„ФИКТИВНА ЕКОНОМИЈА“

И

РЕАЛНИ ПРЕДСЕДНИК

Председник Србије, стручњак за адвертајзинг

Председник Србије, Борис Тадић, по струци је клинички психолог и држи тренинге из једне врсте маркетинга (адвертајзинг) на једној високој приватној школи у Београду, која носи наслов факултета. Његово наступање у јавности 12. априла ове године, које је било потпуно посвећено економским проблемима Србије показује још увек тврдоглаво уверење владајуће елите како озбиљну, структурну економску кризу могу решити психолошка и маркетиншка средства.

Председник Србије је поменутог дана (у емисији Оље Бећковић) наступио самоуверено, квалитетно по правилима маркетиншке струке, износећи тврдње и предлоге који су, међутим, по правилима економске струке, катастрофални.

Фиктивна радна места за која је крив друг Тито

Председник, који је на власт дошио обећавши стотине хиљада радних места, овог пута је много причао о томе како су многа постојећа радна места „фиктивна“. Нарочито су „фиктивна“ она у администрацији. При томе је навео да је „чак трећина радних места фиктивна“ и да „ти људи који су тамо запослени само добијају плату а немају посла“ то јест да „добијају плату ни за какав рад“, односно „њихови послови ништа не доприносе“, итд.

„Фиктивно радно место“ у администрацији је нешто што не познаје ни економија, ни право ни социологија. Проверио сам. Постоји само корисно или бескорисно радно место. Ово последње се у Србији зове „технолопки вишак“ и са њега се запослени отпушта. Ако је такво у јавној администрацији, оно оптерећује државни буџет и пореске обвезнике и такво не сме ни да настане. Међутим, права је истина то да је ММФ натерао српску владу да смањи неодрживу српску јавну потрошњу отпуштањем запослених у администрацији. Без тога новог зајма од ММФ неће бити.

Запошљавање у администрацији које није мотивисано рационалним потребама, било је у функцији Председникове предизборне трке и пропаганде његових коалиционих партнера. Политика високе јавне потрошње је запошљавала родбину, пријатеље и партијаше на националном и локалном нивоу где год су на власти били људи из председникове коалиције. Захваљујући тој политици запошљавања је опет обманут лаковерни Српски народ. Као и у доба друга Тита Србин је опет поверовао да од зајмова лако и неодговорно може да се живи.

Захваљујући томе „лако ћемо“ смеши се „тешко нама“ Избори су прошли, новца више нема, па лаковерним гласачима треба обавестити како су њихова радна места „фиктивна“, и биће отпуштени. Нико из владе нема храбрости то да објасни народу, па је Председник Србије је у поменутој емисији објаснио како су за „фиктивна запослења“ крива двојица политичких лидера:

1. Војислав Коштуница је по Председнику први кривац. Запошљавања на „фиктивна радна места“ су, каже Председник Борис, вршена током његове владе. Наравно да је крив, кажемо ми. Дозволио је да Борис формира Савет председника републике и да из буџетских средстава буду плаћани запослени у том савету. Коштуничина влада није се противила да то после имитирају сви другари Председника Бориса. Одмах за оснивањем Савета председника, сви су почели произвољно да запошљавају „фиктивне службенике“. Прво начелници и министри из странке председника Србије, па из колеге из странке Млађана Динкића. Странка супруга Данице Драшковић, Вука Драшковића запошљавала кога како и где хоће, само ако је могла. Затим су запошљавани нови службеници у Влади Србије, у јавним дирекцијама, органима и националним службама, а нарочито у општинским и градским органима и јавним предузећима. Али, шта је могао, Коштуница је ипак и учинио. Дао је оставку. Тек тада су се другови Председника Бориса размахали, запошљавајући „фиктивне“.
2. Друг Тито је други кривац, после Коштунице. „Фиктивна радна места код нас постоје још од Титовог доба“, рекао је председник Борис. Сетимо се, друг Тито је умро још 1980. године (за разлику од Коштунице који је још жив) па, већ најмање 28. година није у стању да отвара нова „фиктивна“ радна места. Председникове опсервације о томе како „ми имамо тек 8 година демократије да рашчистимо ствари“, једноставно не стоје. Па од Милошевићевог пада, за 8 година су „демократске власти“ утростручиле националну (републичку) администрацију, а упетостручиле локалну (градску и општинску). За то је можда делимично одговоран и Коштуница, али друг Тито свакако није.

Наше банке, наше жито, живио нам наш друг Тито!

Председник се кратко осврнуо на јесенашњу панику, када су опрезнији међу српским грађанима уплашени ефектима финансијске кризе повукли своје штедне улоге. По Председнику, „овај катастрофални потез је нанео огромну штету нашим банкама“. Тај поступак је, по Председнику Борису, „био директно испровоциран неодговорном изјавом једног госта у емисији“ (емисија Оље Бећковић, прим. Аутора). Ради се о М. Прокопијевићу, који је тада изјавио како банкарству у Србији прети крах.

Али, на који начин су банке о којима се ради „наше банке“, као што је рекао Председник Борис? Комерцијална банка, и банка Интеса рецимо, још увек су делимично домаће или потичу од домаћег оснивачког капитала. Има још таквих банака. Међутим, највећи део банака у Србији данас су стране банке, основане страним шпекулативним капиталом и свима главни део пословања престављају шпекулативни послови који управо доживљавају светски крах.

Према томе, упозорити грађане на ово није ни мало штетно, него је по њихове интересе и имовину корисно. Чак се може рећи да је рећи оно што је рекао Прокопијевић изузетно морално. Грађани Србије, којима је већ двапут отета банкарска штедња, имају право да знају како њихови штедни улози у „нашим банкама“ (које су у страном власништву), нису сигурни. Банкарска камата на орочене штедне улоге обећава сразмерно ниску добит, управо из тог разлога што депонент полажући новац у банку, жели да избегне ризик губитка свог новца у инвестиционом улагању.

О чему друг председник није хтео да прича

Постоји мноштво важних економских тема које су заобиђене. Противно изборном обећању стотина хиљада нових радних места, које је громогласно извикивао у кампањи, редседник је практично, врло увијено, најавио велика отпуштања запослених у јавном сектору. Међутим, изјавивши како су стране шпекулативне установе у ствари „наше банке“, он је морао је да каже још нешто, осим критике на рачун друга Тита:

1. Милошевић је сачувао наше српске инвестиционе банке (Београдску банку, Беобанку, Југобанку, итд). Чим су га скинули с власти, председников финансијски митраљезац је од њих отео средства и држи их у вечитом стечају. Њихова финансијска средства, претворили су у „девизне резерве земље“. Она су депонована у стране банке. Дакле, председник је пропустио да каже како је домаћи обртни финансијски капитал претворен у дугорочни државни депозит, и то траје већ осам година.
2. Стране шпекулативне установе (које Председник Борис зове „нашим банкама“), грађанима који су запослени на „фиктивним радним местима“ давале су кредите шаком и капом. Пошто више нема пара за њихове плате, они ће бити отпуштени, па неће моћи да враћају зајмове и камате. То ће, уместо грађана морати да враћају њихови жиранти (углавном родитељи и кумови), а на крају, кад и ови постану инсолвентни, плаћаће држава из претходно поменутих „девизних резерви“.
3. Пошто су „сви председникови људи“ ради враћања зајма „нашим“ (страним) банкама измолили нови зајам од ММФ, пристали су да убудуће Србија као жирант плаћа страним лихварима приватне кредитне обавезе инсолвентних грађана из јавних „резерви“. Наше „финансијске резерве“ се у међувремену све брже топе ради одбране нереално високог курса динара према евру, о чему сам већ писао. За узврат, ММФ је великодушно обећао да ће агрегатни трошак ове операције покрити новим зајмом. Уместо камата које држава Србија ове године неће моћи да врати, ММФ ће „репрограмирати“ њене обавезе у нове, касније, веће и неповољније.
4. Уместо милошевићевих 8 милијарди $ јавног дуга (наслеђеног из доба друга Тита) и са практично незадуженим становништвом, после Милошевића су Лабус, Влаховић, Ђелић и Динкић накркали Србији преко 30 милијарди $ дугова (што јавних, што приватних). Становништво Србије је презадужено. Утом погледу господин Прокопијевић завређује све похвале, јер је међу првима јавно рекао да је стандард у Србији нереално висок, заснован на јавном и приватном задуживању. Уз све већи одлив становништва и средстава из приватизационих прихода Србија је бележила пад извоза, пад прихода од производних делатности и стварање монопола, што је довело до хроничног спољнотрговинског дефицита и хронично негативног платног биланса према иностранству. У земљи у којој власт не поштује ни једно саопштење Комисије за борбу против корупције, подизање зајмова и продаја јавног власништва је почела да се представља као профит.

Могли би смо наставити и даље, али би била илузија очекивати од Председника Србије, стручњака за адвертајзинг, да се даље удубљује у економске теме. Ипак, кад је основна тема била критика „фиктивних радних места“, зашто није објаснио откуд сад она? Како то да се боље сећа препорука професора Зеца, него онога штоје викао по улицама и трговима пре само неколико месеци? „Стотине хиљада нових радних места“ су из Борисових уста изгледала реално а не „фиктивно“. Зашто није упозорио Србе на „фиктивност“ њиховог запослења, на која су их запошљавали његови другови. Да није можда био „необавештен“, као што је својевремено његов премијер Цветковић био „необавештен“ о глобалној економској кризи?

Веровање у шпекуланта као у Бога

Грађанима Србије данас није познато како су чобански синови у „једној земљи сељака на брдовитом Балкану“ водили финансијску политику шездесетих година 20. века. Тада је у име ММФ долазио, рецимо, господин Макнамара и другу Титу доносио џакове долара, само да не пропусти Црвену армију на Средоземље. Џакове долара је са каматама требало вратити за неколико деценија.

Оно што обичан народ не зна, о томе се још увек шапуће у кућама Титових самоуправљача. Отуд, у главама деце Титових банкара постоји данас енормно снажна представа доларског „Алај бега“ из родитељских прича, на чијим зајмовима је могуће живети а да се они никад не врате. Генерације данашњих политичара на власти су васпитане на религиозном одушевљењу својих родитеља у добродушно милосрђе „Онога који ће доћи“. На глобалног тетка из Америке који је у ствари Годо, који никад не долази, али редовно гађа сестриће далекометним доларима, док их родитељи уче „самоуправљању“. О, да погубне, да опасне заблуде, која ће у пропаст одвући генерације лаковерних унука самоуправних социјалиста. Тешко синовима филозофа праксе и присталица „Евролевице“ отхрањених на доларима, чији су их родитељи самоуправно препустили на васпитање Адорну, Фрому и Маркузеу под будним надзором Јиргена Хабермаса. Јао њима јер ће, добро навикнути да су cool, завршити као деца Живадина Јарића.

Шта Срби треба да закључе у вези свега овог

Пре свега Срби треба да поново погледају играну серију „Камионџије поново возе“ и да схвате већ једном како им се фикција са екрана управо догађа. Затим треба, да коначно почну с производњом било чега што могу да продају на пијаци, а да потрошњу ускладе према томе што је могуће више. Скромност је у сваком здравом друштву врлина, а постаће врлина и у Србији, брже него што можете да замислите. Пошто је прошло доба међународне изолације Србије, а у њој су формирани регионални увозни монополи, у случају нужде, грађани неће моћи опет да нешто шверцују. Пошто ће новац вероватно делом да изгубити тржишни значај, тешко ће се зарађивати препродајом девиза. Међутим, врло ускоро, деца самоуправљача неће више моћи да задржавају извоз српских пољопривредних производа у Евроазију. За сада о томе Срби треба барем да мисле.

Велимир Илић је по формирању Цветковићеве владе рекао да се ради о влади помирења комуниста, које је Милошевић посвађао на чувеној „Осмој седници“ пе две деценије. Присталице Милошевића и Стамболића су се, по Илићу „измириле преко своје деце“. А ми можемо да додамо још и ово: Децу су обе комунистичке стране васпитале да раде оно једино што су и сами умели - да изигравају евролевичаре, живећи од америчких зајмова чији је жирант држава, уживајући у производима америчке шунд културе, на коју се средња и висока класа у САД гади.

„Психолошка“ рершења не могу да реше економску кризу. Реклама не може да напуни празан џеп. Нема атог „адвертајзинга“ који ће спречити принудну наплату. Пошто је друштво, а тиме и привреда, својина и држава основана у породици, уочите кога деца Титових самоуправљача највише мрзе. Ућуткали су једног човека чији преци су се пре много деценија борили за грађанску Србију с оружјем у руци и кога су спречили да подигне болницу у родном граду. Београд, чији грађани хрле у стране банке да подигну зеленашке кредите, сагласни су само у једном – у мржњи према човеку чији преци су давно били на челу једне тржишно успешне аграрне банке.

У томе се огледа сва површност, „психолошке“ и „маркетиншке“ политике деце самоуправљача. Спокојно и са пуно вере чекају „Онога који ће доћи“, чије лице су гледали на постерима, омотима плоча и на биоскопским пројекцијама. Будући сами болесни, затварају болницу, наивно верујући да ће њеним затварањем оздравити. Отимају домаћу имовину и претварају је у дуг странцима, наивно верујући да је „све то наше“, па нема више везе чије је.