Јелица СТОЈАНОВИЋ

СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЈВЕЋЕ БЛАГО ЦРНЕ ГОРЕ

(Мислим да ни један Србин у Црној Гори неће и не може признати нити пристати да је национална мањина. Срамота би била (историјска) за Црну Гору да подмеће Србима статус националне мањине. Тиме би (Црна Гора) признала да је нема, односно да је није било. Образложење је непотребно. (Надам се!) Такође, ни један (савјестан и свјестан) говорник српског језика неће пристати и признати да говори - мањинским језиком. Тиме би признали да у Црној Гори језика нема, односно да га није било. Да не говорим о томе да је српски језик (осим албанског, ромског и сл.), по истини, једини језик у Црној Гори. Али, то је већ много пута показано и доказано (и само собом и научним аргументима). Ако Србима статус мањине, а српском језику статус мањинског језика, намеће, или хоће да наметне, тзв. званична Црна Гора, то ће јој се кад-тад вратити као бумеранг. И већ се враћа, само што то не жели да види.)

1. Полемика око језика, која је посљедњих неколико година попримила драматичне размјере, од недаво, као да јењава. Власт је у новом, октроисаном, Уставу наметнула непостојећи језик као службени у Црној Гори, формирала је и Савјет за његову стандардизацију чак и катедру за његово изучавање на Филозофском факултету у Никшићу. Најкраће речено: наука је још једном поражена од власти и политике.

У односу на претходни Устав, у новом Уставу је уведена једна необична и исфорсирана дистинкција: службени језик – језик у службеној употреби. Наиме, у претходном Уставу, члан 9 (Језик и писмо) стајало је: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. То је и логично јер нема службеног језика без службене употребе. У новом Уставу стоји: Службени језик је црногорски... У службеној употреби су још и српски, бошњачки, хрватски и албански. У чему је разлика између службеног језика и језика у службеној употреби, питамо се... Језик је службени зато што је у службеној употреби и, наравно, ако је језик. „Црногорски језик“ и не може имати службену употребу јер не постоји. А стандард и норма би требало да проистичу из језичко-културолошке и традиоционално-историјске утемељености и препознатљивости, језик се наслања на духовну парадигму простора, времена и човјека у које је уроњен и из којих израња.

А то што је неозбиљним уношењем у Устав „црногорски језик“ проглашен за „језик“ не доприноси његовом идентитету него говори о једном неозбиљном прављењу Устава у којем се непостојећи језик проглашава за службени. Уставно проглашење језика за службени није показатељ да тај језик и постоји. Најочигледнији примјер за то је управо, и нажалост, Црна Гора. Велики број земаља свијета (Њемачка, Велика Британија, Сад, Данска, Норвешка, Шведска, Италија, Мађарска...) немају уставно фиксиран и именован службени језик, али је у употреби, наравно, неки постојећи стандардни - ЈЕЗИК.

Даље, неозбиљни Устав (посебно када говоримо о оном дијелу који се односи на језик) сад повлачи за собом потез за потезом – промашај за промашајем. Отвара се „студијски“ програм за непостојећи, фиктивни језик на основној научнонаставној институцији – државном Универзитету Црне Горе. Тако су се нашле у сукобу и несагласју политика и наука, Универзитет као научна институција треба да „оправда“ и покрије оно што долази из сфера најогољеније политике, као последица промашених политичких потеза.

2. Може ли Црна Гора живјети са толиким цинизмом и какве су његове посљедице по будућност овога народа?

Последњих година на дјелу су невјероватани експерименти у вези са статусом и идентитетом српског језика у Црној Гори. Дјеловања (на разним нивоима), везана за (пре)именовење и „доименовање“ српског језика у јавној и службеној употреби спроводе се у разним сферама, почев од спорадичних и маргиналних подручја, преко школског система па све до Парламента и Устава, затим Владе и Универзитета Црне Горе. Одлуке су се доносиле нагло, неосновано, без аргумената и утемељења, из одређених (политичких и државних) центара моћи. Поставља се питање какво је то добро донијело (и какво ће донијети) Црној Гори: донијело је само подјеле, сукобе, неслагања, недоумице, ломљења, чуђење, разочарење и (што је најгоре) – фалсификат за фалсификатом. Родитељима, ђацима, студентима, наставницима, становницима Црне Горе сваки дан се сервирају све апсурдније и апсурдније одлуке, и без престанка се од њих тражи (односно, присиљавају се) да се за нешто опредјељују. Уз то се невриједности и неистине (нејезик и ненаука) препоручују као добитна комбинација која ће им омогућити „бољу и свјетлију будућност“.

Сам пројекат звани „црногорски језик“ је, како сам више пута истицала, апсурдан и, у сваком погледу, најблаже речено, непотребан Црној Гори. Он је у колизији са истинским потребама Црне Горе, струком, народним памћењем, народном вољом... Зато ће се, док год истрајава на таквом пројекту, спотицати и урушавати, заплитати и гушити у мраку и неистини. Ово (што се сада дешава) само је један од таквих момената.

3. Ви сте одбили да предајете своје предмете (Старословенски језик и Историју језика) на тој новооснованој катедри у Никшићу, али, претпостављам да сте, ипак, упознати са њеним наставним програмом, уколико он уопште и постоји, разумије се. За претпоставити је да он обухвата стандардне, тј. основне предмете које имају све филолошке студије као што су историја језика, дијалектологија и др. Постоји ли, конкретно, програм за историју црногорског језика, шта он садржи и до којих историјских дубина залази?

Један број наставног кадара са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности није, наравно, прихватио да предаје на новоформираном „студијском“ програму тиме се (управо у складу са оним о чему смо претходно говорили) опредјељујући за науку, а не за спровођење политичких пројеката.

Предајем Старословенски језик на студијским програмима за српски и за руски језик и Историју српског језика на Студијском програму за српски језик. Старословенски је књижевни језик Словена настао у 9. вијеку. На његовим основама су настале различите словенске редакције. Редакције су настале у складу језичким разликама између различитих словенских језика те је старословенски (црквенословенски) језик прилагођаван народној основици неког од словенских простора и језика... Тако је настала српска редакција (у науци се зове српскословенски), руска редакција (у науци – рускословенски), бугарска редакција... У контексту старословенског језика проистичу и посматрају се као природан континуитет ове различите редакције. Ту је, у принципу, све јасно, природно, научно и историјски засновано. „Црногорска редакција“, наравно, не постоји.

Што се тиче историје српског језика она се може пратити у далеку, дубоку историју, откад постоје писани споменици, а, наравно, разним научним лингвистичким методама и у предисторијском периоду (прије писаних споменика). Језик се почев од најстаријих писаних споменика именовао као српски (за то, такође, постоје бројне потврде). Унутрашња и спољашња историја српског језика се међусобно удопуњују, преплићу... Насупрот томе, не постоји нити савремени „црногорски“ језик нити његова историја. Зато толика мука јер треба стварати привид привида. Слични су „процеси“ (на различите начине) и што се тиче других предмета, који су наименовани на новопрокламованом студијском програму.

4. Како се укратко може представити тај континуитет српскoг језика?

Често су се могла срести мишљења да писменост на српском језику почиње са жупаном Стефаном Немањом и његовим сином Савом или са Мирослављевим јеванђељом. Међутим, многи су показатељи да је писменост на српским језичким просторима постојала засигурно од самих почетака старословеснке писмености и да је током цијелог периода била веома жива, разноврсна и богата. Најстарији српски споменици показатељ су једне особине (иначе изражене и код других народа и језика) да су се напоредо употребљавала два језичка израза, типа: народни и књижевни. Народни језик је препознатљив својом слободнијом нормом и прилагођавањем у знатнијој мјери језичких особености народној основици, односно подручју на којем је споменик настао. Српскословенским (црквеним и књижевним) су писане богослужбене књиге, текстови црквене садржине, и овај тип је одликовала донекле чвршћа норма, дуже одржавање неких особености старословенског језика

Као што сам већ рекла, постоји српска редакција старословенског језика, која се у науци зове српскословенски језик. То је назив прихваћен у науци ради научних нијансирања и научног разграничења, најчешће у односу на народни језик, али се тај језик кроз историју (кад се је именовао), посебно на просторима садашње Црне Горе, звао једноставно – српски. Српски језик (и српскословенски, црквенословенски и народни) употребљаван је на широком простору српских земаља: Рашкој, Хуму (Херцеговини), Зети, Босни... Многи манастири и дворови били су својеврсни расадници књига и писмености.

Штокавско подручје, подручје српског језика, дуго, што се језичке слике тиче, представља у бити континуиран дијалекатски (језички) пејзаж (углавном до турских освајања) у којем се, најраније, може запазити извјесна рашчлањеност на истоку (односно југоистоку, тимочко-призренски дијалекат) и на западу, односно сјеверозападу (у дјеловима Босне, донекле у Славонији). Овакав континуиран средњовјековни развој српског језика и његових дијалеката нарушен је изненада у 14. вијеку, и то у знатној мјери. Турске најезде и освајања постали су нови, необично важан фактор спољашње природе који је промијенио, пореметио и помјерио старе односе и везе, и развој дијалеката у наредним вјековима усмјерио у другачијем правцу, те територијалним разједињавањима и раздвајањима створио основа за дијалекатске диференцијације. Међутим, све дијалекатске изоглосе и различитости (што је, уосталом, карактеристика свих језика) происходе из једног језичког (историјски препознатљивог) система, из једне језичке суштине и парадигме – српског језика.

5. У неким новим средњошколским уџбеницима говори се и о зетској редакцији старословенског језика, односно да је Мирослављево јеванђеље писано управо том редакцијом. То некима служи као основа за манипулацију, то протежирају као некакву назнаку за „новоисторију“ језика, који називају „црногорски“. Бисте ли нам то подробније разјаснили?

Разлике су се, до овог периода (до периода турских освајања), више односиле не на системске језичке, него на правописне варијације. Писменост на српском језику била је веома богата и разноврсна, распростирала се и ширила у времену и простору и наравно да није била статична нити једнообразна. Ма колико препознатљива, норма српскословенског језика била је и флексибилна. Међутим, све ове различитости представљају разноврсност и богатство, које се улива у духовно језгро српског језика (и из њега происходи). У науци су ради лакшег сналажења уведени апроксимативни називи, који варирају од научника до научника (зетско-хумска и рашка школа у писмености; рашка, зетска, хумско-босанска школа или средиште писмености; зетско-рашка и сл.). Ови називи нијесу историјски забиљежени нити посвједочени. Односе се, прије свега, на правописне тенденије и варијације, а не на језичке (и граматичке) карактеристике и особености. А разлика је једино у томе што је идући ка западнијим подручјима српског језика (од Рашке, преко Хума, Зете па до Босне) дуже у диајхронији одржан архаичнији правопис. Новији, модернији правопис се ширио у времену од истока ка западу и, у мањој или већој мјери, захватао цјелокупно српско језичко подручје. Писменост (и средишта писмености) више су (и чешће) везани за манастире (тј. манастирске центре) него за било какве административне формације.

Као што сам рекла, то су само тенденције у писмености, без било каквих граница; нема ни једне правописне и језичке црте која је везана само за једно средиште, свака се ширила на цјелокупан српски језички простор. Сваки споменик писмености је донекле прича за себе. На правопис и језик сваког споменика утиче много тога: мјесто гдје је написан и настао, писар или писари, који су га писали или преписивали, манастирско средиште гдје се учио писмености (и усвајао је), предложак са којег је преписан. Све се то одсликава у сваком споменику. Само треба имати искрен и поштен однос у научном истраживању и све те слојеве није тешко увидјети, ко познаје историјске процесе српског језика.

На самом почетку 13. вијека реформисан је правопис. Уствари, он је у знатној мјери сређен и кодификован тако да што боље одговара српској редакцији старословенког језика. Овај рад на језичкој реформи везује се за име Светог Саве и у науци је познат као рашки правопис. Највећи иновациони центар почев од периода Немањића постаје Рашка, особине рашког правописа се кроз 13. вијек шире на Хум и Зету, Дубровник, а кроз 14. вијек и на Босну. Најстарији споменик српскословенског језика, Мирослављево јеванђеље, највјероватније је настало у цркви Светог Петра и Павла (задужбини Немањића) у Бијелом Пољу, дакле подручју које је тада припадало Хуму (а не Зети). Глигорије дијак је својом руком записао коме је јеванђеље посвећено: писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање (az5 gr][n7 gligorie dijk5 nedostoin7 nare2i se dijk5. zastavih5 si9 evangeli9 zlatom knezy velikoslavnomo; miroslavo; s7no; zavidino;. a mne gospodi ¨ ne zabudi gr][nago n5 shrani me seb] d] mi est5 gospodne 1al5 teb] rabotav[i knezy svoemo; gospodino;. d] mne. ne hrani[i gr][nago¨).

Радиле су га двије руке (главни писар – који није оставио трага о свом имену, и Глигорије дијак - чије је име сачувано у два његова записа на маргинама рукописа). Правопис ова два писара се разликује: за главног писара је карактеристично да користи архаичнији правопис који је дуже задржан идући ка западнијим подручјима српског језика, а за Глигорија дијака више особености модернијег, новијег, тзв. ћирилског правописа (који је и у основици рашког правописа). То веома јасно и репрезентативно говори о апсолутној недјељивости богатог наслеђа српског језика. Или бисмо морали дијелити књиге староставне (и странице књига)!? Такође споменик из манастира Никољца из Бијелог Поља (названо Бјелопољско четворојеванђеље), које је млађе само вијек од Мирослављевог јеванђеља (са истог подручја), има најдоследније присутне особине рашког правописа од свих описаних споменика српског језика. Је ли то (онда) други језик у односу на Мирослављево јеванђеље?! И зар се то може подијелити!? Видите до чега доводи покушај диобе и надринауке над српским језиком и његовом јасном и препознатљивом историјом.

Следећа етапа у оквиру српскословенске писмености јесте ресавски правопис, настао на двору деспота Стефана Лазаревића крајем 14. вијека, чије је средиште била манастир Манасија. Тај се правопис веома брзо раширио и на просторе садашње Црне Горе, о чему свједоче рукописне и штампане књиге са овог подручја: споменици из Ободске штампарије, рукопис Грешних спасеније који су писали монаси из Дробњака, Врхобрезнички рукопис из манастира Св. Тројице код Пљеваља... И то, као и све остало, говори о повезаности и нераскидивости српског језичког подручја кроз историју.

6. Међутим, фалсификовање историје језика се и даље наставља?

И поред тога што таквој пројекцији ништа не иде у прилог. У записима везано за Ободску штампарију језик, кад се је именовао, опет се имановао једино као српски. Даље, неријетко се у последње вријеме може чути да „црногорски језик“ јесте (и треба да буде) управо онај којим је Његош писао. Међутим, у Његошевом језику, и српскословенске, и рускословенске, и славеносрпске црте, и црте српског народног језика, представљају показатељ богатог наслеђа и дуге историје и континуитета српског језика, одсликавају његову свеобухватност, разуђеност и богатство, - кроз времена и у Његошевом времену и дјелу. Којим се језиком говорило у Његошево вријеме и који је то језик био, и који јесте (и једино може бити) види се и по томе како се он и за Његошево вријеме (и прије Његоше; а и послије), - именовао... У првој деценији Његошевог владиковања на Цетињу је 1836. године штампан Српски буквар ради учења младежи црковному и гражданскому читању, а 1838. године Милаковићева Српска граматика за црногорску младеж. Име свог језика Његош је и стиховима опјевао, (у посвети на књизи Вукова даница из 1826. године), стихови свима познати: «Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска». Исти је случај и са језиком Светог Петра Цетињског и Николе I Петровића.

Тако се неријетко могло чути и да је Вук украо Црногорциама језикн Међутим, В. С. Караџић је рођен у западној Србији, језик је учио од својих предака, а они су говорили источнохерцеговачким дијалектом (који је Вук и узео за основицу српског језика), као и у њиховој постојбини Дробњаку, иако се говор Тршића већ унеколико морао разликовати од онога говора који је био у употреби у Петњици и Дробњаку. Тада су Дробњаци били у Херцеговини, а Вук истиче да у Црној Гори није „имао никог позната“ и због тога није никога ни „назначио да купи пренумеранте“ за прво издање Рјечника, у коме и нема ријечи из Црне Горе. Кад је први пут дошао у Црну Гору, Вук је био већ такорећи завршио све главне послове на утемељењу српског језика. Осим тога, Дробњак ни тада, а ни много касније није припадао Црној Гори (дио источне Херцеговине који данас припада Црној Гори припојен јој је тек након Берлинског конгреса 1878. године, а Вук је умро у Бечу 1864. године). А Вук, језик на чијем је утемељењу радио, није никада и никако другачије именовао него – српски. Није ни могао, јер је знао који је то језик, и како се зове.

Кућа се гради тако што се (почев од темеља) наслања камен на камен, повезује се камен са каменом. Не може се градити кућа а да се почиње близу крова, да се камен не наслања нинашто, да лебди у ваздуху... То је рушевина у зачетку, а не кућа за живот и срећу. А цијели живот, сви вјекови, и сав вијек, јесте грађење једне куће, једног домосторја у коме и језик треба да буде „кућа бића“. Српски језик је одувијек био и биће наш духовни дом.

7. Савјет за стандардизацију црногорског језика је недавно прокламовао и неке принципе на основу којих ће извршити ту стандардизацију. Који су то принципи и о чему се ту заправо ради?

Нијесам пратила нешто нарочито тај „рад“. Бављење тим, на неки начин, одвлачи пажњу од заиста вриједних ствари, којима се треба посветити и на којима треба радити. Али, и то нам се (макар да би се указало на путеве и циљеве „новопројеката“) понекад намеће као неминовност. Довољно се осврнути само на неке детаље па да се стекне слика шта се са српским језиком (и око њега) покушава спровести у Црној Гори. О „7 начела“ које је усвојио „Савјет за стандардизацију“ могли смо се информисати преко средстава јавног информисања, почев од оног момента када се Савјет сукобио, разилазећи се и приклањајући једном од (одабраних, могућих) погрешних праваца. Каква политика у вези са језиком се спроводи у Црној Гори види се и из „начела“ која су усвојена. Нпр., прво начело гласи да је „модел за црногорску стандардно-језичку норму заједнички општи језички слој који припада свим аутохтоним црногорским грађанима“. Сваки сегмент овог „начела“ формулисан је тако да ништа не значи. Али, то је најбоља подлога за манипулацију. Нешто као „заједнички општи језички слој“ засигурно не постоји ни у једној нормативистичкој и стандардолошкој литератури и поставља се питање шта је то (а на томе треба нешто да се заснује). Даље, посебно је дискутабилно (најблаже речено!) шта су (и ко су) то „аутохтони црногорски грађани“, - чиме се доказује или побија аутохтоност (да ли тиме што су носиоци „заједничког општег језичког слоја“, или је посједовање „заједничког општег језичког слоја“ доказ да је неко „аутохтони црногорски грађанин“). Да ли су говорници српског језика, који су се опредијелили да говоре језик који заиста и говоре (којих је 64% према последњем попису) „аутохтони црногорски грађани“?!? Ако јесу, да ли су и они носиоци „модела за стандардно-језичку норму“?! И да ли неко планира да и њима наметне „модел за црногорску стандардно-језичку норму“. Или они нијесу „аутохтони црногорски грађани“?! Шта ако „аутохтони србијански грађани“ (а и многи други „аутохтони грађани“) имају овај исти „општи језички слој“, и шта ако неки „аутохтони црногорски грађани“ нијесу носиоци овог „општег језичког слоја“?!?

Мислим да је више него јасно из овог начела (да не коментаришемо остала) о каквом се научном и здравом (па чак и демократском, пошто се стално позивају на демократију) приступу језичкој политици ради. А да подсјетимо, Савјет (који је усвојио „начела“) формирала је, и иза њега стоји, Влада!

8. У том Савјету је дошло и до одређених неспоразума. Шта је у питању: сујета, политикантске игре или стварно различите концепције?

Сасвим је свеједно шта је по сриједи. Све оно на чему је и због чега је Савјет формиран крајње је неозбиљно и политикантско, па ни оно што из тог рада проистекне неће Црној Гори ни Језику донијети ништа добро. И у том смислу баш и не завређује коментар. Ваљда у складу са „неонаучним“ претходним „начелом“ формулисано је и тзв. „четврто начело“: „општецрногорски фонеми ћ и ђ, настали јекавским јотовањем, и још два, настала ијекавским јотовањем (истицање наше!) гласова с и з, дио су црногорске стандардно-језичке норме... У складу са тим, те двије фонеме имаће своје графеме у азбуци и абецеди.“ Међутим, ово нити су општи нити општецрногорски фонеми, нити су с' и з' фонеми, а далеко од тога да су само црногорски. И гласови с' и з' (типа с'ести, из'ести), као и јотоване форме типа ћерати, ђевојка припадају дијалекатском корпусу српског језика, распростиру се на широким ареалима српског језика од Баније и Кордуна, преко Босне и Херцеговине, југозападне Србије и Црне Горе. Такође је и глас ѕ /=дз/, осим уског простора Црне Горе (гдје се веома ограничено чује), распрострањен и у косовско-ресавском дијалекту. Ништа се не завршава на границама Црне Горе, ништа од ових језичких црта није само црногорско (нити „опште“ и „аутохтоно“), како се жели представити.

Осим тога, у многим случајевима ови гласови (с' и з') нијесу никако могли настати јекавским јотовањем (нпр. у коз'и, с'утра), иако се у „начелима“ каже - „и још два, настала ијекавским јотовањем гласова с и з“, а управо се највише позивају на коз'и, с'утра, и наводе се као дио „заједничког општег језичког слоја“. Толико што се тиче (не)упућености у језичке процесе!

Приликом стандардизације језика водило се и води (између осталог) и рачуна да језик функционише као систем, да буде системски организован, са што мање дублета и изузетака, а тиме и стабилан. Питање је како се у систем може уклопити (осим с' и з') и јотовање група тј и дј, јер би то подразумијевало увођење и јотованих облика у ријечима као што су: ћеме од тјеме (ек. теме), ћелесни – тјелесни, ђело – дјело, ђеловати – дјеловати, или ђечак према ђевојчица, ђелилац од дјелилац, пређели од предјели, итд, итд. Или би правило подразумијевало још више изузетака!? Мудри Вук Караџић је то давно спознао и уочио. Ово је само један од сегмената који се нуди и осмјехује „аутохтоним црногорским грађанима“.

9. Из Министарства просвјете стижу увјеравања да ће посао на стандардизацији црногорског језика ускоро бити завршен. По Вашој процјени, која ће „струја“ надвладати: „радикалнија“, која се залаже за увођење нових графема и архаизацију језика, или она која се, наводно, с тим не слаже?

Мислим да нема велике разлике што се тиче намјере да се одвоји језик од његовог природног и исконског тока, што се и суштине и имена тиче. Дакле, «четврто правописно начело» (а и остала) усвојено је огромном већином (10 од 13 чланова је гласало за ова «правописна начела»). Касније је дошло до подјеле, јер је друга струја (која је у мањини) сматрала да правопис (на којем су радили и који су привели крају) није валидан и да иза тога Одбор не треба да стане. Ова струја у Одбору почела је да заступа „правопис дублетних облика“: према тој новој „идеји“ у „црногорски језик“ треба да уђу и дијалекатски облици српског и облици стандардног српског језика и да паралелно егзистирају. То би значило да, на примјер, парови тјерати-ћерати, дјевојка-ђевојка, сјекира- с'јекира... буду равноправни, а то су, на неки начин, два система. И како би се, уопште, разграничила употреба: или би један систем био за раднике и сељаке (типа ђевојка, ћерати, с'ести...), а други за “господу“, зато што појединци не би (на предавањима, нпр.) да користе („бивше“?!?) дијелекатске облике: ћерати, ђевојка, а нарочито не с'ести и предс'едник.

Није искључено, мада се то засад готово и не помиње, да се на крају, а услед немогућности и немоћи да било какву новину у норми спроведе до краја, одлуче да само преузму (читај „препишу“) српски језички стандард, исто као што је за новоформирани студијски програм „усвојен план и програм Студијског програма за српски“. А то је, као и ово претходно, како сликовито рече Михаило Шћепановић на научном скупу у Подгорици, као да „узмеш мој капут, скратиш му мало рукаве и кажеш да је то твој капут“.

10. Како се томе одупријети, односно могу ли говорници српског језика пристати на такав језик и такво образовање?

Ово питање може бити упућено на друге адресе, али, вјероватно, одговор нећете добити док цијела Црна Гора (односно народ Црне Горе) све ове експерименте не испроба на свом сопственом животу, док им се све не обије о главу. На дјелу је поступни и постепени експеримент (свих ових година), а сви смо ми, а са нама заједно и језик, и духовност, и историја, и култура, и наука, „покусни кунићи“ „великих експериментатора“.

Заиста се поставља питање кад се како-тако и какви-такви појаве правописи и грматике на којима пише „црногорски језик“ (ма шта од „начела“ у њима било) ко ће (односно, ко може) пристати да се на тој „литератури“ (и на основу ње, - са таквим предзнаком) школује и образује?! Говорници српског језика, макар они који знају (односно – који хоће да знају) којим језиком говоре, не би требало на то да пристану.

11. Од недавно је у јавности присутна идеја да се то питање може ријешити у оквиру тзв. мањинских права. Да ли је, по Вашем мишљењу, то право рјешење и да ли се српски језик у Црној Гори може подвести под категорију мањинског језика?

Мислим да ни један Србин у Црној Гори неће и не може признати нити пристати да је национална мањина. Срамота би била (историјска) за Црну Гору (да подмеће Србима статус националне мањине). Тиме би (Црна Гора) признала да је нема, односно да је није било. Образложење је непотребно. (Надам се!) Такође, ни један (савјестан и свјестан) говорник српског језика неће пристати и признати да говори - мањинским језиком. Тиме би признали да у Црној Гори језика нема, односно да га није било. Да не говорим о томе да је српски језик (осим албанског, ромског и сл.), по истини, једини језик у Црној Гори. Али, то је већ много пута показано и доказано (и само собом и научним аргументима). Ако Србима статус мањине, а српском језику статус мањинског језика, намеће, или хоће да наметне, тзв. званична Црна Гора, то ће јој се кад-тад вратити као бумеранг. И већ се враћа, само што то не жели да види.

Друго је што власт, рекло би се, злоупотрбом језика покушава да Србе претвара у мањину. То се подмеће, између осталог, и оном фарсом од полагања „црногорског језика“ за добијање држављанства Црне Горе, коме смо недавно били свједоци. Или Законом о личним исправама гдје се такође провлачи овај „наум“. Између осталог, у овом закону стоји да ће се (осим на „службеном“?!?) у личне исправе (уколико се неко опредијели) уносити и подаци „на језику и писму мањине којој припада“. Шта то може да значи, просудите сами. О овоме смо, иначе, говорили у једном од претходних бројева Слова. Са школама је процес започет, знамо како, и питање је како ће се наставити (односно, како ће режим покушати да настави започету „дезорјентацију“). Употреба српског језика се (тиме и много чим осталим) покушава што више сузити, јер је управо српски језик највећа „опасност“, зато што јесте (и требало би да буде највеће благо) Црне Горе.

И што се тиче „образлагања“ имена за језик, стално су у раскораку. Час се позивају на национални, час на државни предзнак, само да му се како-тако оправда „ново наименовање“. Кад је то потребно, покушава се дати легитимеитет (и приоритет) националном предзнаку за име језика. Већ је толико пута поновљено, а да још једном поновим, данашњим одређењима ти се односи (језик : нација) разилазе и преплићу на различите начине: једним језиком често се служи више социјума – нација, или држава (нпр. енглески, шпански, њемачки, португалски, арапски... службени су језици /сваки понаособ/ за велики број социјума); један социјум (нација или држава) може да има више језика (нпр. Швајцарска). Енглески је, тако, данас једини званични језик, или један од званичних језика, у неких 45 држава и великом броју нација.

Оним „начелом“ о „аутохтоним црногорским грађанима“ као да се жели језику наметнути (мада сасвим криво постављен и представљен) државни предзнак, па тако (наметнути) свима у Црној Гори, тј. свим „аутохтоним црногорским грађанима“. Иначе се у последње вријеме (након референдума) могла чути „парола“: “Име језика једнако је (треба или мора да буде једнако) имену државе“. Држава треба да „ојача“ језик, односно језик треба да „ојача“ државу, са „паролом“: „Држава даје снагу језику!“, и обрнуто). Међутим, опште је познато да се име језика не изводи од имена државе, него од етнонима. (као што од Црна Гора, према творбеном моделу, не би било «црногорски»). Очигледно је да српски није изведен од Србија (имена државе) него од етнонима Србин; не постоји нпр. босанскохерцеговачки језик, а постоји Босна и Херцеговина...). Тако је нпр. и језик Француза – француски, језик Руса – руски (а не „русијски“), Италијана - италијански... Даље не постоји аустријски, швајцарски, белгијски, амерички, бразилски, алжирски..., иако постоје државе са тим именом.

Све ово се чини са намјером да се што више замагли језичка, културно-историјска и научна стварност, те, на крају, опредјељење говорника и стварна потреба грађана Црне Горе.

12. Како коментаришете најаву министра просвјете да ће тзв, црногорски језик, док не стигну стручни кадрови са новоосноване катедре у Никшићу, предавати професори српског, односно српскохрватског језика, али да ће претходно морати да се дошколују на неким викенд курсевима?

Ето, и такво се чудо могло чути и прочитати. Прво је било најављено да ће прије отварања новог „студисјког програма“ бити завршено нормирање и стандардизација (правописи, граматике, чак и речници), али, без обзира што од тога није било ништа, примљени су студенти и почела настава. Отворен је „студијски програм“ на основу обећања да ће се „у међувремену“ написати „уџбеници“, „правописи“, „граматике“ за „будући језик“... За „обећани датум“ Савјет није успио да усагласи ни једну од прокламованих квазинорми, али ту је (као и увијек) српски језик и његов стандард, и (опет и опет) његова злоупотреба. Везано за то, преко ТВ Монтене на Госпођиндан ове године, шеф новоформирајућег студијског програма изјави: „Да би прошли на овом уписном року (истицање наше!) усвојили смо програм за српски језик и јужнословенске књижевности идентичан са планом за српски језик и јужнословенске књижевности“. По тој логици би и они који заврше „црногорски језик“, с обзиром да су „усвојили програм за српски језик и јужнословенске књижевности идентичан са планом за српски језик и јужнословенске књижевности“ требали да полажу „разлику“ (кад се, и ако се, буде знало – какву, од чега, и с обзиром на што, разлику). Него, у најдубљим духовним и интелектуалним сферама, ово је све једна велика фарса и несрећа која се намеће Црној Гори, једнако свим становницима, ма како се опредјељивали у вези са „понуђеним“.

13. Катедра за српски језик на Филозофском факултету у Никшићу је, ипак, опстала иако су се неки свим силама упињали да је укину. Како сад стоје ствари, је ли она још под ударом, има ли неког роварења?

Почетком 2008. године, стигао је допис тада већ бившег министра Слободана Бацковића у којем се тражи од Филозофског факултета да Студијски програм за српски језик преименује у Студијски програм за црногорски језик и да се од јесени 2008. године упишу студенти на новонаименовани студијски програм, а да се оним студентима који су уписали Српски језик омогући да заврше под старим називом и са старим програмом. Није им успјело да укину Студијски програм за српски. Међутим, они који су се најздушније залагали за његово укидање остају да раде и на Студијском програму за српски, не са добрим намјерама. Управо зато се преко свих медија (а сви су скоро медији под ингеренцијом и патронатом политике која је у складу са, како је називају, „најмлађом научном граном – 'монтенегристиком'“) у последње вријеме (нарочито кад почне уписни рок) покушавају заплашити и обесхрабрити млади људи да студирају стари словенски језик – српски, који је духовна парадигма (а свакако и будућност) Црне Горе, и, у складу са тим, једну од најстаријих наука, – србистику.

14. Вјерујете ли да ће се Црна Гора једнога дана, када дође нека нова озбиљнија власт, вратити себи и свом изворном духовном, културном и језичком идентитету?

Засигурно. Даће Бог. Не може се превише тумарати у мраку. Једном се, свакако, из мрака мора изаћи. Питаћемо се једном сви (а и сад се многи питају) - шта је ово и коме требало. А „вријеме је мајсторско рашето“.

Српски језик никоме у Црној Гори никада није сметао. Напротив! На њему је саздана Црна Гора. Није народ тражио овакво компликовање и компромитовање језичке ситуације него је режим (ко зна уз чију подршку), и ко зна због којих циљева, од овога створио и произвео проблем. Проблем који ће опстајати све док Црна Гора истрајава на овом „пројекту“. А то је, у Бога се надати, до једног времена. Како каже народ: Свака сила до времена, а Божија свевремена.

Многе су пошасти долазиле и пролазиле. Треба истрајавати и истрајати јер се има због чега и на чему. Српски језик има око 15 милиона говорника, српски језик има своју историју, културу и традицију; српски језик је наука и истина; српски језик је темељ на коме је саздано духовно биће и идентитет и Црне Горе, написана богата и непатворена књижевност; српски језик пружа безграничне могућности проучавања, води у дубину сазнања и спознања; српски језик је једина права будућности Црне Горе. Њега није могуће кривотворити јер они који то раде, раде на српском језику и у њему. Иако против српског језика, - односно против себе.

Слово, бр.21, фебруар 2009.

Веселин Матовић