Alternativne historije

У последње време сведоци смо неколико констатација у стилу ШББ КББ (шта би било, кад би било). Ове констатације, изречене кроз реторичко питање (постављач питања већ зна одговор, као што иначе све зна) или кроз колумну некога ко живи у „алтернативној историји“ слажу се у једноме – да нисмо бомбардовани Милошевић би био и даље на власти. Онда следи суморно портретисање живота под Милошевићем. Не улазећи у истинитосну вредност (или да будем прецизнији вероватноћу) таквих исказа, о чему би се свакако имало доста рећи, понукан сам да и сам напишем алтернативну повијест. Не једну, него чак три. Па, кренимо...

ALTERNATIVNA ISTORIJA I

Радојица Аздељковић, разочарани припадник Друге Србије

Данас се мало ко сећа онога што је било пре десет година. После неоправданих и ничим изазваних санкција, претило нам је још неоправданије и ничим изазваније бомбардовање. Од јесени 1998. сав тај труо империјалистички Запад напао је јадну Србијицу, ваљда зато што су Срби народ небески и што се крсте са три прста. Нико не зна зашто се оно најгоре (тј. Тхе Бомбардовање) ипак није догодило, већ је Србија препуштена својој судбини небеске самоизолације.

Од онда су тек црни дани дошли у Србију. УЋК је разбијена још у лето 1998, а напади албанских герилаца су остали таман у толикој мери да диктатору помогну да остане на власти. Хвалио се свуда са „бриљантно извршеном полицијском акцијом“, све са њеним херојима Арканом, Легијом и Гуријем из пара-полицијских снага, те војним генералима Павковићем и Лазаревићем. Није чудо што је све демократско у Србији збрисано на следећим изборима 2001. године, СПС је био близу апсолутној већини, а радикали још јачи. Део демократске опозиције то је све бојкотовао, а део је изашао и убедљиво изгубио. Ова два дела су се жестоко сукобили, дошло је до потпуног раскида.

И то је оно што ме као мировног и геј активисту, приговарача савести, грађанина и индивидуу чији је основни идентитет идентитет неприпадања највише боли. Ево већ је осам година како су лидери опозиције побегли из земље, пред стварним или измишљеним прогоном режима, пред својим скрханим илузијама, и воде свој јалови емигрантски рат – Драшковић из Будве, Ђинђић из Берлина. Међусобно се препуцавају ко више сарађује са властима, а власти у томе само уживају.

А ни власт није више иста, јер од зла је дошло још горе. Пошто је економска ситуација у земљи била све гора, на парламентарним изборима су 2005. победили СРС и ДСС, Милошевићеви омиљени опозиционари. Сам Милошевић је тада направио преседан – пристао је да подели власт. То му је вероватно донело победу на изборима за место председника Србије. Тешко је ухватити ко је ту све у каквом талу, али јасно је да се Србија претворила у православну џамахирију. Нашим опозиционим лидерима у емиграцији то као да не смета – они су и даље забављени међусобним свађама. Јасно је да ту нема много места за неког ко има алтернативна верска и сексуална опредељења. Отишао бих негде где има више светлости, али они не дају визе...

АЛТЕРНАТИВНА ИСТОРИЈА ИИ

Петар Панчић, познат и као Перо с онога свијета

Стварно ми је већ мука од ових дебила, које смо ми нормални довели на власт. Кога бре брига што су њихови Руси одбранили Србију од неоправданог и ничим изазваног бомбардовања. Дебили! Каква црна Русија. Сад имамо Косово које је претворено у концентрациони логор све са њиховим гасоводом и мировним трупама Русије, Кине, Индије, Бразила и још неких fucking земаља у којима се не поштује минимум демократских слобода. Тако у ствари имамо Гасово, најновији изум Оца Нације Добрице Ћосића, Терминатора Бориса Тадића и Малог од Палубе Јеремића.

И то све док су Сједињене Државе и још тридесетак нормалних држава признале независност Косова, након чега је Србија повукла амбасадоре из тих земаља. То је Американце веома потресло, све нешто пате од болова. Ало дебили, тај народ доле нас не воли! Двеста година смо тамо кроз насиље, како вам то није јасно?!

И сад ми ту глуме неку саборност, као Драшковић и Ђинђић су се договорили још 1998, макли диктатора, увели демократске промене. Па шта кад нам није ништа боље са овим њиховим наследницима!? Пре су одлучивали комесари, сад одлучује Пахомије. Стварно ми је више мука од ове Србије. Мислим, мени је добро кад њима није добро.

И сад треба да гласам на неким њиховим изборима. Е нећу! Има да одем на гласање, нацртам на гласачком листићу полни орган, пресавијем, убацим у ћораву кутију... И онда дођем кући и онако масним прстима убацим CD White Stripes и уживам. А увече идемо да гледамо романтичне комедије код Латинке Перовић. Она је једна ведра и духовита жена, иако они злобници ћирјаковићевско- тијанићко-коштуничавог ума тврде да се никад не смеје. Е тако! Биће тамо и Наташа, и Соња и Чеда. Умемо и ми нормални људи да се забавимо.

ALTERNATIVNA ISTORIJA III

Енџи Крофорд, Сједињене Социјалистичке Републике Америке

Иако у овој сиротој земљи никог није брига за историју, увек сам некако одударала од тог правила. Можда зато што су моји преци били велики поседници, мада мало претерују кад кажу да су поседовали половину Тексаса. Овде се мало ко сећа покушаја да се на територији Европе надолазећој хидри комунизма каже НЕ, парламентарних избора 1932. у Немачкој. Победили су комунисти, али је могло бити другачије...

Да се разумемо, као неко ко цени давно изгубљене вредности демократије, поштовања права и слободног тржишта, никад не бих могла подржати мегаломанског диктатора, какав би сигурно био Адолф Хитлер, да је којим случајем дошао на власт. Али не да ми мира мишљење да би можда могло бити другачије, макар по цену још једног светског рата. Шта би било да је Хитлер дошао на власт? Вероватно би прогонио Јевреје, како је и обећао у свом манијакалном делу Меин Кампф. Избио би рат у Европи, уз велика разарања, вероватно би моја земља Америка морала да учествује у одбрани слободе и демократије. Иронично, тиме бисмо решавали оно што бисмо сами закували, јер као историчарка добро знам колико су неке идеје из Америке, пре свега еугеника, пропаганда и антисемитизам Хенрија Форда утицали на нацисте. Да ли би један тако мрачни режим, који је могао настати у Немачкој, могао да зауздати махниту диктатуру комунизма? Не смем ни да размишљам о томе...

Оно, међутим, о чему ипак „смем“ да размишљам, је ових очајних 30 година, од како су победници у Хладном рату наметнули свој режим. Чак и Америци, земљи слободе и дому храбрих. Не знамо шта је у том сукобу било кључно. Да ли оно кад је Никита Хрушчов претворио Кубу у своју базу нуклеарних ракета и стратешких бомбардера који циљају на све градове Америке? Или можда још један кредитни и берзански слом наше привреде, која је доминирала на све мањем простору? Или, најзад талас све гласнијих мањина, оличен у председнику Бараку Хусеину који је национализовао наше банке и стратешку индустрију?

А све је то можда могло бити спречено избором мањег зла у Немачкој. Као потомак људи који су оружјем створили ову земљу, да би после били „раскулачени“ и разоружани, као историчарка која је то постала да би се сећала неких бољих времена, долазим у све веће искушење да поставим такво питање. Да ли је тако морало бити? Да ли би било другачије, а светом не би владао сад већ матори Сергеј Хрушчов, син оног гангстера Никите? Да ли смо могли избећи ову совјетску управу која за сваку ситницу иде по мишљење у Хавану, јер Москва је далеко да би се бавила овом пропалом земљом? Да ли је Америка морала постати коцкарски рај у коме се латиноси проводе за мале паре? Питања само навиру...