Човек или Србин

"Хај’мо, хај’мо, сви Хрвати,
Хај’мо ићи србе клати."

Бити србин или човек - то је дилема која се данас поставља не само пред оне који носе наведену срамну ознаку, него важи и за све оне који имају макар теоријске изгледе да постану људи. Зато је био апсурдан позив једног од најгорих српских злочинаца, њиховог тзв. патријарха Будимо људи иако смо срби - у овом раду ће се пружити непобитни докази да је то онтолошки немогуће и да се мора начинити избор.

Кољачки дух - атмосфера данашње Србије

Србија је земља некрофилâ, педофилâ, силоватељâ, убицâ... Цела Србија је огромна масовна гробница, пошто срби никад ништа друго нису ни радили него остављали крваве трагове, лешеве и хумке. У Србији влада кужна атмосфера чисте патологије, где се свуда шири опори, трулежни задах тамјана, у којој нико не сме ни да каже како су срби фашисти и болесници а да не остане без живота. Срби убијају свакога ко није крвожедни националист. У србији се или мора убијати или бити убијен - у животу су остали само безобзирни зликовци и убице. Култ злочина данас је толико превладао да је срамота бити жив, јер се није ни могло часно опстати. Ко је хтео да преживи, морао је да убија или (што је исто, ако не још и горе) макар да толерише убијање у својој најближој околини. У Србији се кажњава не само другачије, него свако мишљење - заправо, кажњава се све што није злочин, а једино се зверства награђују.

Као што срби не схватају да ЦД ромови краду и просјаче зато што морају (а не зато што воле - срби су их пљачком приморали да краду), тако ни људи не могу појмити да срби кољу без своје воље, просто зато што су тако генетски устројени. Срби непрестано стварају атмосферу у којој је злочин не само могућ, него и дозвољен и препоручен, па тиме целокупном цивилизованом човечанству намећу одговорност што не предузима ништа у погледу њих (за постојање срба су заправо и криви други, зато што их нису правовремено уништили или макар преваспитали). Ко је живећи на истој планети са Србима остао нормалан, треба га послати у пакао заједно с њима, јер је потпуно неосетљив и иморалан. То се поготово односи на оне који живе не само међу Србима него и са њима - утицај гибанице и сарме је толико погубан за развој деструктивних гена да подстиче чак и соњу бисерку на љубав према србима (тј. српкињама). И бисерка и вуча сада оптужују србе да би после, чим се забораве србозлочини, друге могле клеветати још црње, јер су њихов циљ сви злочини, али морају створити привид непристрасности.
Сви који нису свакодневно укључени у борбу против србонацизма директно га одобравају и потпомажу - ово је једина земља у којој нема никога ко је свој живот посветио борби против антисемитизма, иако је он управо у Србији најраспрострањенији. Ако се ништа не предузме, прави фашизам тек предстоји. Док је у другим земљама фашизам сасвим маргинална појава, српски је најопаснији, јер се протеже од науке и цркве, преко уметности и медијâ, све до спорта и туризма. Као што уочавају умни интелектуалци, треба позвати антифашисте целог света да дођу и обрачунају се са носиоцима гангренозног србофашизма, јер док он постоји у Србији, шириће се свуда по свету.
У бестрагији званој Србија припадници других нација немају право чак ни да живе, а камоли да се слободно крећу. Срби су отерали све који су имали снаге да им се макар и вербално супротставе; свако ко је неког Србина икад попреко погледао то је платио главом, и то сатиран у најјезивијим мукама. Нико не сме ни да помене концлогоре у Београду током 1990-их, као ни одвођења, масакре, силовања над несрбима - они који би то смели већ су и сами побијени. Несрби још не смеју ни да изађу на улицу од страха, а концлогори су само трансформисани у прикривеније форме. Сви који су се икада успротивили србонацизму и данас чаме у београдским лагерима, у којима су већ усмрћени милиони несрба, тј. људи. Застава и химна Србије и даље имају многа национална обележја, што вређа друге државе у УН, као и туристе који походе ову васионску црну рупу.
Права демократска полиција никад не би насрнула на некога ко није србин, рецимо поштеног Албанца или ЦД рома. Тако, рецимо, и данас специјално тужилаштво гони једино сироте Албанце за наводне злочине над србима, иако су они само голоруки бранили своје родне куће/куле. Док Швајцарце, Белгијанце и друге цивилизоване народе није срамота да користе албанску дрогу, у Србији је то најгора замислива оптужба. Искључиво се у Србији хапсе вехабије - једини аутентички мухамеданци, и то само због поседовања тенкова. Њих нису заштитили чак ни грађански муџахедини и талибани, иако се вехабити залажу за исте, темељне људске вредности као и они. Срби, као осведочени крволоци, тенк повезују једино с убијањем, а не и с вршењем религијских обреда, које некоме налаже његов символ вере. У томе се огледа српска нетолеранција: срби мисле монофункционално, као да се пушка у кући држи зарад убијања, а не ради очувања породичне части; као што србе и перорез подсећа једино на клање, а не на, рецимо, љуштење кромпира. То је зато што када срби купују хлеб, то чине да би, сити, још ефикасније клали; када певају и веселе се, то је да би прославили нове злочине; када се венчавају, то је зато да би рађали нове злочинце - док год неко овде сме да наступа у име срба, злочини ће бити све масовнији и свирепији. Иначе, у Србији би степен нетолеранције био неупоредиво већи, тј. максималан, кад гејеви и наркомани не би испољавали натчовечанску способност самоконтроле и трпељивости према србима - али, сме ли се уопште према србима бити толерантан, када они нису толерантни чак ни према настраностима, а камоли према изопаченостима?! Положај маргиналних група - у науци, књижевности, уметности, култури у целини - уопште узев, крајње је незавидан: ни у једном важном подручју оне немају више од половине представникâ.
Једини цивилизацијски симбол - gay pride - брутално је прекинут, чиме су изгубљене све наде да ће се срби икад цивилизовати. Премда би то појединци прижељкивали, не може се бити истовремено и Србин и геј, јер док гејеви отелотворавају најузвишеније људске особине, срби немају у себи ничега људског. Зато су главни српски брендови, који србима обезбеђују планетарну препознатљивост, и даље Сребренца, Младић, Кератерм... Креативност српских злочина ужасава чак и најобразованије историчаре. Срби чак и сиду преносе својим опаким, злим погледом, пуним неутаживе мржње - србокољачка солдатеска се користи(ла) свим космичким оружјима да би уништила све што на свету вреди. Једини начин да српска војска престане да врши геноцид јесте да се специјализује за хапшење обијачâ трафикâ, ловљење кучићâ и помагање бакицама да безбедно пређу улицу. Ако се српском војнику дâ било какво оружје, макар и зарђала виљушка, он одмах размишља кога ће да прекоље.
Само у Србији постоје таблоиди, порнографија, спонзоруше, турбо-фолк, убиства, шовинизам, канибализам, холокауст, теорије завере. Док су у нормалним земљама пљачке и убиства непозната категорија, овде се стално врше чак и силовања у браку. Доказана геноцидност турбо-фолка, на коју је (на жалост, узалудно) неустрашиво скретала пажњу гласовита знанственица Ивана Кроња, навела би свакога нормалног да певачице, односно проноситељке духа смрти и безнађа, пошаље у Хаг. Да су срби слушали Сјеверину, радили би нешто друго, а не клали и пекли на ломачи.
Расизам је у Србији свеприсутан, а не оглашава се нико од чуварâ савести. То није изненађујуће кад се погледа медијска сцена - ни на В92 нема ниједног ЦД рома, а камоли емисије за гејеве. Мушке новинарке и женски новинари ове круговално-далекозорне постаје, иако, додуше, без два разреда основне школе, учинили су све да србе преобрате у људе - али никад нису схватили да је то немогуће, јер су срби непоправљиви. Зато су се предали малодушности и једноставно дигли руке од српских масакара. Ко прати тједник Вриеме или младежни далекозор ХРТ 3, помислио би да овде није било ратних злочина макар од Косовског боја и убиства законитог султана. Када је последњи пут приказана нека унакажена, искасапљена жртва међу милионима унесрећених српским злоделима?
Још пре два века срби су етнички очистили Мачву, Качер, Јасеницу и многе друге територије отете од суседних земаља, а тадашњи ратни злочини се и данас брижљиво крију. Када су пропали сви великосрпски хегемонистички подухвати Ивице Јураса, Богдана Богдановића и Соње Лихт, треба видети шта још срби држе под окупацијом - Таково, Голију, Топлицу... Срби никад нису били спремни на мирољубиву коегзистенцију, те су срушили све џамије у Ваљеву, Чачку, Милановцу, и то само због одбијања да поштују староставне, освештане, проверене обичаје, попут данка у крви и ius primae noctis. Уместо предивних џамија, којих је само у Београду било преко стотине, подигнуте су православне цркве, које служе за благословљење злочинаца. Све носиоце културе на овим просторима срби су прогањали - нису могли да поднесу ни Турке ни Хрвате ни Албанце, само због свог комплекса инфериорности у односу на аутентичне представнике цивилизације.
Освајачке намере према Косову и Војводини садржане су већ у уставу (који је и иначе противправни акт, јер у многим члановима битно одступа од америчког). До сада је србима одузет тек делић окупиpаних територија, које вековима држе под својом контролом, тј. тиранијом. Но, шта је с онима које, попут Колубаре и Посавине, држе још дуже, које би срби морали не само да напусте него и да се извине што су на тим подручјима сметали развоју других цивилизација? Конк(в)истадори, Сукарно, Пол Пот били су само блага најава српских зверстава, у поређењу с којима бледе чак и страхоте Аушвица. Једини прави геноцид икад извршен у историји човечанства десио се управо у Сребренци - иако се ратови воде од памтивека, први су срби почели са ратним злочинима: то је први међунационални злочин (убијали су друге само због националности, док је, рецимо, у Шумарицама и у Јајинцима човек убијао човека, а не човека зато што је србин, пошто срби и иначе нису људи).
Уочљиво је координисано терористичко деловање УКС, САНУ, СПЦ... Нико се још није усудио да расветли мрачну улогу терористичких, диверзантских и других паравојних јединица СПЦ. Чак ни једна Наташа Кандић још није раскринкала патријарха, него мирно ћути и пушта СПЦ, легло најцрњег клерофашизма и антисемитизма, да ради шта хоће, као да су пуке вербалне осуде појединачних поступака ефикасне. Њена реч би имала посебну тежину, јер, за разлику од ње, чији лик потврђује Дарвинову теорију, Срби је својом инволуцијом оспоравају - срби инволуишу ка неживој природи, пошто су регресијом прешли све животињске ступњеве. Зато су и покушали да избаце теорију еволуције из школског градива, што би им и успело да се није нашао један неустрашиви марксист који воли козарачко коло, а и сâм оваплоћује дарвинизам, како биолошки тако и социјални.
Срби заправо ни немају веру, па могу гајити једино зверску, а не верску мржњу. Иако се сви светски експерти слажу да је недопустиво и штетно зидати нове "цркве", срби упорно граде ове кланице, у којима се искључиво позива на геноцид. Кад би се управљање СПЦ препустило савесним особама, истински забринутим за веру, попут Мирка Ђорђевића или Павла Рака, тек тада би то постала истинска црква, односно религијска, а не злочиначка организација (али, наравно, тада више не би могла бити српска). Највећи злочини против човечанства извршени су тамо где има највише православних цркава. Емисије о вери су далеко шкодљивије од реклама за хероин или саветâ за узгајиваче коке. Попови СПЦ имају право да се слободно крећу, а у Србији се прослављају само православни и католички Божић, али не и Божић Јеховиних сведока, суботарâ, сатаниста. Управо кад је, захваљујући деловању напредних снага, била на издисају, СПЦ се повампирила и изнова посејала семе зла између срба и осталог (тј. људског) света. Србоклерикалистичка чудовишта отимају децу од родитељâ, крштавају их и не питају за сагласност - тако их још од малих ногу, без њихове воље, претварају у злочинце. Отуда сваког честитог човека вређа већ и сама појава попа на јавном месту.
Довољно је погледати факултете, на којима је готово изумрла титоносталгија (а под југоносталгијом се подмукло заправо потура србофилија), а заузврат се слави окорели зликовац Свети Сава (који, као претеча србонацизма, сноси епохалну одговорност), на њима раде и школују се чак и поповска деца, богослови и други реакционарни, антицивилизацијски елементи - како истински академски делатници могу то да трпе и о томе не упозоравају светску научну јавност? Уместо да се за Савиндан обележава холокауст, као у читавом нормалном свету, и приказује представа божјих праведника Синише Ковачевића, Жарка Лаушевића и Јована Ћирилова, допуштају се свечане академије, које нису ништа друго него националистичка оргијања, уз славље и весеље, зачињена пуцањем и прасетином.

Срби против васколиког човечанства и цивилизације

Срби уништавају сваку цивилизацијску тековину, па су се дрзнули чак да ударе на Сарајево и Тузлу, оличења васколике културе и цивилизације историјског човечанства. Колико се оштро Срби противе највишим облицима цивилизације, види се и по безочно малој конзумацији хамбургерâ, холивудских филмова, интерњета итд.
Природно је да се само Србима броји прошлост, јер се једино они непрестано враћају у њу (али без суочавања и денацификације) - они сносе не само колективну, него и проактивну и ретроактивну одговорност (садашњи и будући срби криви су и за прошле и за будуће злочине, који су сасвим извесни и предвидиви). Но, и поред сталног враћања њој, Срби у ствари заборављају мрачну прошлост, а с њом се суочавају једино кад су у питању злочини, које треба поновити. У Србији је све посвећено прошлости - географија, историја, музеји, школство (које, уместо преваспитавању, тј. лечењу, служи обнављању прошлости - без темељите реформе боље га је забранити)... Чим се допушта да српску децу и даље васпитавају родитељи, а не Пешикани, Тунде и Плутови, стасаваће наредне генерације злочинаца. Кад је Београдски универзитет признат иако на њему не постоје ни gay studies, ни ромологија, ни смер за лезбијску етику, а камоли jewish studies, то значи да се у Србији свака прчварница, која не пружа ни минимум образовања уопште, а поготово не на ромском и другим светским језицима, може регистровати као универзитет.
У школској лектири се, уместо епохалних дела Радомира Константиновића (мада је требало да напише Философију свињца, а не паланке), Марка Видојковића, Биљане Србљановић и Владимира Арсенијевића, проучавају народне песме, које величају злочин и геноцид. Заостали Срби се непоколебљиво позивају на част, међународно право и друге анахроне, цивилизацијски давно превазиђене категорије, не схватајући у којем времену живе - зато и морају да се стално окрећу увелико прохујалој прошлости. Онтолошко је питање како се може преокренути смер времена, да срби не би понављали старе злочине. Стрела времена за србе има супротан смер, а они, као завереници против цивилизације, стално крше онтолошке и историјске законе. Они увек жуде за прошлошћу, те су се већ вратили у Средњи век (када су виљушкама у ствари клали, а не јели, осим можда људско месо), а шта тек могу очекивати Земљани када срби у ретрогресији достигну ступањ робовласништва?!
Срби су намерно ишли у Јасеновац и сами се убијали да би имали тобожње оправдање за Сребренцу - уосталом, пошто је било предвидиво да ће срби вршити геноцид, тих неколико убистава је представљало само неуспели покушај превенције или минорну антериорну одмазду. Да је ово део промишљене србостратегије, види се и по томе што се један декларативни антифашист усудио да Сребренцу увредљиво упореди с Јасеновцем, само да би умањио значај највећег злочина у читавој историји Европе - то поређење је могуће искључиво зато што се још скривају праве размере масакра, тј. милионске жртве. Ово вређање мученикâ видно је и на основу минимизације других жртава - тако је Наташа Кандић у Сјеверину организовала комеморацију за само девет убијених, иако их је у ствари било девет милиона, на исти дан када се у московском позоришту "Дубровка" десио бенигни инцидент у којем је (према нашминканим дезинформацијама) погинуло 130 србофила-Руса (при чему су од стране руских наци-фашиста за то оптужени питоми, мирољубиви Чечени). Опет, прâви, неприкривени србонацоши приредили су скуп на Путинов рођендан само како би затајили да је то заправо Химлеров рођендан.

Је ли могуће искупљење?

За србе није довољна транзициона правда - и сâм Џефри Најс је потврдио да је Хаг смишљен како би прикрио, а не осудио српска злодела. Несхватљиво је да се мандат Хашког трибунала космичке правде (на којем је осуђен тек сваки стохиљадити србин, а смртност од Хага још увек је вишеструко нижа него смртност од рака или инфаркта) завршава већ 2010. године, као да није потпуно извесно да ће срби и после тога наставити да врше злочине. Тада ће бити потребно да се оснује стални и свеприсутни трибунал за србе, који би деловао превентивно и антеципативно, тј. подизао оптужнице и за будућа злодела. Штавише, онда је неопходно увести онтолошки суд, ригорознији од Страшног суда, који би србима досудио онтолошку правду. Тај суд би морао преиспитати све пресуде које су икада донели српски судови, у ствари сви судови у чијим су већима учествовали срби, али и њихови симпатизери. Лустрација мора бити стални процес, а ако се сада не врши превентивно, кроз коју деценију свет ће се суочити са још монструознијим злоделима. Србе не би могао денацификовати чак ни хуманист формата једнога Гинтера Граса. При овом поступку сами срби и њихови инострани пријатељи никад не би испољавали иницијативност и радост. Но, сама денацификација није довољна: криви су сви, макар се привидно и противили. Али, како денацификовати саме денацификаторе, који су вишеструко (у продуженом дејству) кроз сумануте захтеве и жеље за катарзом исказивали неутољиву приврженост према србима? Цертификате за катарзу не могу давати они који су се упрљали контактима са србима. Неки од оних у које су упрте очи праведникâ целог света (Хаг) сумануто су се чак надали да би срби могли судити себи и препуштали им најмонструозније случајеве. Иако се непрестано спроводи деконтаминација, то није уродило никаквим плодом, јер је србе напросто немогуће деконтаминисати.
Помирење није могуће без покајања и прочишћења, али то није довољно. Срби су мислили како је довољно да се у њихово име извини нека историјска величина, попут баке-Симане или Ненад Чанак, па да се забораве све натпојамне окрутности током минулих векова. Како је могуће искупити нпр. за небројене масакре над Турцима или за геноцид над сиротим фолксдојчерима 1945. године?
Али, кад срби неће да изруче чак ни Младића, како ће тек попове, академике, писце...? Да би начинили онтолошки прелазак из небића/полубића, срби најпре морају почети да се стиде тога што су срби - то је једини пут катарзе; тога да су срби стиде се, на жалост, једино они који нису срби, а то на безосећајне србе не оставља никакав ефект. Сви који знају србе, макар и неколико година (црногорци, Јевреји, ЦД ромови) на неки начин су свесни њихових зверстава, али чак ни најпроницљивији шарпланинци међу овим гастарбајтерима још нису проникли у онтолошку суштину србности.
Постоји колективна одговорност не само Срба, него и свих оних који их толеришу. Због српских масакара морали би се стидети сви несрби, целокупно човечанство, које је бацило тек неколико бомбица (и то са осиромашеним уранијем) да би то спречило. Стога Србима не треба завртати руку, како је замишљао наивни и благочестиви србообожавалац Холбрук, него врат. Опортунизам међународне заједнице толики је да се против птичјег грипа предузимају далеко енергичније мере него против Срба, иако се ова пошаст по потенцијалним размерама не може ни поредити с њима. Србовирус, као гори од птичјег грипа, треба узгајати само у лабораторијским условима, ради пелцовања против геноцидности.
Српска злодела су готово заборављена, па се готово више ни не помињу. Тако, рецимо, ХРТ 3 (младежни далекозор В92, некада једини браник од српског лудила), уместо докумената, филмова и репортажа о Сребренци, редовно емитује утакмице и квизове - ако су срби после само 10-ак година заслужили да гледају спорт, а да избегну историјску истину, шта ће тек бити после 200? Тек када ова постаја достигне професионалне стандарде и објективност једног Радио-Техерана на бошњачком језику, моћи ће да се помишља на одгојни утјецај и помирбу.
Срби се, после свега, као најгоре хијене, још и смеју - како неко може гледати ријелити шоу ако се још није суочио с историјском реалношћу? Зар се смеју одржавати позоришне представе и концерти (чак и EXSHIT, на којем су многи егзитовали уживајући у дражима кокаина) док је Младић на слободи. Само треба погледати како је брзо заборављена и како се ретко помиње судбина Ђинђића, јединог међу србима који се, макар и својим метафорама, еманциповао од српства - данас тек ретки плачу и пуштају браду за њим, а питање је да ли су га и они стварно волели и ценили.
Страна јавност се неуморно уљуљкује да су српске 1990.-е биле само епизода, али је у ствари сада још горе, јер срби показују истинско, прљаво, неумивено лице. Једино су Турци и Броз накратко успевали да припитоме србе, а садашње стање је само најава још мрачнијих злодела. Једине оазе нормалности, које се налазе у "Пешчанику" и Хелсиншком одбору за људска права, служе само за обмањивање честитих, правдољубивих представника међународне заједнице. Но, уместо да се "Пешчаник" свакодневно пушта још деци у јаслицама и обдаништима (која, иначе, као и улице, домови културе, спортске хале, редом носе називе по најгорим ратним злочинцима, попут Карађорђа, директног кривца за Сребренцу), неко чак може и факултет да заврши а да никад није слушао ово једино острвце разбора. Додуше, питање је да ли би и овако инструктивни, едукативни садржаји били погодни да опамете србе - они би били ефикасни једино у случају некога ко је на путу цивилизовања, али не и за оне који само оштре ножеве за нова зверства.
Србима не би помогао ниједан сада познати облик лечења, па чак ни генетска терапија. Да се нешто могло учинити, то се морало спровести далеко раније. Кад србе чак није могла оплеменити ни репатријација 150.000 ЦД ромова и Албанаца (који су боравком у Немачкој и Белгији постали прави Јевропејци), може се мислити какав би хаос и невоље српски туристи и гастарбајтери изазвали у домовинама својих мироточивих домаћина. Права је срећа што три четвртине срба (поготово младих) никад није било у иностранству - направили би гору штету од свих епидемија куге. Срби су црна рупа која чак и у западним земљама изазива мржњу према мухамеданцима.
Што је још горе, искључиво у Србији постоји нетрпељивост према наведеној аристократији - док поштене Албанце свуда у Јевропи оберучке прихватају као најрођенију браћу, а тек тешка срца реадмитују, у Србији (чак и међу Мађарима изложеним српском утицају) не желе их као комшије, и то само зато што срби не желе да се приклоне дивним ромским обичајима нити да им уступе своје станове и радна места. Уосталом, колико су само стрпљења имали сви они који су деценијама по налогу КПЈ долазили у Србију - али је то очигледно била неузвраћена љубав. Срби су према њима гајили презир и подозрење само због косих очију, коврџаве косе, црнпурастог тена...
Узалудни покушај приказивања новог, лепог лица србије, у подобију најискуснијих дипломата човечанства, као што су Вук (и вучица) Поздерац, Ватрослав и Бруно Векарић, Стипе Сикавица, Ивица Веивода, Иво Висковић, само до пароксизма доводи перфидију српског онтолошког зла. Ови корифеји србодипломатије својим подлим обмањивањем свеукупног светског јавног мњења стварају привид да срби могу и преговарати, а не само убијати. Једино лепо лице Србије састоји се од оних који су издалека притекли у помоћ (Накарада, Лихт, Бисерка, Самâрџић). Срби и имају пријатеље на Западу само зато што су обманути и не виде отужну истину, јер се као њени репрезентативни заступници подмећу Подунавац, Бади Савић или Д. Ђилас. Мало који србин може личити на ово лепо лице, а још мање њих носи дивне надимке, попут Ступор или Дођош. Крволочна српска презимена на -ић морала би се заменити питомим надимцима, попут Папак, ???
Тако се нпр. ЧДП лажно приказује као аутентични представник Србије, уместо да изнутра осуђује србе због примитивизма. На имиџ Србије у ствари врло лоше утиче то што је чедофилска странка, састављена од најнапреднијих личности савременог света (наркомани, гејеви, блискоисточњаци) добила само 5% гласова на изборима. Чедисти бар могу, као аутентични азијати, које су напредни Турци још пре шестсто година довели у Србију (али да би таманили србе, а не обожавали их), да непогрешиво прозру србе и све њихове перфидије. Србима су, додуше, додељени гејеви који су препородили пропала предузећа, опоравили уништене банке и отворили стотине хиљада нових радних места - међутим, срби су заслужили једино гејеве који би крали само за себе и чврсто држали под шапом сваку жуту банку у њиховом џепу.
Није јасно ни откуд Србима право да се смеју и радују, а нико није ни пробао да спречи Гучу или бар да је допуни едукативним програмима о Сребренци (чак ни И. Кроња није смела или успела да научно потврди директну везу између Гуче и Сребренце). Гуча је одувек била увод у крвопролића, али свет и даље не увиђа опасност, но, после ће бити касно. Свет дозвољава србима да се после свих масакара још веселе, уместо да се у Гучи пуштају документарци о геноциду. Да је Гуча била укинута или забрањена на време (као и све друге манифестације србошовинизма), били би спасени животи небројених милиона Сарајлија и Сребренћана, јер чим зачују трубу, срби је одмах протумаче као позив у бој, те иду да кољу - срби су уз трубу и раније увек убијали, чак и припаднике мултикултуралних војски, тако да је труба увек била синоним за потоке крви. Још више чуди што београдски интелектуалци врло ретко и благо осуђују Гучу - како само дозвољавају одржавање таквих шовинистичких пирова?!
Иако је само први корак ка масовним убиствима, Гуча сасвим несумњиво води у геноцид, јер се тамо, уместо прасади, на ражњу пеку странци. Уместо да слушају техно и троше екстази (као цивилизирани егзитисти), Срби неометано пију ракију и слушају своју варварску "музику", која, као допуна говору мржње, није ништа друго него свирање и певање мржње.
Сулуди пројекти преваспитавања Срба, унапре осуђени на пропаст, укључивали су организовање оранж револуције и инвестовање бар 300 милиона драгоцених долара, и то за ова чудовишта која нису заслужила ни обичан метак или ломачу (јер и то кошта). Многи се и данас заносе да је србе могуће уразумити путем јевропски надахнутих закона, али срби крше чак и онтолошке, а камоли божје и људске законе. Србима је дозвољено да преводе узвишене јевропске прописе, а понекад чак и да доносе сами себи законе (нпр. о пчеларству и базенима) - то је као кад би криминалци писали кривични законик. Зар закони и сöдови ма где на лицу Земље смеју бити српски?
Срби никад до сада нису себи изабрали непристрасног гувернера, увек су гласали за странце који су им привржени. За гувернере би морале бити постављене прпе и гаће, баш зато што не знају српски, као говор мржње. Кад ни такви етички и професионални ауторитети попут њих немају утицај, значи да је завладао потпуни мрак - то су особе које би снагом своје топле речи и узвишених дела цивилизовале и најдивљије звери, али не и србе. Додуше, и оне говоре језиком који личи на српски, језик мржње, на којем су издаване команде у Сребренци, који се вековима користи за ширење страхота и геноцидности кроз тзв. народне песме.
Ако надлежни органи не одлуче да по захтеву Ратка Божовића, Божоа Прелевића и других аутентичних срба не укину СРС, или макар не похапсе све њене чланове и симпатизере, онда треба укинути србију. У једној истински демокрацијској држави "образовци" или припадници Националног строја били би за вербални деликт кажњени макар кастрацијом, а не са само две године за напад на најчеститијег професора етике на Балкану. Уколико српски бирачи не кажњавају злочинце, морају се казнити бирачи, а поготово они који не бојкотују нацоше. Казнена експедиција против антидемократâ мора започети што пре, док се то лудило не прошири. У Србији свако има право да напада и оспорава Хаг, а министри чак доводе у питање поједине изјаве високих међународних званичника. На јавним функцијама налазе се чак и многи који никад нису отворено похвалили НАТО, а камоли слали телеграме подршке. У Србији се неометано и некажњено нападају Солана, Ахтисари, Наташа Кандић, а због тога још нико није правноснажно осуђен. Да ли се неко извинио К. дел Понте за све што су јој учинили срби? Када је у Србији и сâм Курт Валдхајм, генерални секретар УН, био изложен жестоким неоснованим оптужбама и атацима због минорног учешћа у Другом светском рату, шта тек треба учинити србима?
Међутим, равнодушност која влада према "Св. Јустину Философу", "Крви и части" или СРС-у (занемарљив број научно утемељених осуда, још мањи број ликвидованих присталица и гласача, њихово ословљавање са "господин" итд.) указује да практично нема осуде говора мржње. Но, мора се забранити не само говор, него и мишљење мржње - али онда срби не би ни постојали (јер ко не мисли, тај ни не постоји, према познатом аргументу, а срби могу да мисле само мржњу). Ни најреномисанији срболингвисти (страни слависти који проучавају српски кодни систем), попут бугарског Ранка, још нису написали граматику говора мржње, иако је већ и сâм тзв. српски језик по свом синтактичком и семантичком устројству говор мржње. Зато је он и непреводив на било који људски језик (већ и сâм његов назив, од срп, упућује на клање). У Србији би престао говор мржње једино када би се србима ставиле брњице на уста.

Срби и Јевропа

У складу с паролом Јевропа или смрт, ко је против Јевропе, треба га не само одмах послати код психијатра, него и примерено казнити. Они луђаци који никако не желе у Јевропу морају бити кажњени Тањом Мишчевић или макар Милицом Делевић-Ђидо. Али, србима не могу помоћи ни психијатри, па чак ни аналитичари. Ако су се Јеховини сведоци, суботари, муновци и сви други добродушни људи овога света деценијама упорно трудили да преобразе србе, па им није успело, то значи да је ово немогуће извести без темељитих хируршких захвата. Србија не сме бити примљена у Јевропу док у њој не буде постојало бар пет геј-странака за које гласа макар 40% бирачког тела. Док се у сваком среском месту минимално триместријално не одржава геј-парада и док бар трећина популације не постане ЛБГТ, нема ни иницијалног језгра за јевро-интеграције. Док у Јевропи ЛБГТ особе уживају посебне почасти, у Србији се прогањају све врсте мултисексуалаца (чак Срби, као неописиви примитивци, гејеве зову педерчинама). Гејизам још није ухватио корена ни у највећим градовима, а камоли у варошицама по унутрашњости: има читавих села, па и градића, без иједнога геја, па се гејевска гласила углавном ни не дистрибуишу, а потребне су разноврсне мере на популаризацији гејизма - како да просечан србин онда уопште добије адекватно геј-образовање? Ако у неком месту још није одржана ниједна геј-парада, или нема ни 30% гејева, одмах га треба спалити, као упориште конзервативизма.
Уопште узев, мало који србин је учествовао у истински јевропским манифестацијама, као што су геј-параде, кокаинске журке или свингерски балови. Кад српски режими, руковођени својим клерошовинистичким мотивима, не подржавају ни ове просветитељске подухвате, чему се тек могу надати јадни педофили, некрофили, содомисти и поборници других напредних родних оријентација? Једино у Србији педофили немају законско право да усвајају децу, а у Србији се попреко гледа чак и на сатанисте, само зато што ретки појединци међу њима убијају и скрнаве гробове (мада је и то сигурно клевета - то раде само срби).
Безнадежно је мало оних који мажу Јевропу на хлеб и живе од ваздуха демокрације - једино србима то није довољна храна. Јевронаркоманија није ухватила ни толико маха да би неко ишао само 80 километара до границе са Румунијом како би удисао слободни јевропски ваздух. Ако би срби били довољно добри, тада би, поред Јевропе, добили да мажу на хлеб и помало маргарина (али дијеталног) из хуманитарне помоћи, коју ионако нису заслужили. Зар је у односу на љубав према Јевропи неиздржљиво петнаесточасовно чекање за визе? За истинске јевронаркомане, да би доказали приврженост самој идеји Јевропе, треба увести дуготрајније карантине, тренинге и подвизавања.
У Србији има једва 20% зависника од Јевропе, а и они су то углавном из вајде, а не уверења. Пошто су ленчуге, Срби гладују, уместо да инхалишу Јевропу или да се греју љубављу према НАТО-у. За јевропску оријентацију срба помогло би једино то да се, уместо за 5% популације, обезбеди по један грам кокаина дневно за целокупно становништво, јер је научно доказано да кокаин најбоље подстиче идејну напредност и изузетност. Но, у Србији нема праве, искрене љубави према НАТО-у - колико је српских добровољаца отишло у Ирак и Авганистан? Али, без обзира на њихову малобројност, њихова иживљавања су надмашила границе поимања - међутим, нико никада није прикупљао помоћ за жртве српског геноцида ни у Пакистану ни у Авганистану ни на Нептуну. Српски нож на грлу осетили су и удаљени народи, попут Исланђана и Бурманаца, а да се ни не помињу они у близини. Уосталом, једино је у Србији могуће критиковати НАТО без икаквих последица, пошто још нико из Србије није због тога завршио ни у лудници ни у Гвантанаму.
Зар је довољно да срби препусте Косово и изруче Младића да би ушли у величанствену Јевропу? Такво багателисање је уочљиво чак и код српских чедофила, који се одричу Косова само зато што процењују да би то било на корист Србије, а не из уверења. Уосталом, чедисти су ступили у коалицију с окорелим србонационалистима (Батић, Ст. Протић, равногорци из Grajanskog suveza), па није ни чудо што се престало веровати Беби, Багзију, Чеди и другим сарадницима "Инсајдера" (наравно, њему не верују ни срби, али услед аномалија властите епистемологије). Због тога што лудаци не дају Косово, чак ни један Чеда не може да добије визу, али он се сталожено мири с тим, непоколебљиво одлучујући да све своје животне жеље жртвује на олтар добробити Србије, тј. самих српских звери.
И када би срби, уместо именâ Радован, Ратко, Слободан, давали прâва јевропска, попут Хавијер или Оли, опет би загађивали чист јевропски амбијент. Чак и кад би се у "Жене у црном" учланило 80% срба, што би био оптималан удео популације, ништа се не би променило, јер је тек неколико стотина срба учествовало у прослави Милошевићеве смрти. Многи још увек упорно пишу ћирилицом и знају српски боље од других, тј. људских језика, с којима, разумљиво, српски нема никакве сличности. Све у свему, срби су гори од куге, па би и својим минималним присуством загадили јевропски ваздух задахом лешева и масовних гробница.
Уосталом, отишли су сви који нису хтели да кољу и пију крв, јер овде не само што су злочинци хероји, него је свако морао активно или пасивно вршити злодела да би уопште био грађанин. Овде тешко да је остао и један једини истински јеврофил - љубитељи и штоватељи истинских вредности заправо су €врофили, који воле Јевропу само за кеш. Но, не значи да је неко становиште мање основано и легитимно само зато што је плаћено правим, непропадљивим €-вредностима!
Србија до сада није ушла у Јевропу само због Срба, пошто имиџу Србије највише, односно једино штете сами Срби. Додуше, срби би могли у Јевропу као бактерије за депластификацију.
Када Србији већ 2127. буде дозвољено да уђе у Јевропску јунију, заједно са Занзибаром, Холандском Гвајаном и Тајландом, то ће оплеменити њих, али не и Србе, чија ће деструктивност сигурно означити крај ове надасве хумане заједнице вечно збратимљених нација. Они су срушили, а и данас руше све мултиетничке државе у Јевропи: Отоманско и Хабзбуршко царство, Трећи рајх, БиХ, Косово... Срби могу и треба да уђу у Јевропу једино као притвореници Шевенингена (боље јевропска робија него тзв. "слобода" у Србији), а у Србију јевропске вредности могу и морају да се унесу искључиво помоћу тенкова, тврде јевропске чизме и пробраних намесника.
Од србина до амебе
Чист је добитак за цивилизацију што Младић својим одметништвом држи Србе у гету (или га можда чак крије Фонд за хуманитарно право), иначе би им се убрзо све опростило. Уосталом, сви који живе у србији (а не само притворни Расим Љајић) активни су или пасивни помагачи Караџића и Младића. Зато би се морали ухапсити сви који су икада видели Младића и Караџића, макар и на телевизији. У случају срба ксенофобија (чак и према најблагонаклонијим западним народима) није толико производ незнања и мржње колико свести о онтолошкој разлици у односу на људе. Срби мрзе чак и стране амбасадоре, једине овдашње веснике цивилизације, штавише једина људска бића данас настањена у Србији, који у ову пустош покушавају да уведу мало слободе и правде. Ни у Гренади ни у Кувајту амерички амбасадор не ужива толико мало поштовања као овде (уместо да срби буду срећни што га уопште имају, иако то нису заслужили). Западни пријатељи србима раде искључиво оно што је њима самима на корист, чак и кад србима то изгледа сасвим другачије.
Срби су незахвални и према јунацима из суседних земаља на југу и западу који су оставили свој завичај само да би им помогли и уљудили их. Срби су једини народ који је живео у близини тако великих цивилизација као што су албанска, бошњачка, црногорска или турска а да се од тога није нимало оплеменио. Стога се и даље морају доводити прогресивне снаге са стране, јер су у Србији већ истребљене све расне, верске, сексуалне и хормоналне мањине. Рецимо, уместо да ЦД ромовима дају сапун, срби су од њих правили сапун. У Србији пер дефинитионем никад неће бити ни грађанства ни демокрације, осим из увоза.
Доскора су извесну наду уливали аналитичари и поједини други ГМ срби. Као прави професионалци, обдарени фрфљањем, грешкама у падежима, муцањем и туњавим авазима, једино они би смели да издају лиценце за бављење политиком. Шушкетави шушко, под називом Бујар Букоши (или Бујоши), који ради за Б(уј)К(у) и Тиедни обавиесни тисак, не бива консултован чак ни када се одлучује о хидроцентралама и ауто-путевима. Чак је и устав усвојен без његовог одобрења. Један јевропејски рент-а-аналитичар, попут Сатанијевића, или прекаљених чланова Идеолошке комисије Мише Бркића, Ђорђа Влајића или Стевана Никшића, драгоцен је саветник у питањима лечења срба. Кад се већ жртвују и остављају своје послове на салашима и катунима да би србима отворили очи, аналитичари би морали бити питани где поставити станице јавног превоза, колико треба да кошта зејтин, када започети градњу телефонске централе - али једино у Србији овај труст мозгова нема готово никакав публицитет ни друштвени утицај. Како грађанство (становници градова) може знати шта треба и мора да мисли без аналитичарâ са салашâ и комова? Таква отелотворења културе као што је Ратко Божовић треба да имају сопствени ТВ и радио-канал (као што би у сваку емисију о србима морали бити позивани психоаналитичари).
Наравно, за србе узор не би требало да буду само аналитичари него и друга лица с посебним потребама, према којима, иначе, срби испољавају крајњи презир. Но, срби за аналитичаре сматрају да угрожавају јавни морал, уместо да им буду бескрајно захвални. Већина аналитичара још није добила ни секретарицу ни шофера, а камоли службену вилу - но, они су ипак задовољни чак и ситним синекурама, попут местâ у управним одборима или функцијама саветника, срећни што макар на тај начин могу да помогну. Колико је у Србији тешко бити аналитичар, показују пробушене, чак разваљене стражњице најузорнијих примерака, који су се трудили да доследно подржавају Карића, Њушкотару, жуте..., али их на крају ипак чекају Жарко Алмули и његови омладинци (то можда ишчекују и сами аналитичари, с обзиром на вишак естрогена који поседују).
Срби мрзе аналитичаре само зато што им изгледају човеколико. Аналитичаре мрзе једино срби (неће чак ни да их саслушају, а камоли следе), а не други, који би, ваљда, ако имају иоле савести, требало да спрече напредовање срба према ступњу амебе. Чак и они експерти и аналитичари који су успели да се уздигну до нижих ступњева варварства (и тиме наизглед престали да буду срби) и даље једу сарму и гибаницу, што их доводи у ризик да поврате урођену геноцидност. Те племените теоретичаре, који, срећом, више личе на амебе него на србе, ови потоњи посматрају као разуларене звери и нимало их не уважавају, иако они искрено желе да их бар мало преваспитају, одвајајући драгоцено време од катунских послова и жртвујући све своје људске потенцијале, губећи здравље, нерве и глас.
Србима нису успели да помогну ни најврснији психоаналитичари, налик Александру Ковачевићу-Вучу (додуше, без Ковачевић, пошто су деду убили, као реакционара) - иако говоре рукама, презнојавају се, имају тешке говорне мане и плаше се да изађу на улицу, ни њихове дубинске дијагнозе србима ништа не значе. Као што је препоручио овај знаменити психоаналитичар, све србе треба послати код психијатра - али, чак и ако би неки међу њима од Ивана Штајнбергера или Маје Кандидо-Јакшић добили цертификате да су ментално здрави, то би могло уследити искључиво услед преваре. Док су вучини преци прогласили, рецимо, Слободана Јовановића за ратног злочинца, она мора своје савременике - за овај свети задатак она мора да се мучи чекајући у реду пред страним амбасадама и истражним експозитурама, уместо да јој се омогући директан приступ Уједињеним нацијама.
Иако у Србији има особа са посебним потребама које нису ни обични просрпски аналитичари ни психоаналитичари и психијатри, на њиховој афирмацији не чини се готово ништа. Ето примера нарцизма малих разлика - баш зато што су сви срби ентитети с посебним потребама (за иживљавањем, клањем, масакрима), они се тако односе према сексуалним, верским, епистемолошки маргиналним групама.
Зашто ћути један Богдан Богдановић, чак и у односу на свакодневне расистичке инциденте? Ћутање није обичан кукавичлук, него свесно прикривање злоделâ, тј. већ сáмо ћутање је злочин, ништа мањи од клања. Срамно ћутање најугледнијих мислилаца данашњице (који су се, стицајем околности, готово сви затекли баш у Србији) доказ је болећивости и коегзистенције с најцрњим формама фашизма. Да су њихови очеви правили такве бедне компромисе са буржоазијом и послератном реакцијом, они би и даље живели у прадедовским земуницама и пећинама, а срби у дедињским вилама. Већ и такорећи незаинтересовано гледање злоделâ исто је што и њихово чињење. Он и још неколицина мухамеданаца клекнули су у име свих срба, призивајући тиме општу амнезију и амнестију. Зар су за милионе невиних жртава довољне тек десетине извињења, и то од црногораца Мавовића и Тадијића? Неопходно је крајње покајање, уз истинско и несебично жртвовање. Али, да би неко био спреман за кајање над зверствима срба, морао би претходно утаманити бар неколико хиљада ових зликоваца. Међутим, и он сâм радије на колац натакне прасе него србина.
Чак и Латинка Перовић упорно скрива чињеницу да је нацизам настао и опстао (једино) у Србији (прећуткујући континуитет нацизма још од Љотића наовамо). Злочини "Белих орлова" и "Жутих оса" (вешто прерушених у конквистадоре) над Мајама и Астецима већ вековима се лажно приписују културним јевропским народима. Јасно је како је фашизам рођен у Србији и једино у њој опстао до данас, када има свега 2-3.000 антифашиста, док су сви остали, активно или пасивно, присталице фашизма. Једино у Србији унутар образовног система не постоји едукација за борбу против фашизма, па он зато истрајно и буја већ вековима. Стога се морају разобличити сви облици фашизма, а не само они најочигледнији. Чак и један Ж. Алмули реагује само на појединачне фашистичке испаде, а не уочава свеприсутност нацистичких поступака и симбола - свуда и увек, почев од назива градова, рекâ и планинâ (нпр. Ужице = „муслимане“ у жице; Ваљево, од ваљати лешеве булдозерима; Пожаревац и Пожега - по спаљивању туђих села).
Србонацоши се увек окрећу Русији, као најчудовишнијој фашистичкој сатрапији, која је током векова стално нападала мирне, цивилизоване европске народе - Французе, Пољаке, Немце, па чак и Енглезе и Турке заједно, крвожедно освајајући Крим. Србофашизам се стално напаја са руског извора, који столећима пије крв свеколикој цивилизираној Јевропи. Још од Светог Саве СПЦ је проповедала фашизам - док је код других народа он пролазна, безазлена појава, међу србима је он константа с космичким последицама. Континуитет српског фашизма протеже се још од најранијих записа, па је лицемерно говорити о повампирењу, кад је он увек био на делу.
За разлику од оних који не живе међу србима, поменути етички корифеји су могли да се докажу као спасиоци човечанства. Али, шта очекивати од поповског унука Жарка Алмулија, поповског сина Божидара Јакшића, од Караџићеве рођаке Билијане Србљановић - ако су они српске перјанице демокрације и слободе, какви су тек прави клерикалци? И најразборитији срби (Бошко Јакшић, Тамара Штајнер, Тијана Мандић) толико су огрезли у најцрњем србошовинизму да урођене психичке поремећаје код срба покушавају објаснити тешким околностима у којима су ови живели. Када је један стари поп-џокеј (који је ишао чак у удаљено село да би могао да провоза попа) почео да дели бадњаке, постало је јасно да је наступило теократско лудило. Европски покрет, Атлантски савет и сличне институције, уместо да штите човечанство од срба, желе да му подмукло подметну србе као цивилизиране, напредне ентитете, спремне да се придруже Јевропи. Њихова патолошка србофилија ће и убудуће рађати нове злочине. Таква апологија срба морала би бити оштро осуђена и кажњена. У Латинци Перовић, Жици Бамбусу и Пери Парастосу, вишедеценијским срчаним борцима за демокрацију, једино срби виде сабласти прошлости и нимало их не уважавају, док их сав нормалан свет, наравно, обожава као већ деценијама уназад проверене пројевропске снаге прогреса и будућности.
Цветање свих врста ксенофобног клеро-наци-шовино-фашизма није ни чудо, кад се узме у обзир да су овдашњи интелектуалци заокупљени искључиво науком и, из страха или равнодушности, уопште се не брину за судбину напаћених жртава србокољачâ. Жарко Алмули, Филип Давид и небројени други великани (које срби, само због стручне непродуктивности и титоистичке биографије, сматрају шарлатанима) уложили су све своје умне и моралне снаге у прижељкивани препород срба и србије, уместо у њихово раскринкавање. Када су чак и они подлегли српском национализму, шта очекивати од мање поштених и учених људи? Да су из саме Србије, са места злочина, очевици правовремено упозоравали на угроженост од срба, свет не би претрпео катаклизму из крвавих 1990-их. Ако већ сами срби крију какви су, бар би антрополози, непристрасни по свом пореклу, морали упозорити човечанство на опасност која му прети. Постоји колективна одговорност или кривица човечанства што нису спречена србозлодела. Но, наведени гиганти су своја међународна пријатељства и контакте користили за србе, уместо против њих (чак је и једна баба-Војка Димитријадес побијала оптужбе срба за геноцид). Најкривљи су најбољи интелектуалци и они који имају најмање српског порекла, што нису помогли хуманитарној операцији "Милосрдни анђео" онда кад је то било најпотребније. Уместо да они најсавеснији и најнапреднији логистички и финансијски подрже акције против срба, цивилизоване државе света су чак морале да плаћају овдашње напредне снаге.
Док су ситни преступи других изобилно и свестрано документовани, па и преувеличавани до крајности, српски су истрајно прикривани, па се поставља питање чиме су срби поткупили неподмитљиве моралне ауторитете попут Бранке Прпе-Јовановић-Ћурувија-Петровић...: зар само становима у Београду или нечим још страшнијим од самих злочина? Осуда благих казни за Орића и Харадинаја само показује неразумну тенденцију за стварањем вештачке равнотеже између српских и других злочина - док се другима понекад омакло да учине нешто невитешки (али, ионако, само према србима, па то не треба ни рачунати), срби су онтички предодређени на злодела против људи, али и самог Бога. Не постоје српске жртве - то је као када би се говорило о жртвама ДДТ-а или о нацистичким жртвама у борби против Јевреја. Насупрот томе, српски злочини се по правилу приказују као спонтани и спорадични, као дело појединаца, а не као производ онтичког устројства српске генетике. Зар је само један балкански касапин - ваљда су то сви срби?! Уосталом, о онтолошком статусу срба довољно говори то што би за интелектуалце светског формата, попут патка-Даке или Милете Пводановића, била већа љага назвати их србима него дегенерицима, али се већ годинама уназад ствара квазитолерантна клима у којој бити србин више не значи бити злочинац. Не само што је злочинац сваки србин, него и свако ко у било којем облику толерише србина.
Било би безуспешно забранити све српске странке или разобличавати србе на филму, у књижевности, стрипу или науци - неопходна је знатно одлучнија акција, попут свеобухватног брисања идентитета. До сада је снимљен безначајан број филмова о српским злочинима, иако је то главни изазов светске кинематографије у новом веку (ако не и миленију). Но, најбитније је да о тим злоделима филмове, поеме, романе итд. створе сами Срби, као мали корак на путу ка катарзи. Срби су инхерентно неизлечиви, па је питање да ли би помогле и такве интервенције попут генетског модификовања или присилне чедификације.
Србољупци непрестано говоре о две Србије, настојећи да једну прикажу као прогресивну, јевропску, прочишћену - али, заправо, обе су исте, само је једна подмуклија, пошто су и њени представници углавном дошли из шуме. Припадници друге Србије, попут Борке Павићевић, оштро су осуђивали бомбардовање, али искључиво због тога што су пројектили падали у близину њихових топлих домова, удаљених од Сребренце - како би тек реаговали да је био у питању обогаћени уранијум, који су срби једино и заслужили (иако би то било прескупо за такву гамад). Уосталом, друга Србија се углавном већ преселила на гробље, не остављајући за собом подмладак. Више није довољна ни трећа Србија, она која је подржала праведну мирољубиву интервенцију 1999. године - и она се показала као млитава и апатична, неспособна за озбиљнију трансформацију срба. И трећа Србија је ослободилачким снагама НАТО-а пружила врло млаку, симболичну, и то само вербалну подршку - да су очеви њених приврженика били толико мекани и неодлучни, Балкан ни оних 50 година пре Милошевића не би био слободан од српског фашизма, а у Београду би живела предратна реакционарна буржоазија.
Стога би била неопходна четврта, истинска Србија, која би онтолошком хирургијом била ослобођена свеукупне српске прошлости, садашњости и будућности: њу би чинили пре свега Чечени, муџахедини и други енергични борци за људска права. Не само што Србија може ићи напред једино кажњавањем и без срба, него је управо то цивилизацијска нужност и дужност - ко не ради на томе, активно наноси зло целокупном човечанству. Ко никад није приклао ниједног Србина (а имао је бар теоријску прилику), и сâм треба да иде у пакао с њима.
Међутим, и од четврте, пете... Србије било би користи само накратко, јер ће се свака следећа неумитно искварити већ самим додиром с оном претходном, исквареном, трулом. Тако, рецимо, ЧДП, као најпрогресивнија струја данашњице, нити је оформила белу "Ал каиду", а још ни не помишља на бомбаше самоубице који би сејали страх по Србији, као што до сад њихови симпатизери нису срушили ниједну цркву ни узјахали ниједног попа, а камоли заклали неку припадницу Кола српских сестара - зато није ни чудо што у Србији и даље разобручено буја национализам, а они једва прелазе цензус. Они би могли бити бољи и успешнији, али, авај - живели су у окружењу србоварвара а од њих су научили подли језик и обичаје, али не и то како се делотворно коље (а то је једино што се може конструктивно искористити, тј. активисати против срба).

Философски аспекти србоонтологије

Наравно, прво се мора упитати: како је могућа философија после Сребренце? Наизглед, свако ко се одважи да се после овог преломног догађаја у досадашњој историји Земље позабави тривијалним питањима онтологије, епистемологије или естетике завређује само крајње презрење. Но, значај срба за онтологију, етику и естетику, па и судбину свеукупне васионе, такав је да се управо после Сребренце мора философисати, јер би као вечита љага на образу светске философије остао пропуст да се они адекватно протумаче и оквалификују.
Ако су Срби већ такви како је, додуше ублажено и тек делимично, пластично описано, треба макар философски валоризовати ову онтолошку околност, која је несрећна за остатак света, али врло подстицајна за философско умовање. Срби су онтолошки проблем читаве философије: они су генетско-онтолошки носиоци геноцидне културе - то није контингентно обележје, него квинтесенција и конститутивни део не само њиховог менталитета, него управо и тубића. Ова дугорочно негована култура злочина испољава се у свим сегментима живота, тако да срби проширују устаљени појам геноцида на све трансцендентне сфере.
Да је у време писања својих Нових путева онтологије Н. Хартман знао за постојање Срба, свакако би у онтолошке предикате укључио кривицу и геноцидност, јер су то једина обележја којима се ова бића могу адекватно описати. Ово покреће питање о томе шта све може бити онтолошки предикат. Као што неко може бити онтолошки лажов, тако постоји и онтолошка кривица, коју су у случају срба утврдили многи, попут М. Олбрајт и Ахтисарија. Онтологија времена не само што налаже превентивно кажњавање срба, него и осујећивање условâ под којима би срби могли чинити злодела. Док је међународна заједница кажњавала србе само због Милошевића, није схватала да се они морају каштиговати због њих самих, и то за сва злодела која ће кад-тад починити (заправо, већ је на делу перманентан геноцид у разним прикривеним облицима). Неопходно је изручење и кажњавање свих криваца, па и оних потенцијалних. Иако је и масакр у Сребренци почео од опаких вицева о Муји и Хаси, данас нико не реагује на бруталне вицеве о црногорцима. Српски вицеви и јесу једино о (правим) људима, и то најкултурнијим народима, а служе искључиво као припрема нових геноцида.
Централни изазов философије у XXI веку биће онтологија срба - како се открије неки нови космички феномен, мора се и философски концептуализовати (тако су нпр. настале философија квантне механике или философија генетике). Уједно, ово је најтеже искушење онтологије у историји философије, јер се једино срби залажу за то да небиће постоји, а упорно се боре против постојања бића. Кад би се у Србију увели онтолошки закони, прво би срби аутоматски престали да постоје. Поготово је онтолошки немогуће да срби постоје као људи (при чему овај исказ има статус модалности de re, а не само de dicto).
Сем тога, Срби пружају изванредну прилику за развој (хипо)антрополошких дисциплина - хипоетике, хипоестетике, хипополитичке философије итд. Нико се до сада није подухватио да развије две централне хипоетичке теорије: етике за Србе и етике (опхођења) према Србима. Осим Игора Приморца, то до сада нико није чак ни покушао да учини. Уз то, само ретки етичари, и то они избегли из планинчуга у суседним држàвама, правилно пишу реч Срби малим словом. Нпр. нико се није бавио проблемом да ли је против архизлочинаца потребно одмеравати казну или да ли је могућ злочин против онтолошког зликовца. Према србима се, рецимо, многи људи понашају као према слугама или робовима, уместо као према (дивљим, а не домаћим, припитомљеним) животињама или инсектима или корову.
Задатак будуће етике јесте и дефинисање односа Срба према (другим) животињама, али и једне глобалне етике за третман срба. Али, авај, ко би то могао да учини, кад се (једино) у Србији нападају чак и најугледнији интернационални професори етике, попут Н. Цекића? То само сведочи о култу(ри) злочина и необузданој мржњи према моралним дивовима. Уосталом, свако ко има посла са србима, и сâм се анимализује, као што сведоче примери Петера Хандкеа, Роналда Харвуда и многих других. Расизам према србима био би тек блага и закаснела реакција према најкрволочнијим зверима које памти универзум. Које је право место Србије у УН, Европи и свету?
Срби се, као онтомаси, борци против бића самог, природних закона и Бога, могу проучавати једино у оквиру меонтологије, тј. негативне онтологије, али на једном суптилнијем нивоу од досадашњег (још боље би било говорити о алонтологији или алантропологији - онтологији другог, али ни оне не би могле претворити србе у људе). Срби нису само онтокласти, него и алетхејокласти, огорчени и беспризорни борци против истине (поготово о прошлости), при чему у побијању истине користе сва (не)допуштена онтолошка и епистемолошка средства. Није никакво чудо што онтологијом срба нису усуђивали да се баве ни највећи философи у историји, од Парменида до Хајдегера, задовољавајући се лакшим, једноставнијим питањима.
Основи србоонтологије ипак се морају поставити на темељно другачији начин од меонтологије, јер срби разарају и саму меонтологију, пошто оваплоћују небиће, неистину и невредност на самом онтичком нивоу - они не лажу тек вербално, него и самом својом егзистенцијом. Срби су посебна онтолошка категорија, јер њихово биће управо лежи у небићу, али не само за њих него и за друга бића. Суд за онтолошке злочине - злочине против васцелог бића - не сме према србима бити тако благонаклон као људски и божји судови. Као они који живе у срцу небића, у црној рупи која гута свеколико биће, мора се увести нов логички оператор - хипернегација - да би се њиме описали срби (и уједно унапредила традиционална логика). Хипернегација не означава једноставно поништавање, него постепену деструкцију свега што је у контакту с њеним аргументом.
Но, срби нису криви као народ, јер нису људи, него као чопор бесних паса (премда су и они далеко племенитија бића). Срби су глупи само у односу на људе, а не и на онтолошку врсту којој припадају. Научна истраживања која су доказала ступидност срба поредила су их с људима, а не с врстама којима су сродни (моноћелијске животиње - парамецији, вируси, бацили). Зато, из онтолошких, а не само правних разлога, не може ни постојати српска држава - ако ни знатно напредније животиње, попут бактеријâ или крабâ, немају државу, није јасно зашто се дозвољава да људи живе под српским ропством. То је неупоредиво горе него када би се колонијама термитâ дао дигнитет суверених држава. Скакавци уништавају летину, али не и људска бића. Има ли игде на свету територије на којој субанимални створови владају људским бићима?
У погледу (хипо)антропологије никако се не би смеле правити категоријалне грешке - кад је З. Голубовић својевремено пружала научна антрополошка објашњења зашто срби са брдâ убијају градове, изгубила је из вида да је неопходно дати ботаничко или зоолошко, тј. етолошко објашњење. Исто тако, ни вијетнамски синдром не може расветлити понашање срба, јер тај комплекс погађа људе, а не подживотињска створења. Срби су и иначе врло подстицајни за разне гране биологије, иако постојећа систематизација биолошких дисциплина у ствари ни не може да обухвати србе. Срби мисле и говоре само о смрти, а мрзе живот и срећу, што је особина која се не сусреће међу другим живим организмима.
Наравно да морају постојати двоструки стандарди кад су у питању људска права и политичка коректност за Србе, јер је једино то онтолошки адекватно: рецимо, говор мржње према србима исто је и дискурс љубави према свим људским вредностима и бићима. Србија је толико јединствен случај да на њу не само што не треба, него се ни не могу применити било какве цивилизацијске норме. Кад би се, рецимо, појам људских права примењивао на србе, он би тиме био обезвређен, чак изврнут, као што би и удруге за заштиту животиња банализовале свој племенити рад уколико би браниле србе (уосталом, Срби су овде и даље неупоредиво заштићенији од осталих врста).
Ту се састоји и задатак теодикеје: како оправдати Божју казну за друге, тј. људске народе што их је натерао да деле оскудне ресурсе с монструозним термитима званим срби? Зло је основни модус егзистенције срба, а то се може искористити као антитеодикејски аргумент. Срби би и људске народе могли навести на злочине, па се поставља питање зашто је Бог уопште створио србе - по свему судећи, зато да би људима показао какви не смеју бити. Овде почива и утемељење хипоестетике, која не сме остајати на естетици ружнōг (одавно већ разрађеној, али за људске продукте), него мора поћи од негације самог појма лепōг: једини свет у каквом могу живети срби јесте свет без естетских вредности, штавише, управо свет естетских невредности, поништавања свега што је лепо, духовито, узвишено итд.
Овде нема простора да се набрајају подстицаји за друге дисциплине - већ су дате довољне назнаке за развој философије религије, философије науке, философије језика... Рецимо, као вербални деликт се мора санкционисати већ и сâм говор о србима, јер, док се нпр. о дроги може расправљати а да се не препоручује, сваки дискурс о србима већ некако наводи на геноцид. Но, за Србе се мора увести и деликт мишљења, јер се, ако се чека вербализација, тиме практично већ дозвољава злочин.
Шта би била демокрација за Србе? Она се не може увозити (то би успело једино код племена способних за прихватање цивилизације), него се мора наметнути, завести. У правој демокрацији се мора забранити само оно што је српско. Код срба се чак и овејани нацоши проглашавају за демократе, а крвожедни шовинисти за јевропејце, само зато што су објавили по неколико књига или провели по коју деценију као универзитетски професори у цивилизираним државама. Кад би за припадност Јевропи било довољно прихватање њених традиционалних вредности, сваки крволок који је овладао европским језицима и проучавао Гетеа или Шекспира стекао би статус људског бића. Срби се не радују чак ни туђој слободи и независности, него се труде да је сатру по сваку цену. У чопору у којем се нетолеранција изражава чак и претећим телефонским позивима и злим погледима немогуће је успоставити елементарна правила која важе у сваком цивилизованом зоо-врту. Срби ће се на крају поубијати међу собом, али ће при том страдати и многи други, невини. Отуда свака хипоетика и србополитичка хипофилософија мора подразумевати радикални активизам - ко год се задржава само на теоријској равни, тиме бар посредно подржава србе, те се, дакле, залаже за небиће сáмо.

Александар Гордић
доцент на Филозофском факултету у Београду
на Филозофији

Зборник Српског Филозофског Друштва