мини Давос“. У ствари, на Копаонику је направљена веома скупа журка са које су новинари сазнали само једну јако битно вест. Обновљен је рок бенд „Монетарни удар“.

Представници ММФ (који су пре пар недеља рекли да Србија може дасе нада кеш зајму од око 2.5 милијарди € тек с јесени), намолили су се да дођу у Србију. Телевизијама је пренета невероватна вест. Србија, која је након пада Милошевића била у стању да производи само пад, дефиците и дугове, „задужиће се са још 2 милијарде € ради одржавања стабилног курса динара“. А то у преводу значи: Позајмићемо још новца да их трошимо док нам привреда пропада, да би смо живели истим стандардом. Српски гувернер, као ни Влада, уопште нема објашњења каква је српска корист од прецењеног динара. Одржавање стандарда грађана? Како да не! На овај начин, то само значи како ће пад стандарда уместо за 50% данас, бити одложен за пола године, када ће се суновратити за 90%. Србија се задужује ради тога. Пазите се ви који се финансирате из јавног буџета. Држава ће на овај начин да банкротира и повући ће у банкрот и вас.

Шта да раде Срби уз овакву владу?

Пре свега треба да се поново створе залихе дуготрајних намирница и да среде своје викендице и куће на селу. Нека се добро подсете деведесетих. О мерама на селу сам већ писао и не бих да се понављам. Сељаци који су на удару монополиста, морали би да се потруде да се здруже и расподеле посао производње, прераде и пласмана млека и меса. Неколико породица може врло лепо да функционише без обзира на кризу. Једни да производе, други да прерађују а трећи да пласирају. Овако је било у Србији увек кад је била нормална земља, па зашто не би било опет. Свега је било, али никад није било да пијаце није било.

Без обнове задругарства се не може битно поправити економски менталитет Срба, којег су титићи деценијама учили да само очекује нове бесповратне кредите и зајмове. Обновљено задругарство би морало да ступи у додир најпре са неупропаштеном индустријом у Србији, која је у стању да производи алате и машине потребне пољопривреди. У томе је шанса синдикалног удруживања да пружи нешто више осим сталне критике владе и обнови свој углед. Познато је, на пример, како производња шећера покреће преко двадесет привредних грана. Монополисти из ЕУ, најпре деструктивно делују против производње шећера управо из тих разлога. Синдикати запослених у индустрији би морали да сложно притисну српску државу у погледу, да демонополизује индустрију шећера, док још није касно. У оваквим условима је целисходно чак захтевати и њену национализацију.

Најзад, свима који производе и зависе од производње, у интересу је да се спасе домаће тржиште. А пошто „рука руку мије, образ обадвије“, потребна је заједничка акција свих (под вођством задружних и синдикалних удружења) ради хитног завођења система протекционистичких мера. Оне су пре седам деценија спасле националне економије од тоталног краха у сличној ситуацији, па су и сад једнако нужне. И немојте се заваравати кад светски лихвари ударе на вашу сујету оптужујући вас за економски национализам. Они тиме само пуцају на малограђанску сујету да вас скувају као жабу у води док не постанете њихов дужнички роб. Морате ли да будете робови?

Бранко И. Крстић