КОЛИКО ЈЕ НАШИХ ЕНГЛЕЗА И ОНИХ КОЈИ СЕ ПРАВЕ ЕНГЛЕЗИ

Велики изазов за Енглезе или Уједињено Краљевство Велике Британије био је како спречити да Русија и Аустрија не поделе Балкан и то линијом Видин - Солун, која је дуго времена били у игри а да при томе Русији остану мореузи и Цариград. Успели су да убеде Аустрију да одустане од тога јер, ако она узме један део, Русија узме два,три, онда би Русија много оснажила. Друго, ако би се граничили, границу би и са једне и са друге стране чинили Јужни Словени. Ово би био огроман простор који би имао велики интерес да се прикључи православном и словенском простору.

У историји српске политичке мисли и империјалне идеје Аустро-турски рат 1788-1790. означио је велику прекретницу: крај надања у помоћ Аустрије на путу ослобађања и окретање наде ка Русији. Све до тада Срби су се одазивали на сваки позив аустријског ћесара за рат са Турцима. И 1918. године Енглези су жалили за нестанком Аустроугарске. Нестала је у року од два месеца – надљудском и надчовечанском борбом српског сељака у опанцима. До тог времена они су видели Србију у саставу Аустроугарске са широм аутономијом. Чак су предлагали да направимо са њима сепаратни мир.

После убеђивања Аустроугарске, друго што је много жестило и гневило Енглезе, да Србија не буде пијемонт око кога ће се окупити остали Јужни Словени, и не само они, већ и Грци. Балканска федерација не. Држава Јужних Словена са Србијом, као водећом, такође не. Зато су одржавали болесника са Босфора у животу читав XIX век. Њима, и само њима, има да захвалимо за толико дуго ропство под Турцима.

Године 1918. натурише нам Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Погрешно је или једнострано рећи да је то масонска творевина. За кога масони раде? Сигурно да не раде против Енглеске, изузев када је била у сукобу са Америком. Ако ништа друго Атлантска повеља их је помирила и поново запечатила побратимство.

Шта су нам све урадили осим формирања Краљевине? После тога имали су утицај и сносе сву одговорност за судбоносне и трагичне догађаје по нас:

· 27. март 1941. године;

· 6. април 1941. године (знали су за Хитлеров план бомбардовања Београда а нису нас обавестили) страдао народ и Народна библиотека Србије са непроцењивом историјском документациојом;

· рат Тита и Драже (имали су представнике у оба штаба);

· нису се искрацали на Балкану да би Србе препустили Стаљину и Титу;

· бомбардовали нас 1944. године више пута па чак и на сам Ускрс;

· краљ Петар преко Радио Лондона позвао народ да се прикључи партизанима под притиском Енглеза.

Богу хвала, после безмало сто година, од 1914. до 2008, појави се једна нада, идеја да би српска држава народ, српска политичка мисао могла искоракнути из провалије у којој се дуго налазимо. Реч је о капиталном делу професора Драгољуба Живојиновића ''Невољни ратници – велике силе и Солунски фронт 1914-1918''. И коначно маске су требале пасти, али нам стављају повезе на очи, ако није јасна намера тзв. ''савезника'' и наших тзв „пријатеља“. Чувај се пријатеља, од непријатеља се знаш одбранити.

Кичинер тражи од Срба да се држе северног фронта а то исто планира и Мекензи, командант непријатељских снага, да Србима зађу за леђа и униште их. Кичинер је био војни министар Велике Британије. Скоро као да су се координисали, синхронизовали акцију, два главна команданта супростављених страна. Зато није ни чудо што месец дана нису послали бродове, храну, лекове и шаторе српској војсци која је, повлачећи се, изашла на обалу мора. Срби измучени, болесни, гладни боравили су на киши и лошем времену под отвореним небом. И да није било руског цара великомученика Николаја Романова, који им је запретио да ће потписати сепаратни мир са Немцима, они би врло радо жртвовали Србе. А жртвовали су их и пре тога, близу 125 хиљада, у повлачењу преко Албаније.

И шта је наша самообмана? Ми мислимо да су хтели да нас жртвују само зато што нисмо личили на људе, а камоли војнике, јер су сви били живи костури. А то је наша велика трагедија. Наивност у праве циљеве Енглеза. Италијани и Французи нису били самостални у доношењу одлука, великом мером су зависили од тога шта су одлучили Енглези. И ту би требало ископати документа, ако их уопште још има, ко је спречавао долазак бродова са храном, лековима шаторима... у помоћ српској војсци која се повукла до мора.

Често, врло често, Енглези се извуку и препусте осуду другима, што видимо и у најновијим дешавањим (1990-2008.). Чији је циљ био распад СФРЈ? Немачки, велика самообмана. Велика држава под доминантим утицајем Срба не сме постојати.

Први су кретали у медијски линч, напад, били су најжешћи. А кад започне бомбардовање, они, њихова јавност „смекша“, тврдећи како „то баш није тако, ...“ . Која и колика лицемерност. И шта год да се деси у овој земљи, појаве се академици, самозвани „очеви нације“, људи који треба да појачају и осветле намере Енглеза, а они разводњавају и дискредитују нашу борбу за истину, спас и шансу у наду за опстанак. Тако чине медвеђу услугу овој земљи и овом народу, па својим виђењем доводе до заблуде.

Тачна је оцена да смо ми једини и највећи кривци. А тај који дође на власт да води земљу, не може а да не направи исту грешку. Зашто? Фали нам више историјског памћења и свести о намерама и циљевима великих сила. Да ли смо данас научили нешто више? Не, никако. Али смо спремни за ново страдање и жртвовање. Сви доприносе томе. Сви политичари, целокупна јавност, осим честитог и храброг професора Драгољуба Живојиновића.

Митови, драме, заблуде, савезништва, пријатељства, све бацити у воду и покушати увидети, схватити, да ли имамо лажних пријатељстава и лажних непријатељстава.

Забуна, заблуда, самообмана.

Ево једног примера. Реч је о Слободану Јовановићу. Оснивају се поново српски културни клубови. Патриотска Србија издиже у ореол свеца, слави се а он је написао књигу о Гледстону, британском првом министру, премијеру, са пет мандата у XIX веку. Ту је обрађен цео XIX век и сви британски премијери (Палмерстон, Дизраели, Чембрлен, Солзбери) и да су сви они чували целокупност Отоманске империје. Слободан Јовановић је био у најбољим годинама када су нас Енглези натерали у Југославију. Правдају га да је 27. марта 1941. године имао седемдесет једну годниу. А био је, по свим изворима, незванични вођа пуча. То је потврђивао и кнез Павле.

У овом тексту дотаћићу се данашња два старца, да не кажем ону народну, без старца нема ни ударца. Али где је овима мудрост и разум? Још су и академици. По изјавама, далеко су од сенилности. Реч је о Добрици Ћосићу и Милораду Екмечићу, а нарочито о овом другом који је написао књигу о стварању Југославије 1918. године.

Добрица Ћосић оптужује регента Александра, Николу Пашића, Степу Степановића и Радомира Путника. Да ли су они криви и да ли је у праву Живојин Мишић уопште није небитно. Према чему су се они могли угледати, водити политику? Према ''Начертанију'', можда. Али према каквој сте се ви политици водили када и дан-данас кажете да ништа не жалите. И да се поново родите били би сте исто – комуниста, партизан. За ваше застрањивање „криво“ је православље јер је православље сувише толерантно па је дозволило комунизам и евроунијатство. Свашта се да посејати овом народу зато што је широкогруд, лаковеран. То се онда злоупотреби и застрани. Немојте нас више бранити. Да сте били на месту Слободана Милошевића слично би прошли, не само ви, већ и Војислав Коштуница Борис Тадић, Вук Драшковић и Војислав Шешаљ. Тако су они хтели. А чиме сте ви то допринели да схватимо и прозремо њихове намере? Ничим. Ви сте једино заслужни за нападе на знамените Србе и ту сте први. И тиме сте заслужили епитет самопрокламованог „оца нације“. Где сте били крајем осамдесетих и почетком деведесетих година? Били сте само видљиви у нападу на генерала Дражу и Равногорски покрет. И ето господине Добрица били сте учесник, посматрач и оцењивач српских судбоносних догађаја од 27. марта 1941. године, Другог светског рата и најновијих догађаја (1989-2009.). Шта сте нас научили? Да се мрзимо и замерамо једни другима а да према свету (Западу) будемо понизни.

Шта нам то академик Милорад Екмечић нуди као истину и своје (да ли само своје) виђење стратегије и намера наших лажних савезника? Нуди нам као тему да је сукоб био и за време рата између Француске и Енглеске ко ће доминирати Медитераном. Нити су Французи имали јачу флоту нити су самостално, без утицаја Енглеза, радили од половине XIX века и зато су као Енглези одуговлачили са офанзивним акцијама на Солунском фронту. Па поред свега спомиње и адмирала Ернеста Трубича, личног изасланика енглеског краља код престолонаследника Александра, као најискренијег српског пријатеља, који је на самом крају рата пуним устима осуђивао Французе што су српску славу пробоја Солунског фронта својатали за себе. Хвала вам Енглези на толикој количини искрености. А много хвала и вама. Иначе, краљ Џорџ V је мислио да због Срба није требало ни улазити у рат. Винстон Черчил, лорд Адмиралитета, сматра да је Србија крива за атентат у Сарајеву и да она сноси одговорност што су савезници изгубили Бугарску. Мислио је такође да и Македонија припада њиховом главном балканском миљенику. На крају Другог светског рата Југославија је за њега била карта која је испала из шпила.

Зашто увек испадамо – зашто воле Бугаре? Ми, њихови савезници страдали и искрварили а они жале за Бугарима и налазе им оправдање. Јадни и ми и Бугари у њиховој љубави и намерама. Милорад Екмечић још наводи, да је начелник Генералштаба Вилијам Робертсон, најутицајнија личност војске Велике Британије, ''једно време'' изазивао мучнину негативним оценама о вредностоима српског војника.

Имамо и његову оцену о Ситону Вотсону, чувеном зидару модерне историје да се Аустроугарска мора растурити и да Србима треба дозволити да створе југословенску државу. У исто време биће то и британска трегедија ако том будућом Југославијом буду управљали Срби. Са таквом намером одрађени су и Први и Други светски рат, чак се и судбина и смрт генерала Драже Михаиловића повезује са овим дубоко антисрпским ставом.

Шта то није јасно нашој псеудоелити када мисли да ми имамо шансу и да нам је то једини излаз. Није ли то највећа српска самообмана? Иначе за Ситона Вотсона се каже да је био службеник у обавештајном бироу британског ратног кабинета. И први лорд Адмиралитета и члан владе Едвард Карсон је средином 1917. године са омаловажавањем говорио о Србији.

У највеће будалаштине сматрам ''искрену'' понуду савезника да Србија прихвати Лондонски пакт од априла 1915. године који јој је за уступање Бугарској територије Јужне Србије од леве обале Вардара, а после ратне победе гарантовао присаједињење Босне и Херцеговине, Јадранско море до Сплита и неке делове Славоније. Да ли још неко, осим Добрице Ћосића (и других англофила), верује у њихову искреност и добре намере, ако знамо да су они уступили Босну и Херцеговину Аустроугарској на Берлинском конгресу. Све са циљем да би тиме пресекли српски етнички простор, као уосталом током деведесетих када је вођена слична политика.

Доминантног мишљења у Великој Британији је да се Србији не сме дозволити вођство у држави Јужних Словена, а овамо јој наводно дају велики Србију. Друго, српска војска је у Балканким ратовима напредовала, крварила, према Нишу и даље према југу, а не према Босни, како су неки предлагали и очекивали, што је било сасвим уреду. Увек се ишло за тим да ће нам ови простори припасти кад-тад, кад одсечемо и потиснемо Турке а са Бугарима утврдимо границу.

А да је Гаврило Принцип крив као што су пучисти криви 27. марта 1941. године, не да се поредити, већ само у главама недобронамерних и недовољно образованих људи. Први светски рат и кретање Аустроугарске и Немачке на Исток свакако би се десио. Да није било 27. марта 1941. године можда не би искрварили а оба страдања и у Првом и у Другом светском рату повезана су стратегијом и улогом Енглеза. Када се прича о моћним финансијским олигархијама и тајним друштвима и о њиховим плановима већина тих друштава, и то најбитнијих, штите и бране интересе Англосаксонаца (Америке под број један, Енглеске под број два и Холандије под број три – па не чуди став Холандије по питању примене ССП-а.

Зашто су се Енглези толико уплели у нашу судбину? Они су често били одговорни за наше страдање. Држали су у животу читав век болесника са Босфора – Отоманску империју на несрећу балканских хришћана. Много смо страдали као савезници или идеалне жртве. Споља нас прозивају као аутистичан народ. По реакцијама обичних читалаца за тако нешто можемо оптужити нашу елиту. Ко њу чини? Деца титоизма а пре тога, пре комунизма пролиферанти, ратни шпекуланти, цинцари и трговци који су се надахњивали чекајући лађе, дереглије из војводине, Новог Сада. Оне су превозиле две врсте грађе, праву грађу и „грађу“ - мађарске проститутке. Е од те грађе је направљена жалосна и однарођена српска елита.

Дугачка нас одисеја чека док не дођемо до полазне тачке. Сетимо се писма творца „Начертанија“, Илије Гарашанина, упућеног Капућахију годину дана након стварања „Начертанија“, где каже . „ ... нема Вам код нас никакве подложене системе по којој се ми у државним дјелима управљамо, но само тучемо овамо-онамо, као пут о лотру, ни сами ништа не знајући куд и камо тежимо и ово су узроци који многа наша дјела отешчавају и још већма отешћавати оће, ако ми што скорије не увидимо на каквој се точки налазимо...“.

Присетимо се да је Виљем Гледстон раније изјавио да је сама божија промисао одвојила сребрном морском цртом Острво од Европе. А шта ће они на Балкану? Зато што Србија, VIA MILITARIS, Цариградски друм је најбитнији стратешки правац у свету јер спаја Европу и Азију, запад и исток, север и југ. Нисмо ми направили кућу насред пута ( Цвијић ), већ ће Балкан уместо најлепше баште, врта Европе, остати вечити извор нестабилности и ратова због преплитања интереса великих сила (Светозар Милетић). Ми се у томе скоро никада нисмо снашли. Надамо се да нећемо више подизати споменике лажним савезницима који су заправо радили против наших виталних интереса, а да ћемо подићи споменик пре свега онима који су нам искрено помагали и много ризиковали попут руског мученичког цара Николаја Другог.

др Душан Тубић