У СРБИЈИ ЈЕ, ТРЕНУТНО, 19.ВЕК

Дивљи капитализам је широм ушао у Србију. Капитализам тешког, робовског рада са мало или без наднице. Следећи редови то потврђују. Радник задруге "Будућност" из Куршумлије Милан Симић (42) добио је отказ јер је покушао да украде 1 хлеб из задружне пекаре. Њега је, како преноси дневни лист „Ало“, директор задруге Драган Гвозденовић сачекао испред пекаре по завршетку ноћне смене да би се уверио ко краде хлеб И затекао је Симића са три уместо 2 дозвољене векне и 2 лепиње. Гвозденовић је Симићу одузео плен , измерио векне јер је постојала сумња да радници пеку теже векне (могу две векне дневно да понесу кући) него оне што се продају у задружним пекарама.

Задруга „Будућност „ је формирала комисију која ће испитати случај „Симић“, а одузети хлеб се чува ради утврђивања његове тежине и величине. Симић, иначе, у задрузи „Будућност „ није 5 месеци примио јако скромну плату од 4000 динара.

И тако читајући ове редове као да читамо странице романа „Јадници“ Виктора Игоа из 1862.године. Да се подсетимо, главна личност овог романа је Жан Валжан који је осуђен на 5 година затвора због крађе векне хлеба oд локалног пекара.

Али, ту сличности не престају.Милана Симића је као и Валжана на покушај крађе навела тешка мука и немаштина.Милан Симић је пре 3 године остао без жене, издржава 3 малолетне деце и оболелог оца, док се Валжан старао о својој сестри и њено седморо деце.

И тако мало је фалило ,да поред отказа из задруге, он као Валжан заради затвор.И да „Јадници“ добију своју српску верзију, у стварности, а не у роману. Али, хвала Богу, није се све на овоме завршило. Како преноси РТС „локална власт у Куршумлији уручила је Симићу једнократну помоћ и обезбеђено му је ново радно место у Јавном комуналном предузећу.“

И онда је откривена истина о задрузи „Будућност„ . Општина има, по речима заменика председника општине Куршумлија Дејана Милошевића, податке да се „на платном списку задруге "Будућност" налазе четворица директора који редовно примају плате и који су како он каже "у протекле две године незаконито распродали задружну имовину. продали преко 28 хектара шуме, локале у граду, земљу и плацеве", преноси РТС. Радницима ове задруге, има их 40, нису месецима исплаћене плате.Тако они имају за свој рад 2 хлеба дневно, већ 5 месеци.

Ипак, ова прича није имала трагичан, срамотан крај. Прорадила је савест, додуше, закаснело. Показало се да још људскости има у нама и поред грозничаве, сурове, скоро животињске борбе за опстанак у ова смутна времена. Али, једна мисао избија на површину мог ума и не да ми мира. Као идеја која неће нестати, ако се не напише и не стави на јавност. Зашто људи из општине Куршумлија нису надлежнима , локалној полицији , поднели те податке о директорима и њиховим „аферама“? Шта су чекали месецима, зашто су дозвољавали да месецима радници гладују, а директори пландују и не одговарају за оно што су за 2 године незаконито урадили? Шта су чекали? Можда нису хтели да се замере, њима, који су , вероватно, локални моћници? Можда су ћутали зато што су из истих странака? Можда су се плашили да директори не проговоре и о њиховим аферама, аферама високих општинских функционера?

А ако докази не постоје за афере? Онда је све ово вешт политички маркетинг локалних власти, којима , ипак, свака част за бригу о Милану Симићу. А шта са осталим радницима? Хоће ли они штрајковати и затражити своја неизмирене плате и доприносе? Хоће ли и они красти хлеб да им породице не би гладовале?

И да ли ће , коначно, општина предати те податке? Хоће ли судови (боље речено комисије у оквиру предузећа) постојати и даље само за сиротињу, а не и за моћнике? Или ће нагло нарасли талас брзо спласнути и све остати по старом?

Сва ова питања ме муче. А колико оваквих случајева је у Србији? Толико их има да је јавност скоро огуглала на њих. И не само Куршумлија, већ и Краљево, Лесковац, Прибој и многи други градови јужно од Београда, су градови социјални случајеви. И све то због лоших приватизација предузећа у којима је често држава гледала само да се што пре отараси предузећа-губиташа не марећи за раднике који се данас баве уличном трговином или сезонским радовима на грађевини и у пољопривреди. Колико је људи из власти (од 2000. па наовамо) одговарало, било из Владе, било из Агенције за приватизацију, због лоших приватизација? Мало ко или нико.Нико бар да призна погрешку, нико да каже слабо и траљаво је посао одрађен. А да не говоримо о оставкама из моралних разлога због толико уништених предузећа и људи бачених на ивицу опстанка.И даље у Србији богати и моћни ликују, а сиромашни и обесправљени се не питају за судбину ове земље.

У Србији је, да поновимо, дивљи капитализам, у Србији је, тренутно, 19.век.