О вери Хришћанској и вери Латинској

(Са вером, страхом и љубављу приступите)

Чувај се чедо

Ако је преподобни Теодосије Печерски, утемељитељ руског монаштва и Кијевопечерске Ларве (живео у XI веку, Раскол је био 1054.године, дакле пре скоро „тисућу" година), седамдесетих година XI века написао своје на далеко чувено „завјештање" великоме Кнезу Изјаславу Јарославичу (1054-1068.године), наводећи између осталог: „ ...Веру латинску пак не примајте, нити обичаје Латина држите, од причешћа њховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера Латина је наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хљебу. Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили. Чувај се чедо кривовераца и сваког разговора са њима, јер се и наша земља њима напуни. Чедо! Ако буде потребно чак и да умреш за свету веру своју, смело иди у смрт. Тако су за веру и светитељи умирали, а сада живе у Христу!..."

Православна Византија не само да није добила помоћ од Латина, него се чак може рећи да је жртвована. Исто као и наших „само" 500 година под Турцима, а ми бранили Европу од варвара. Пре пада у османлијске руке, Византију и „крсташи" спалише и опљачкаше. Пре пада Византије у османлијске руке и они су све са Запада прихватали, а „гадили" се својих вредности. Тако нешто се дешава данас и код нас.

Евроунијати сијају од среће, али погледајмо мало хронолошки след догађаја: Видимо шта се то догађало 1941-1945.године и 1991-1995.године. Који је то чаробњак, који је „чаробним штапићем" спојио Католике и Муслимане и усмерио их против Православаца? Велика је жеља, а још већа намера Запада (Латина) да заваде Русе и Муслимане, али им таква жеља и намера слабо полази за руком. Неки наши вајни мондијалисти су по угледу на своје менторе са Запада, за време најновијих ратних збивања на територији бивше СФРЈ, здушно оптуживали СПЦ за клерофашизам.

Чинодејствујући

Сада ти исти представљајући се као главни поборници екуменизма, говоре тој истој Европи и својим менторима са Запада, како смо сви ми хришћани – исти? Тако имамо данас појаву да католички свештеници долазе у својим одеждама у свете храмове СПЦ, стоје поред олтара и само што не саслужују свештеницима СПЦ у богослужењу. Ти исти „смерни посетиоци" су остварили снове и планове својих верника: добили су самосталне државе, а до тог су циља су здушно пружили „сву потпору вјере", благосиљајући прогоне покатоличавање и погроме над православнима. Током посета, те „божије слуге латинске" за своје потоње благослове злочинима изјављују – да у свему томе нема ничег личног. У Хрватској је само у последњих двадесетак година покрштено 50-100.000 Православних (покрстили се и прешли у веру латинску из страха и делом због разочарања у ону и ову Србију). Они све то чинили и чине, а ми им се глупо и исхитрено извињавамо за све што су они учинили.

Опрали смо им Јасеновац, али их не „перемо" поново ако кажемо да нису они највећи кривци за функционисање „пацовских канала", кроз које су избегли руци правде многи осведочени фашисти. Они су само кроз те канале врло вешто провели „своје усташе". Тако и усташе побегоше са нацистима у Шпанију, Португалију, Латинску и „ону другу" Америку и остале дестинације куда ли су све побегли ти осведочени злочинци.

Посебна тема је о томе колико су те „пацовске канале" искористиле поједине земље, тзв „колевке демократије" и њихови лидери (Черчил, Рузвелт..), те су тајно довели многе научнике-злочинце у своје земље, од којих су многи доживели дубоку старост, стекли породице, обогатили се, а многи су стекли чак и значајна друштвена признања. Захваљујући и знању злочинаца-научника постигли су веома брз економски развој. Све наведено је још само један доказ о њиховој „искрености" (цинизму и лицемерју), који је и данас веома присутан.

По чему смо исти

По чему смо онда то ми - исти Хришћани, како се тврди? Припрема ли нам се тим „помирењем" само ново страдање, а ми то опет (као и увек до сада) не видимо? Наша наивност и лаковерност су неизмерни, безгранични и поново, по ко зна који пут упадамо у замку. Ако погледамо интервенцију Русије у Јужној Осетији и запитамо се: кога је Русија штитила и од кога? Народ Јужне Осетије је у великом броју и муслиманске вероисповести, али је она константно наклоњена Русији, због тога је Русија помогла када је Грузија хтела да „реши проблем на брзину". Осетија је била у саставу Русије у време пре настанка СССР-а, а опстала је после Горбачова, и ако је имала и „остале реформисте": Јељцина, Гамсахурдију, Шеварнадзеа, НВО, Запад,... Исто као и Абхазија, Ачерија, Придњестровље, Крим. Када запад толико инсистира на признавању социјалистичких и бољшевичких граница на штету Срба и Руса, запитајмо се колико су и они били западни пројекат.

Одлуком Архијерјског Сабора руске Православне Заграничне цркве 1953.године, Патријарх је препоручио свом Клиру и Лаиктату следеће:

Тачка 1.- нипошто не допустити инославним свештеницима не само да саслужују у било којој форми, него чак им не дозволити ни да стоје у храму за време службе у својим одеждама. Ако инославни свештеник по основу добросуседских односа и дође на светковину у цркву православну у својој одежди, предстојатељ мора да преко православног старешине (или било ког духовника) предложи госту (у одежди) да заузме неко погодно место – даље од служећег свештенства. Толико далеко, да нико од присутних верника не може да стекне утисак да и он саслужује. (А један добри и честити Сима из Бачке Паланке је због изјаве католичком свештенику „...да његова појава у одежди у православном храму вређа његова верска осећања...", истог момента позван – на озбиљан информативни разговор у просторијама СУП-а.)

Тачке 2-7 препоруке Патријарха нећу наводити.

Тачка 8.- да припадање било каквим масонским ложама забрањује не само Руска црква, већ и Грчка православна црква, па чак и Епископи Америчке православне цркве, на челу са доста либералним Митрополитом Леонтијем. У Србији има свештеника који су чланови „Ротари куба", што је постало „јавна тајна", а имамо и Епископа који су примили „папин прстен". Тај прстен су примили управо они за које сам дуго веровао да су првоборци у борби за Православље и Цркву, те да су због својих идеја прогоњени од стране државних органа. У ствари само још једна превара и обмана, у Вери као и у политици.

Први ће бити Последњи, а Последњи ће бити Први

Али у Библији, у Новом Завету је записано: „...Први ће бити Последњи, а Последњи ће бити Први..." Прошли смо све замке : југословенство, комунизам, ратове, распад земље, бомбардовања (једно од Хитлера два пута од тзв савезника), петооктобарску демократију, европејство... И преживели.

Питам се: није ли то можда „црвена застава са Кремља" сада пребачена – у Брисел, а црвена петокрака је само „префарбана" у жуто? Веома је битно истаћи да је у Ватикану 1789.године, у енциклици „Рерум Новарум", папа Лав XIII, масонерију уврстио у – главне непријатеље католичанства. И тако је било све до 1981.године, када је у првој енциклици Папа Јован Павле II назначио који су то највећи непријатељи католичанства: комунизам, социјализам и груби материјализам. Десет година касније, 1991.године, Папа Јован у енциклици „centesimus annus", која је изашла маја те године у знак сећања на св. Јосипа Радника, се залаже за слободно тржиште, одбацујући модел „државног капитализма" и залажући се за модел „друштва слободног рада„. Данас видимо да је ова прича обесмишљена пропашћу инвестиционих фондова у САД-у и Енглеској и интервенцијом државе.

Треба ићи за светима молитвено и смирено, а не полугом гордости избацити себе из саборне заједнице са Црквом. Којекавим „новаторством“ који је гоњен „духом реформи“ се само ствара пометња и раздор. Не смемо се стављати изнад Васељенског Сабора и свештене традиције. То је онда дух католичке и протестантске „реформације“ а не саборност и живо предање. Православљу је дубоко стран дух сталних промена и иновација, па макар и са алибијем „повратка коренима“. Значи потребно је живети предањски и саборно: са свим Апостолима, са свим Мученицима, са свим Исповедницима, са свим Светим Оцима. Разлика између молитви : Православна молитва – свештеник је лицем окренут олтару (Богу). Католичка молитва – свештеник је леђима окренут олтару (Богу). Ми се окрећемо Истоку, а они Западу.

Приредио

Душан Тубић

Прилог

Одговор:

Римској пропаганди на њен „Балкан јединству и братској слози", издат уз судјеловање многих пријатеља сједињених цркава.

Др Александар Бешћански, свеска И

Одговара:

Синиша

Прештампано из Србобрана

Српска штампарија у Загребу

1896.година

Већ тада је покушано бенгалском светлошћу осветлити, да наш свет види чега се бојати и како се бранити (осим у вери и у политици смо збуњени, слуђени и препуни самообмана).

Циљ мог обраћања није грдња вере западне и није упуштање у дубока богословска церекања и разглаголствија, већ само из повјеснице да се изведу неке чињенице, које ће скинути кринку са овог поновљеног удружења „ in fovendam unionem" (у поспјех Уније ).

Папа Леона XIII је основао, организовао ову дружину или комисију за поунијаћење Словена, а на наговор и уверавање Штросмајера и Штадлера да ће поунијаћење Словена ићи без сваке муке. И, по њима, „да су (с Римом) несаједињене цркве почеле губити и неодвисност спрам дотичних држава; неке од ових прогласише цркву подређеним органом, даваху им законе, именоваху и скидаху бискупе и свећенике у очитом противословљу са светим Канонима. До тог времена (1896), само једанпут покушао је Краљ Милан, љубимац Аустроугарски у Србији, самовољно постављати црквене поглавнике, али га тај атентат стаде круне.

Ин фовендам Унионем ( у поспјех Уније ), дај учини дар-мар у православној цркви, па ће они сами бјежати у Унију. И није такав посао пропаганди римској првина, а и данас раде исто. Када је Марија Терезија у половици осамннаестој века – попустивши притиску Рима –почела силом проводити православне у Унију, букну међу Србима свуда жестока и крвава буна. Тада је из Бачке и Баната сто хиљада српских душа побегло у Русију, ради вере, а благоверна царица Јелисавета насели их између ријека : Буга и Дњепра. И прозва тај предео – Новаја Србија.

После овога Бартенштајн, министар и привидни тобож пријатељ Срба, да овај савјет: „ не насиљем унијати, него настојати да на епископске столице дођу људи који су или лакоми на новац и на земаљске сласти, или нехатни и неспособни; па онда подпирити свађу међу клиром и народом ( као што је данас ), па ће онда народ сам бјежати у Унију". Но Срби, премда нагли и жестоки, љубе своју вјеру прадедовску ипак више него ви мислите, па ће вам и сад као и онда посао бити јалов. Г. Брешћенски вели тада, у XИX веку, о потреби Уније и да се у нас моли „ о благостању светих божји цркви и о саједињењу свију„.

Молитва римске цркве каже „ искорјени погане, обрати кривовјернике„, је ли то оно Христово : „ љубите и злотворе ваше„? Ако и јесу, наставља исти писац, успјеси сразмерно малени, ако се браћа источних обреда у малом броју њој ( Унији ) одазивају, она ипак не престаје све више радити око те узвишене сврхе. Рију и бургијају међу нама по оном јежовитском начелу : свако средство је допуштено само да постигнеш циљ. Мамљење у Унију на новац није подобно начину како су Св. Апостоли погане у Хришћанство обраћали. Хрвати и Срби, глагоља даље Г. Брешћенски , најближа су браћа и сусједи кроз стољећа, дионици готово истих радости и жалости, али у Загребу римокатоличка младеж кад сретне српског православног попа се кези и плази језик на њега и довикују му изразе којиех би се други свет стидео, а само не ови питомци Папе, који нас је тако у своје срце и своју молитву примио.

Не говорите да су ови изгреди радња дечурлије и да их ви нијесте на то научили. Каквим средствима по унијатисте Жумберак. По Анти Старчевићу ми, Срби, смо : влашки накот, зрио за сикиру, али ће нас за час помиловати, ако се преселимо у котац папин. За дубљу , ширу анализу: да ли то они осећају да су погрешили и да нису одабрали праву вјеру, те нам се зато свете ?Људи на благовести и латинске вероисповести у Костајници иду по воду богојављенску – у православну цркву и тада говоре да иду „код старије вере ..."!

Имамо слатке понуде и дарове Папе Леона XIII, ако се поунијатимо, даће нам све стaре правице (сиц) и повластице (сиц) и обичаје хвале вриједне, основане по вјери Христовој, поименце старославенску литургију оставити неповријеђену, да ће нам ју зајамчити и бранити проти нападачем, ма ти нападаји дошли с које католичке стране – даље Папа нас моли (чујте чуда нечувена!) да изразимо своје жеље, да истакнемо своје потешкоће, да наведемо увјете своје, под којима бисте се с њиме здружили што поручује преко Јозе Штадлера ( па већ му је име од старине српско ). Какав одговор заслужује папин комисар: торњај се ти са својим душоловцима од нас, јер од кад се ви међу нас населисте, населило се и сво зло међу нама.

Ми Срби смо се знали бранити и од Турслог зулума и од пропаганде римске, али зар то нису исти они који су нас од ИX вијека на овамо, увјек клели и кад гођ могоше, на тешке муке набијали, а нама је српска народност иста светиња као и хришћанска вера; наши су стародревни праоци примили Хришћанство потпуно тек у словенском облику и сваки онај ко нам под кринком хришћанства кани да скучи нашу српску народност, крвни нам је душманин, ма да донесе триста тескера да је – прошао кроз седмера небеса !

Рим – Папе у средњем вијеку жацале се од српског имена и звали су нас Склавени, Скијавони, Скијави, Серви (некакви тобож робови). А нашу постојбину су звали Сервилија, Тера Мегалупани, Расија, ... и бог зна како све не, само не – Срби и Србија. Српско име било вам је свима увијек рен у носу, а нама је вјера и народност највећа светиња.

И ви пјевате као и ми псалам давидов речима: хвалите господа сви народи, хвалите га сви људи! Па рашта хоћете, да утаманите баш Српски народ, на правди Божијој? Смрди ли вам име Српско као ђаволу тамјан?

Јер шта је то хтео рећи Штросмајер на освештавању римске катедрале у Сарајеву, речима : „ми нећемо ни српско, ни босанско, него само братско ( ваљда фратарско, јер латинским изразом „фратар" је – брат ).

У краљевини Југославији славио се „савин дан" и „штросмајеров дан", а питање је да ли је он искрено био за југословенство, или га је замишљао као унијатство и никако другачије, конкордат.

Ћирила и Методија, византијски цар посла на прошњу Кнезу Растиславу да покрсте тамошњи народ. Ови апостоли проповиједаше божије, језиком словенскијем и служише васцијелу службу божију, језиком словенскијем, а по обреду источно православним. Први их почеше прогонити и оцрњивати да шире лажну науку управо бискупи римски у Немачкој – нарочито бискуп салцбуршки.

Папа је сваку размирицу Бугара са Цариградом одмах прихваћао, да их одмами од православља – ка себи. Власт (римска) је казном и мучењем забрањивала онијем остајати у православној вери, који су једанпут, па и против своје воље, били уписани у унијате.

Како вели Владика Раде у „Горском Вијенцу": „... упиј шербета из чаше свечеве, ил' сикиру чекај међу уши ...". Такав је био очински загрљај римског Папе и његовијех вјернијех измеђара према Србима православнијем.

А рци бискуп барски Вићенцо Змајевић ( поримљени Србин ), 1711.године пише Папи да ће одвраћати римокатоличке клименте ( арнауте ) да не ступају у савез са шизматицима, јер вели, побједа шизматика који су нама гори душмани од Турака, била би велико зло по католичку религију и морала би се сматрати као велика погибија римокатоличка ( повод устанак у Црној Гори против Турака ). Ето од када траје савез Рима и Порте.

А устаници у Црној Гори устали су на Турке као савезници њемачког католичког ћесара Леополда И и руског цара Петра Великог. Рођени брат рци бискупа барског Вићенца Змајевића, био је Матија Змајевић, православни Србин, који је као руски адмирал са својим лађама у истоме рату војевао против Турака- То је плод те заједнице са Римом да желиш пропаст рођеној браћи у већу славу папину, па макар да војују и за римског ћесара.

Шта је брига римпапинаца за ћесара и народ, живио Папа и јежовитизам, па пропао и римски ћесар и сав свијет !!! А кад не могоше добити Срба-унијата, а они населише у Сријем и Бачку 4-5.000 поунијаћених Руса из сјеверне Угарске и Галиције, да добију квас за унијаћење. Како оно вели Владика Раде у „Горском Вијенцу": „ ... па им поче демонски месија, своје вјере пружат посластице ...".

Гледајте по Жумберку! Сви жумберачки унијати, чим се погосподе и пријеђу у градове, а они се полатине. Као некад гласовите унијатске породице Храниловића Цветашиновијех, Гвозденовића и др. Унијатски свештеници жене се римокатолкињама, те им дјеца прелазе у вјеру латинску, јер ко једанпут вјером крене у Унију, кренуће чим му се учини пробитачно и други пут на латинштину.

Покојни Прерадовић, када га упитасмо које је он вјере, одговори: „ ја сам рођен у православљу; у Академији ме привикоше на вјеру римску, па сам ову, видећи да је пробитачнија, посље и задржао„. Ето тако се пазари са хришћанскијем увјерењем, гесло је тих фратара : дај вјеру, дај душу, дај народност, ако каниш остати жив.

Знамо ми из прошлости наше , апостолски комисару, да свака невоља која стиже српску цркву и српску народност, има своје легло ил' у Риму, ил'у дворовима таковијех његовијех измећара. И не треба дирнути у Устав једине свете, саборне и апостолске цркве, што се упорно покушава, ријући и бургијајући.

О безгрешности папиној

Г. Апоштолски, комисар ( Штадлер ), вели даље; лако ће поћи за руком та помирба; ако си источна, а западна црква, руке пруже на Светом Јеванђељу.

Истина ! Најсветлија истина !

Али у Светом Јеванђељу нема ни словце о непогрјешивом кајмакаму Христа спаситеља ( о Папи ).

Марко, гл.10, ст. 43-45, гдје Христос рече „ који хоће да буде већи међу вама, тај да нам служи; и који хоће да буде први међу вама, да буде свима слуга; јер син човечији није дошао да му служе, него да служи".

А Папа хоће не само да је господар свега свијета, него и намијесник Христа Бога на земљи.

А ми православни, вични смо сами управо приближавати се, клањати и молити се Богу, без ичијег заступништва и намјесништва.

Сам Христос је рекао да нико није без гријеха, него једини Бог.

Ту је пристала она српска пословица : „ мируј само кобо док ја узјашем, па ће онда судити оштра жвала и мамуза „.

О јересима Рима ( Ватикана )

1.- О исходу Духа Светога

Свето Јеванђеље каже да је Христос рекао : „ кад дође утјешитељ дух истини, који од оца исходи „.

У ИВ веку, на Никејском Васељенском Сабору, од 318 св.отаца, 8 члан је овако утврђен : „ и у Духа Светога, Господа Животворећега, који од Оца исходи".

И сам Папа Лав ИИИ је признао да је додатак : „ и од сина ( филиогуе ) „ лажан, па је исти символ вјере дао исписати на двије сребрне таблице, на грчком и латинском језику, те ове две таблице метнути на олтар своје катедралне цркве у Риму ( г.809 ).

Папа Никола И је пошто-пото хтео провоцирати раскол.

Римска црква има свој филиогуе ( и од сина ) само у оном символу који се у цркви латински пева; а у символу вјере, који народ учи, стоји само : вјерујем и у духа светога и то је неки доказ да са оним уметком нијесу смјели одмах излазити пред народ.

2.- О неквасном хљебу

Имамо сведочанство баш римског Папе Целестина И у В вијеку ( дакако да овај још није био христов кајмакам ), који је новотарију бескваснога хљеба у причешћу, одбио са ријечима . „ новотарија да не дира у старински обичај „.

А римски попови за се придржаше право причешћивати се хљебом и вином , а своје хришћане од вина искључише.

Папа је своју крстоносну војску, осим на Краља Милутина, на Цариград дизао и на Чехе када су заискали причешће хљебом и вином ( а Чеха Јана Хуса живог спалише на црквеном Сабору у Косници ).

Знамо из Светог Јеванђеља да је Христос вино и хљеб претворио, благословио и својим ученицима рекао : „ чините и ви баш овако, мени у помен".

3.- О епиклези ( призиву )

У св.евхаристији, одобрава је и сам Папа код унијата. Како вам ваљају унијати са истом евхаристијом као ми ? А ваши учитељи вичу на сав глас да на нашој литургији не ваља прелагање св.дарова ( евхаристија ). Ово је од св.Василија Великога и св Јована Златоустог у источној цркви уведено раније, него је да наша римска миса постала, а и католици их славе као свеце.

4.- О ватреном чистилишту ( пургаторији )

И сам писац , др Александер Брешћански, изјавио је посље многоврсног шеврдања : „да науку о ватри чистилишта, ни римокатоличка црква није одлучно као вјерску догму прогласила, него је управо ради осјетљивости источњака у Флоренцији ( када се у XII вијеку покушало саједињење цркве Источне и Западне ), од тога одустало „.

Одусташе ради наше осетљивости од верске догме, о чијој истинитости нијесмо сасвим увјерени !!!

Па зашто ју прихватише одмах за тијем ?

С вјером и увјерењем нема пазара !

5.- Па тек наука о опростима грјехова

Сав сувишак добродјетељи стоји у ризници св.римске цркве и врховни поглавар ( римски Папа ) располаже овом ризницом по милој вољи, па дијели коме хоће, тако да свако може изгладити своје гријехе, те доћи у рај!?!?

У Библији стоји да је „теже богатом ући у царско небеско, него камили проћи кроз иглене уши".

Богатство је амо по себи грех, јер никада више нема гладних који умиру него што је сада.

Баш тај „опростни пазар" био је први повод лутеровој реформацији.

Папин калуђер Тецел 1517.године је проповедао : „ ето отворена су небеса свима, дајте само паре овамо, па купујте опростне листове од Светог Оца.

А како су то отворена небеса свима, када у Библији стоји записано: „ много званих, али мало одабраних". Мало ће се грешних спасити.

На ово тумачење Тецелово, огорчени фратар Мартин Лутер је ударио на врата цркве у Витенбергу 95 диспутирнијех тачака у глави и у члановима!?

Посљедице Лутерове реформације бијаху крвави ратови на Западу од 1531.године, до 1648.године.

Лутера од спаљивања на ломачи спасе Кнез Саксонски.

И данас се од Рајне до Дунава ова прича приповједа.

Неки Њемачки риттер, што је живио од пљачкања путника и трговаца, срете једном уз пут једног фратра, који је носио једну торбу са опростнијем листовима, а другу пуну злата, што је за издате опростне листове добио.

Риттер упита фратра колико би морао да плати, па да му се опросте сви досадашњи гријеси, а он је већ двадесет година на Рајни пљачкао и убијао.

Фратар му рече : „ дај сто дуката, па ћеш добити опростни лист за све досадашње гријехе".

Риттер му даде сто дуката и доби опростницу, па ће онда : „ али ја ћу још много таквога зла починити, а можда се нећу с тобом више састати; би ли ти мени могао дати опростницу и за оне гријехе, које ћу још до смрти починити?

Фратар га погледа, па рече : „ ти си већ близу педесет година стар, дај дакле још сто дуката, па ћу ти дати опростницу и до смрти".

Риттер плати још сто дуката, доби опростни лист, па онда оте од фратра кутију са новцем са ријечима: „е, ја имам опростни лист до краја живота, дакле и право на отимачину".

6.- О нескверном зачећу Богоматере Дјеве Марије

Празник у нас осмог децембра, зачеће Свете Ане.

7.- О Папи и примату римском и о непогрјешивости Папиној

И ми пјевамо свијетијем Петру и Павлу Тропар, апостолима првопрестолницима и вселенијем учитељима, а да је римски Папа исто што и ова два света Апостола, то ни он сам не верује.

Никаквих доказа нема да је Свети петар био у Риму, чак и да је икад прешао Средоземно море, за св.Павла се зна из дјела апостолскијех да га је у Рим послао Агрипа, који је провео неколико година у Риму и из Рима је писао посланице на разне хришћанске општине ( цркве ), ваљда би барем у једној речи споменуо да је и Петар тамо са њиме.

Петар је на језеру Генисаретском мислио да ће потонути на бродићу услед велике олује, а Христос му пружи руку са укором :" маловјерниче, а у највећој невољи зар га се не одрече"?

Петра ватреног, наглог, знао је да ободри, да не клоне у вјери.

И пред вазнесење упита га : „љубиш ли ме"? И припомену „паси овце моје, паси јањце моје „.

Једном Петар рече: „ти си Христос, син Бога живога"? Одговорио му је „и ти си Петар ( тј клисура) и на овоме ћу камену саградити општину моју и даћу ти кључеве небесне, ..."

Шта ово значи : да ће се Христова црква „саградити" само на таквој вери која верује да је Христос истинити Син Бога живог и коју је он у часу исповедао: „ и да ју врата Адова неће бити кадра срушити , а ти Петре ако останеш у тој вјери као станац, камен добићеш, кључе небесне".

Зар није по васкрсењу и осталијем Апостолима дао исту власт са рјечима: „коме ви опростите гријехе, опростиће им се, а коме задржите, задржаће се" ( по Јовану 20.23 ).

Рим жели тумачити да је Петар био највећи међу Апостолима и миљеник Христов, тиме створити такав утисак у народу и за себе преузети примат.

„Идите дакле и учите све народе, крстећи их ва име оца и сина и светога духа; а ја ево остајем са вама у све дане до конца свијета".

Зар ту треба каква кајмакама ?

Христос је уочи свог доласка у Јерусалим, пред своје страдање казао: „ ко хоће да буде међу вама први, нека вам је свима слуга", свако даље глагољање је излишно.

Папа потиче од грчке речи папас (отац).

Овде морам нешто напоменути: кад настаде X вијек, а они изнесоше бајку да ће свршетком вијека, тј на хиљадугодишњицу Христова рођења, наступити конац овога свијета и страшни суд.

Обмануше свјетину да све што може и не може даје цркви, само да стече опроштај гријехова; и тако се црква обогати. Они се обогатише на превари и пљачки.