НЕКАДА СМО БИЛИ ПОНОСАН НАРОД

Прошла је једна деценија. Једна деценија од рата који је до тада незабележен у светској историји. Војни савез који броји 19 земаља које су и преко 60 пута биле политички, економски и војно јаче од Србије, кренуо је у отворену агресију, рушење и разбијање те исте Србије која никога оружано није напала. НАТО пакт је починио и подржао етничко чишћење, убијање, злочине над једним европским народом и разбијање једне европске земље. Западни војни савез је под изговором ''хуманитарне интервенције'', циничког изговора којег би се и Гебелс постидео, кренуо у уништавање српског народа, његове културе, вере и цивилизације, која представља и део европске и светске културне баштине.

Прави циљ свега овога данас је, ваљда, свима видљив и јасан, а осликан је у стварању шиптарске терористичке и злочиначке творевине и то у виду НАТО протектората на Косову и Метохији. Агресија је извршена да би била разбијена и окупирана Србија, а процес даље дезинтеграције Србије се и даље наставља. Овакви злочини западних атлантиста предвођених САД-ом не смеју бити заборављени. Шта ћемо памтити ако ово заборавимо и да ли би више уопште и имали права да постојимо као народ ако би ово заборавили? Али, како је данас у Србији, под евроатлантском и политички ''подобном'' влашћу ова деценија од НАТО злочина без преседана обележена?

ТЕЛЕВИЗИЈСКО ПОНИЖЕЊЕ

На РТС-у смо још једном добили наше право да не знамо ништа. Срамота, брука и национално понижење су најбољи изрази који осликавају емисије на јавном сервису, а које су биле посвећене НАТО агресији. Прво смо имали прилику да на практичном примеру увидимо речник ''политичке коректности''. Тако се у званичним емисијама скоро нигде не помиње реч агресија, већ бомбардовање, војна интервенција, ваздушни удари и сл.

У самом приказу догађаја који су претходили агресији као да се тражи алиби за НАТО пакт. Сама Мадлен Олбрајт изјави да ниједна држава не би прихватила онакве услове у Рамбујеу и да је предлог споразума тако и састављен да га Србија одбије, али Филип Шварм из ''Времена'' као аутор документарца не мисли тако. Он тврди да смо прихватањем Кумановског споразума прихватили све што нисмо у Рамбујеу и да се бомбардовање могло избећи. Подсећања ради, предлог из Рамбујеа је обухватао анексе који су инсистирали на потпуној војној окупацији целе територије тадашње СРЈ и право Арбанасима да на Косову и Метохији организују референдум после три године, док је усвајање резолуције 1244 у СБ УН гарантовало територијални интегритет и суверенитет наше земље.

Такође се инсистира на чињеници да је приликом ликвидације терористичке групе Адема Јашарија у Дреници било, по Шварму, цивилних жртава које су се могле избећи, па је то изазвало гнев међународне заједнице. Ни великоалбански терористи не крију чињеницу да се Јашари свесно одлучио да жртвује своју породицу и узео их за таоце, али по шиптарским терористима то је била неопходна жртва, јер је после тога планула цела Дреница и околина, а и скренули су пажњу запада и од њих добили отворену подршку.

Тих смо се режираних лажи из западних обавештајних служби нагледали током деведесетих. Сетимо се само Маркала, улице Васе Мискина, Сребренице, Рачка и сл. Постоји још доста примера у дотичном документарцу, али су ова два најупечатљивија, аутора Шврама, који је и од раније био познат по свом „објективном“ а по нас штетном остварењу поводом погрома Срба у хрватској акцији ''Олуја'', где тражи оправдање за усташоидни режим Фрање Туђмана и свесно избегава истину и искривљује догађаје, иако је свима јасно да је данашња хрватска држава створена као геноцидна творевина, која своје ''државотворне корене'' има у Павелићевој НДХ. Изгледа да су актуелни властодршци код нас толико били задовољни са Шврамовим документарцем о ''Олуји'', да су му поверили да ради и овај о НАТО агресији.

Порука је јасна. Извршити националну еутаназију, створити терен за свеопшту ''катарзу'' и ''денацификацију'' и на крају створити осећај колективне кривице, па према томе оправдати политику запада у виду разбијања, распарчавања и даљег кажњавања Србије, а народу ширити лажи како је то за његово добро на путу у срећну и обећану земљу, ЕУ Дембелију.

ХРВАТСКО ПОНИЖЕЊЕ

На ову срамоту надовезује се следеће национално понижење. Посета хрватског премијера Санадера Србији најбоље је подсетила на период 70-тих и почетка 80-тих година у тадашњој СФРЈ. И тада смо имали власт која се клела у неку промашену идеологију, комунизам и братство и јединство, као данас у евроатлантизам. И тада је ''великосрпски'' национализам био највећа опасност у СФРЈ, као и данас у ''новој Европи''. И тада смо се бесомучно задуживали и трошили у име будућих генерација у виду кредита и мислили да ћемо тако стално. И тада су многи код нас боловали од комплекса културне и националне инфериорности и дивили се Кардељевој и Бакарићевој визији да Србија буде подељена и понижена као сировинска база за Словенију и Хрватску и, наравно, тржиште за њихове готове производе, односно да имамо колонијални статус.

Све је исто, само се заблуда другачије зове. Уместо црвене Коминтерне, на делу је плаво-жута интернационала из Брисела. Шта рећи о актуелној власти у којој један Драгољуб Мићуновић скокне до Загреба да уговори Санадерову посету, а овај му издиктира услове. А услови су да очима не види Вука Јеремића и Јована Кркобабића. Далеко од тога да ова двојица представљају неке борце за српске националне и државне интересе, напротив, али и овакви какви су сметају Санадеру. Јеремић због његових изјава да ћемо и ми размотрити тужбу против Хрватске за геноцид, а Кркобабић ваљда због тога што је родом из северне Далмације и што је поставио незгодно питање у вези 40.000 станова које је хрватска држава бесправно отела од Срба. Мићуновић је Санадерове услове пренео, а Борис Нејаки их без поговора прихватио. Тако је дошло до посете. Још једно понижење које трпимо у дугом низу.

Таква сервилност, слугерањство и рајетински менталитет ни од актуелног режима код нас није скоро виђен. Само што још Санадеру и ципеле нису љубили. Премијер Цветковић нас убеђује да нам је држава која је настала на геноциду, протеривању и уништавању Срба ''добар сусед''. Да нам Хрватска и сада када је међу првима признала независност и лажну НАТО творевину на Косову и Метохији пријатељ. Да и сада када Србија представља ''ел дорадо'' за хрватске фирме, а са друге стране у Хрватској нема ниједне озбиљније српске фирме, да нам је важан спољнотрговински партнер. Има ли краја овом ужасу понижења у којем се налазимо?

„ТУРНЕЈА“ ПОНИЖЕЊА

На крају, али не и најмање битно, премијерно приказивање на РТС-у ''нашег'' несуђеног ''оскаровца'' Горана Марковића и његовог филма ''Турнеја''. Марковићу се мора одати признање. У толикој конкуренцији уметнички плитких, понижавајућих, аутошовинистичких остварења у ''нашој'' кинематографији у последње време, он их је све надмашио са својом ''Турнејом''. Довољно је рећи да је значајна ставка у буџету за овај филм био позамашан прилог Бернара-Анри Левија, човека који последњих двадесет година када попуњава неки формулар у рубрику занимање може комотно да упише србомрзац. Поред Левија значајан прилог дало је и министарство за културу Србије. Анри Леви, Горан Марковић и актуелни режим у Србији на истом задатку.

У филму су Срби током рата у Босни приказани као потпуно идиотизоване кабадахије, алкохоличари, масни, брадати, инфантилни и потпуно поремећени, који у паузи када не убијају муслимане или не терају Хрвате да ходају преко минског поља, воле да кркају, пију, нападају и отимају туђе жене и, наравно, да се међусобно туку. Са друге стране, Хрвати су приказани углађено, дотерано, ''фенси'' и културно. Врхунац овог лошег филма долази на крају, када сам редитељ проговара кроз лик муслиманског команданта са ''стајлингом'' америчких ренџера. И тако нам ова Алијина ''зелена беретка'' саопштава да су нас, Србе, муслимани највише волели, и како је он навијао за Звезду и ишао `91 у Бари, како је он волео да гледа школски програм телевизије Београд и, на крају, пушта глумце да оду. Једино убија национално ''острашћеног'' песника, чији манијакално представљени лик глуми Воја Брајовић. Овом ''метафором'' Горан Марковић се надовезује на дело Соње Бисерко у вези спискова ''непоћудних'' интелектуалаца у Србији и показује како он замишља спровођење ''денацификације''.

Коначно је ''друга Србија'' добила своје политички подобно и потпуно утемељење у филму после низа сличних покушаја. Хрватски и муслимански редитељи после овог остварења не треба више ни да снимају филмове са ратном тематиком `90- тих, треба само да позову Марковића, Паскаљевића и Драгојевића, јер ће тешко они приказати Србе у жалоснијем светлу.

Некада смо били поносан народ. Ако мислимо да се повратимо из ове коме у којој се налазимо, морамо једном за свагда престати да сами на себе гледамо из перспективе оних који нам не желе добро и који би се сутра обрадовали да нас уопште нема. Када се будемо ослободили комплекса културолошке инфериорности и утврдили у вери, традицији, идентитету, тада ћемо имати српску културу, српску државност и српски филм. Тада ћемо се решити и ових досманлијских дахија на власти, а овај период њихове владавине наредним генерацијама предаваће се у уџбеницима историје као пример националног краха, понижења и посрнућа до којег долази ако нема вере у Бога, ако се не држи до себе, и ако се не тежи истини, правди и слободи.

Жарко Јанковић