АНЂЕЛКА ОД ЕТРА ИЛИ ЗАБЛУДА О ИДИЛИ

Време је брза вожња долином шарене понуде. Сви ''културни'' продукти промичу и тек овлаш се лепе за наше опажање. Исувише је брзо, па онда, верујемо и кусо. Не знамо да ли је недавно емитована, а сада репризирана, ''забавно-опуштајућа'' серија Националне телевизије ''Рањени орао'' протекла са или без коментара домаће културне елите, али је она свакако културолошки и медијски феномен. Показује истовремено стање и проповедника и пастве српске културе. Без претензија да оцрнимо ичији труд, па и исправну намеру твораца, тачка проблема је заривена у духовне основе ове серије и вољни смо да о свему дамо коментар.

Тмурне, несрећне и свакакве деведесете донеле су једну новину у домове српских породица, тзв. ''шпанску серију - лимунаду''. Она је већ и тада са подсмехом допраћена у Србију, али ако нас добро служи памћење, масовно су „очи које не трепћу“ пратиле јунакињу ''Дивље руже'', порцуланску лепотицу у одсудним животним и љубавним приликама. Тако је почело. Олака тврдња да је до скора актуелна домаћа серија сличне атмосфере утолико здравија за нашу средину јер доноси познати амбијент и менталитет, не може оправдати суштински недостатак овакве кинематографије, па онда и литературе, а то је: животна грађа! Фали срца, леда и ватре. Савремена белетристика шета скалом уметничких вредности, гледано из перспективе лаика, у мери у којој човеку открива њега самог: неснађеног а потенцијалног – и тако у сваком времену. Да ли онда прича о наивној и лако освојеној љубави подстиче, или пак на дуге стазе пасивизира човека, односно: каква је корист од свега?

''Све је тешко, треба нам релаксација!'' - Истина, али нама увек и пре свега треба Живот са једним и другим у торби. Изнова је омладина, хришћанска или не, пред изазовом. У кризи интимних односа и раширеној неспремности људи да мисле, а камоли склапају брак, у владавини обезличене кабловске комуникације уметнута је немотивисана и идеална љубавна прича, позвана пре да и оно мало спремности на промену и ризик отклони, јер жене ће чекати свог авијатичара а мушкарци дубоке и невине очи! То је нова игра Барбике и Кена. Њу не подмеће З. Шотра и његови глумци, њу подмеће духовна клима човечанства. Нова лажна понуда. Нема разлике у томе да ли се носи јелек или топић, ми питамо о настројењу срца женског и мушког бића...

Потреба људи једних за другима и сада је под притиском материјалних сурогата (гледаћу те камером али те нећу додирнути), а шта ће се дешавати ако се прихвати духовни сурогат? Чини се да ''рекордна гледаност'' сведочи о две ствари: људи имају дубоку и оправдану потребу за аутентичним и пуним животом који носи исту такву љубав и њене плодове, а гледано без вертикале: понуда је идеализована, пасторална сличица из ТУЂЕГ живота, притом непостојећа у реалности.

Укрштање хоризонтале и вертикале нашег живота, а то је жеђ за љубављу која резултира постизањем блискости и значи самеравање наших циљева према неконачном – могући је излаз. Сачинили смо КРСТ - универзални а никад лако освојиви пут, не жртве како је често допола погрешно разумевамо, већ жртве која је кретање напред. Треба муку сузом прати и ведрити чело. Изнова и изнова. Претрпети неизвесност. Примера је мало, будућност не нуди руже, а кораци су потребни. Најмања нам је помоћ слаткаста утеха фикцијске стварности. Ипак, уколико смо вођени логиком срца и Онога који у њему обитава и без наше воље, по инерцији ћемо одбити да будемо карика у ланцу родитељских и прародитељских предрасуда о брзом резултату и малом труду у проналажењу ''свог'' човека/жене, свог пута. Основни преображај почиње у управљању својим бродом. Не скрећи ни лево ни десно... Време слути сад мутно сад ведро, а простор заварава – ми смо негде, али можемо опстати свуда. Патња и радост немају своје одређене границе и све то твори човека. Мотив и циљ су две тачке нашег деловања. Ако је мотив блед, а циљ едемска идила довршене, апсолутне среће овог живота, из сопственог и туђег искуства тврдимо: неуспех је загарантован. Култура, чији је део и помињана серија, допуштена је да послужи лучи и микрокосмосу овога света, а то је човек. Он осветљава или затамњује. Он вером стоји на танком леду времена, не пристаје на мрачни компромис нестрпљивости, на кратак блесак уживања у плашту горчине, тражи обећану пуноћу живота. А што је битније: он у себи носи све: обе стране медаље.. Уколико му не помаже, култура чини супротно и то мора заслужити нашу пажњу...

Варја Перковић