ТРАГ У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

Комнен Коља Сератлић

СРПСКА ЕВРООМЛАДИНА

„Видовдан“ је право мјесто гдје се можемо позабавити омладином од 15 до 30 година. Nамјерно употребљавам ријеч „омладина“, а не „млади“ (јер се одмах асоцира „стари“), због једног болесног, скоро патолoшког става према старијој популацији, односно недостатака свијести о помирењу мудрости и младости. Свједоци смо посрнућа на сваком кораку и у свакој пори друштвеног живота, а посебно ме, с обзиром на ову тему, забрињавају родитељи малољетника, не малољетници, јер су продукт својих родитеља. Те приче да је за малољетничке, понеке чак монструозне чини (што доживљавамо, читамо и видимо свакодневно), крива школа, улица, кафићи и др. не прихватам, прихватам сажаљење и потребну помоћ за родитеље само оног процената малољетних деликвената који су болесни. Годинама се тучем сам са собом да ли да прихватим Ломброзову теорију да се „криминалац рађа“. За малољетнике који силују, боду ножевима невине људе, убијају, краду, узимају и дилују дрогу, требало би искључиво кажњавати родитеље. Онога момента када је син дошао кући и рекао оцу, убио сам, украо сам, а отац није ништа предузео земља је почела да тоне. Када је млади човјек од 23 године на аукцији платио комад најдоњег доњег веша једне пјеваљке 15 000 ЕВР, онда то није раслојавање друштва, то је посрнуће у сваком погледу. А то је слика и прилика садашњег српског моралног пада и пропадања, пре свега српске омладине.

Но, препустимо ову тему социолозима и психолозима, иако и ми који то нисмо можемо понешто да им сугеришемо, ако ништа друго да поставимо битно питање, како каже Фром „мудрост је поставити питање“. У осталом, ниједан проблем није само, примјера ради, социолошки, сваки проблем у друштву је и социолошки и психолошки и правни и политиколошки и педагошки и економски и културни и. ......и......, што значи да би га требало обрадити, сагледати са свих аспеката. Вратимо се наслову да видимо колики је степен спознаје о омладини, шта знају о омладини они који заступају улазак Србије у ЕУ. Шта о омладини знају Председник државе, предсједник Владе, министри. На ком образовном, културном и цивилизацијском нивоу је омладина Србије у односу на омладину земаља чланица ЕУ.

Нажалост, да би се темељито промислило о овој теми, недостају подаци и поузданије научне методе. Неке слиједеће назнаке заснивам на најнепоузданијој методи, методи посматрања, јер је подложна субјективном, пристрасном мишљењу и закључивању, затим пратио сам ставове омладине у јавним изјавама - масмедијима, разним форумима, партијским манифестацијама и скуповима, предизборним кампањама, на радним мјестима.

Поуздано се може закључити да омладина Србије интензивно подржава улазак ове земље у ЕУ, за разлику од житеља тзв. трећег доба (о изузецима не говорим), код којих је изразит евроскептицизам. Један велики проценат омладине Србије се толико залаже за улазак у ЕУ, да им, износим лично мишљење, понекад недостаје реализам (ако се развије права полемика, без увреда, глупих препуцавања и надмудривања, ако се развије дијалог, Платоновки дијалог, изнијећу шта подразумијевам под синтагмом „недостаје реализам“ ). Велики проценат српске омладине жарко жели да напусти земљу и жели да живи у САД, Њемачкој, углавном на Западу. Интересантно је да имају позитивнији однос према Њемцима него према Русима. Старије генерације су више склоне славјанским земљама.

Српска омладина је адаптибилана на све оно што долази из земаља ЗЕ и САД, чак и на оно што Запад нуди на културном плану, што је у највећем проценту чисти шунд и кич. Омладина Србије сматра да ће им Европа, улазак у ЕУ, омогућити учење језика, описмењавање у сваком погледу. Заговорници ЕУ сматрају да ће европеизација омладине бити добар индикатор за развој цијеле земље. Требало би испитати какав је став омладине у мањинским заједницама (као нпр. Ромској и не само Ромској) које немају европске, па чак ни националне интересе, мањинским срединама које су недржавотворне, деструктивне, то јест које Србију не доживљавају као своју државу.

На другој страни, није занемарив утицај старије генерације на синове и унуке, која сматра да је тзв. западизација омладине велика опасност за националну традицију и идентитет. Износе да је психолошки процес прихватања европских вриједности дискутабилан, јер су солидарност и трпељивост, такође, европске вриједности. Међутим, омладина у Србији, кажу, то мање прихвата у односу на вриједности тржишне привреде. Појава да различите ставове које заузимају различите генерације у току европеизације није само српска стварност. То је присутно у свим земљама које су ушле у ЕУ и које су на прагу ЕУ, посебно бившим социјалистичким земљама.

Многи мисле да је омладина субјект потпуне преоријентације земље, њене западизације и европеизације, јер брзо уче језике, брзо се компјутерски описмењавају, користе интернет, студирају на страним универзитетима, који су преплавили Србију. То понашање и није ново, јер је омладина и након Другог свјетског рата, брже од свих била носилац усвајања идеолошких дисциплина социјализма, па и источнизације, чак и после Инфорбироа. И сада и тада, омладина је стварала и добила простор за ново испољавање. Ријеч је о једној друштвеној инверзији, омладина је реалнија за разлику од старијих који су оптерећени носталгичним илузијама према прошлости и негативизмом према садашњости. Старији су велики скептици.

Послије Другог свјетског рата владало је револуционарно стање, занос, радне акције, колективна изградња аутопутева, зграда, фабрика (у систему када све те послове раде приватне фирме, када се испод жита ваља провизија, када је омладина подијељена на 501 партију, такви послови су у овим временима незамисливи). Мобилност је ипак била условљена биографијом очева, породичним поријеклом. Један поприличан проценат омладине, кћери и синови антикомуниста морао се доказивати својом или туђом вољом. Друштво је давало предност генерацији активних бораца против фашизма, постојале су разне привилегије и повластице. Данас у више-партијском систему је слично стање, само се не зову омладинци комуниста, односно антикомуниста. Наиме, омладина различитих партија је сукобљена, идеолошки обојена бојом партије, тако да је антагонизам између њих кудикамо већи од оних времена. Веће могућности за школовање, запослење и др. има омладина партија које су на власти и богаташа, то је тужна реалност.

Требало би избјегавати конфликт идентитета, односно требало би реализовати и национални и европски идентитет. Но проблем је што се европски натура контра националног који се потискује и у образовању и у медијима. Стога је недостатак историјске свијести огроман проблем омладине у Србији. Да ли је тачна теза да код омладинаца, рођених у вријеме распада или неколико година уочи распада Југославије, не постоји прошлост овога народа, да постоји анимозитет према свему ономе што је било раније. У једном квизу и не само једном, питање је било – Исидора Секулић је била глумица, књижевница, пјевачица, учесник омладинац од 25 година, одговара као из топа - пјевачица. Историја, значајни датуми, велике историјске личности из свих области и др., српског народа и националних мањина у Србији, за велики проценат омладине је непознаница.

Нормално је стимулисање изучавања страних језика. Међутим, стављање у први план енглеског језика је једна врста агресије, као што је једна врста агресије присуство страних ријечи у српском језику, што води постепеном губитку властитог језика. Немогуће је набројати шта се све нуди омладини у медијима, на улици као „попкорн“, пију „топдринкс“, путују ка „дестинацијама“, гледају шоу програм „Стар академи“, или „Биг брадер“, купују играчке у „тоисмаркету“, новинар пита, „какав је ваш филинг о бекграунду овог феномена“, или „он је изразити фајтер и плеимеикер и у плеиофу је дао даблтрипл“, затим на шалтеру туристичке организације, потенцијални путник се обраћа агенту, а он ће – „дестинација“, путник „Лондон“, агент каже, „сори пребукирано“, путник „ћао“, агент „ћао“, а о називима фирми да се и не говори. Не само у Београду и другим градовима, већ и забаченим малим мјестима и селима, називи фирми су на страним језицима.

На крају, огромна је криза у образовању и медицинској заштити омладине. Неконтролисан број разних, чак и „дивљих“ универзитета, страних у овој земљи не даје експерте, стручњаке, већ буквално интелектуалне инвалиде. Битно је да плати тај приватни факултет и десетке неће изостати, нема губљења године или семестра. Стање у нижем и средњем образовању је алармантно и због понашања ученика, а поприлично и педагога. Нема јасне политике према омладини ни на једном пољу. Да ли ће се појавити Влада која ће изградити једну стратешку политику о омладини, велико је питање, посебно сада због огромне кризе која је захватила Србију и прије свјетске кризе. Овдје у oвој унесрећеној земљи не влада влада већ влада кризина криза, која предуго траје.