Vidovdan.org - Александар Бркић Криза 2.0

Реч криза ушла је у наше животе прво кроз негирање њеног постојања, затим преко тврдњи да њен карактер није трајан (очекивана корекција тржишта, рекли би трејдери) до изјава да се ради о глобалном феномену који ипак неће имати значајније ефекте на нашу малу и локалну економију. Временом, фазу порицања заменила је спознаја да реч "криза" може да послужи као оправдање за пропаст сваке економске политике, укључујући ту и српску. Криза је заслужено добила статус највише истине која не захтева никаквко даље објашњење и која је истовремено сама себи и узрок и последица.
И до сада смо имали прилику да упознамо различите кризе, које су искрено речено биле некако неозбиљне и осим мање нелагодности нису претерано уливале страх у кости. Биле се ту прво далеке кризе самоуправљања, кризе морала, затим кризе поверења и све тако до криза влада. За све њих смо имали осећај да су решиве, да представљау плод људске, често баш наше грешке. Такође, били смо уверени да ће самим прозивањем крив(а)ца и позивањем на одговорност, ствар бити решена.
Међутим први пут имамо прилику да сусретнемо кризу за коју се чини да је нешто више од простог појма, кризу која представља готово жив ентитет, недоступан ограничености наше спознаје. Тиме је изгледа понуђено једино сувисло објашњење због чега се нико није упуштао у њено дубље тумачење. Довољно је изговорити "криза" и ствар је решена. Људи су већ временом научили да ту реч треба прихватити ћутке и без поговора, исто онако као што се на дар прихвата свилен гајтан, само да се не би увредио гост који нам га је чак из Стамбола донео на поклон.

Свестан правила по коме је брзина усвајања нових термина једино упоредива са неспособношћу њиховог дубљег разумевања зграбио сам најближи речник у покушају да спасем част разума и докажем да у 21. веку нема места за митолошке атавизме који се не покоравају власти логике. Дефиниција по којој криза значи обрт и преломну тачку уз потребу доношења одлуке јесте деловала претеће, али никако као довољан разлог да сиромаштво постане правило, а преживљавање једини изазов. Фонетска анализа у споју гутурала и ликвиде групе "кр" такође је наговешавала је да ће ту бити неког кркљања и дављења, али и даље није указивала на кривца. Потпуно очајан због тумарања у мраку незнања спас сам потражио на Googlе-у, последњем уточишту оних који су се оглушили о упозорење експерата да је реч "криза" сасвим довољна и да ту не треба даље чачкати. Срећним случајем управо су ту почеле да се назиру праве контуре ове опасне и недокучиве тајне.
Сви експерти, од чистачице CNN-а до економског аналитичара Financial Times-а сложили су се у чињеници да је узрок кризе недостатак новца. Па добро, свима нам недостаје новац, али то није разлог да измишљамо тако чудне речи.
После збуњивања Googlа питањем «ко је мрдн`о зелембаћа», уљудно сам поновио: «Где је нестао новац?». И гле чуда – није нестао! Он, заправо никада нијe ни постојао! Рецесија је стање у коме банка потражује новац који не може да наплати, јер га није никада ни креирала. Није га креирала, јер се није нашао ни један нови дужник који је био спреман и кредитно способан да га позајми.
Мистерија је полако почела да се распетљава. Супротно општем уверењу да банке позајмљују сопствени и капитал својих клијената, оне заправо позајмљују новац који немају, односно позајмјују много више новаца него што га стварно имају. Према принципу делимичних банкарских резерви, који се да би добио на озбиљности такође назива и систем обавезних банкарских резерви, постоји тачно утврђени однос капитала који банка поседује и који може да позајми.
Предпоставимо да клијент жељан брзог новца од банке позајми хиљаду евра са каматом од 30%. Банка ће просто гарантовати његов дуг, стварајући новац ни из чега, међутим проблем настаје када дужник треба да плати камату, јер да би додатних 300 евра који ће покрити ове трошкове било плаћено мора да постоји још један дужник који ће тај новац позајмити. Систем фунционише све док постоје нови дужници. Будући да је раст новца експонецијалан и бржи од раста роба и услуга економски систем има алтернативу или да заврши у хиперинфлацији у којој новац губи сваку вредност или да прекине циклус стварајући масу неликвидних дужника који паралишу читав систем, узрокујући оно што се назива економском кризом и патњама људи које иду приде.
Све ово ми је ово деловало некако познато. Систем који постоји само док се шири, а када престане пуца уз велики прасак остављајући масу прилично бесних и прилично сиромашних учесника да чекају у редовима испред банака.
Знам. Ради се о пирамидалној шеми, а тај израз сам научио још пре 15 година. Чему сада мистфиковање и употреба речи "светска економска криза" када је то исто могло да се каже на начин који сви разумемо. Јер ми заправо нисмо ни увели нови економски систем, већ смо стари унапредили тако што је ангажован глобални Језда/Дафина, који је у својој побољшаној 2.0 верзији испручен заједно са пресом за штампање новца. Овога пута не новца једне мале погрешно организоване државе под блокадом, већ новца система који је широко рекламиран као узор чије успешно подражавање сигурно решава проблеме.
У том тренутку ме је обасјала спознаја и све ми је постало кристално јасно. Сврха термина "светска економска криза" и није била да нам открије суштину проблема, већ да нас натера да стварност промишљамо изнова. Уколико би смо старе појаве називали старим именима, заправо не би било никаквог прогреса пошто и онако знамо шта је у питању. Као последње и најважније остали бисмо ускраћени за радост спознаје, а то је већ нешто што, по било које цену не смемо себи да дозволимо. Чак и уколико један од "термина" заборавимо да бисмо његову суштину могли да откријемо у сасвим новој и за нас непознатој речи, чак и по цену да исту, познату ствар учимо више пута испочетка.
Суштина никада није била у спознаји, већ у радости коју спознаја са собом носи. А живот без радости и није неки живот.

Почетна \| Преузмите \| Аутори \| Top 10 \| Контакт \| Питајте \| Додај у фаворите
>