Ана ФИЛИМОНОВА

Стратегија Русије на Балкану

Неопходност руског присуства на Балкану је условљена геостратешким, геополитчким и економским разлозима.

Геостратешки и геополитички аспекти су повезани са размерама вишеструке трансформације Европског региона почетком деведесетих година ХХ века. Западна Европа је после Другог светског рата фактички била потчињена од стране САД (Бжежински је Европу назвао америчким «протекторатом»), али временом су стремљења низа европских држава (пре свега Француске и Немачке) ка већој самосталности постала опасност за САД. Распадом СССР-а је неопходност слеђења политике САД код многих европејаца једног за другим нестала.Такође, за Америку је примарни задатак постао слабљење Европске Уније и успостављање одређеног нивоа туторства над Европом.

У том циљу, прво је успостављен низ проамерички оријентисаних влада (Саркози, Меркел, Качински и др.).

Друго, војно-стратешко присутство САД на Старом Континенту је обезбеђено ширењем НАТО-а.

Треће, формиран је и стављен под контролу «мусулимански фактор» у Европи - све до стварања «појаса исламских држава», укључујући Албанију, Босну и Херцеговину (БиХ), мусулиманске енклаве западноевропских и балканских земаља, структуре наркомафије. Америчку подршку је добила и интеграција муслиманских структура у друштвено-политички систем европских држава и институција Еврпоске Уније. Подршком «мусулиманског фактора» у Европи и посебно на Балкану, САД у суштини компензују своју антимусулиманску (произраелску) политику на Блиском Истоку, у односу на Ирак и Палестину (Бил Клинтон то отворено признаје у својим мемоарима). Таква «компензација» је била и политика САД у односу на сепаратизам у Чеченији деведесетих година ХХ века.

Четврто, политика ширења НАТО-а на исток коју спроводи Вашингтон, «затвара» Европску Унију у решавање унутрашњих проблема и слаби њену самосталност.

Све то заједно обезбеђује Вашингтону спровођење статегије коју је донео Конгрес САД 2005. године и која обухвата «неометан приступ кључним регионима света, стратешким комуникацијама и глобалним ресурсима».

На Балкану крајем ХХ века у првој етапи активног учешћа запада у југословенској кризи били су испробани: механизам вештачке ескалације и спољашњег управљања локалним конфликтима разног степена интензитета; глобална агресивна антисрпска пропаганда; системи провокација,што је резултирало предузимањем мера без преседана од стране Западног блока против једне стране (српске)- од увођења санкција до разорног бомбародвања снага НАТО.

у другој етапи је остварена измена национално-кофесионалне структуре и културно-историјског обрасца југа Балканског полуострва и узет курс економске и информационе доминације САД. Истовремено се подржава неопходни ниво конфликтног и криминалног потенцијала (све до формирања зона производње и продаје наркотика у троуглу Тирана – Приштина - Скопље).

у ширем смислу крајем ХХ века Балкан су САД претвориле у полигон гушења воље и жеље уједињене Европе за самосталношћу. Одатле се јавља задатак успостављања равнотеже снага у региону Балкана као геополитичкој карици која повезује Русију са Јужном Европом, Блиским Истоком и Северном Африком. Настале корените измене у региону се непосредно тичу националних и државних интереса Русије у важнијим апектима националне безбедности и економије.

Пре свега, на Балкану настаје стратешки полигон с перспективом успостављања контроле над југо-источном Европом, црноморским и прикаспијским басенима, а посебна опасност се надвија над Кавказом. Вашингтон и Брисел,који га у корак следи, отворено спроводе политику потискивања Русије са Балкана. На дуги рок су изнајмљени аеродороми, објекти инфраструктуре, граде се базе НАТО («Велики» и «Мали Бондстил» на Косову, «Криволак» у Македонији и др.) с циљем успостављања контроле над маршрутама транзита нафте и гаса у Европу. Стратешка концепција НАТО предвиђа једнострану примену силе по сопственом нахођењу. То је одлучна, бескомпромисна, агресивна политика.

Стратешке измене у курсу Вашинготона се у догледној перспективи не предвиђају.У тим условима, за Русију је неопходно да смањи «фактор силе» на међународном нивоу, да не допусти даље ограничавање суверенитета балканских земаља, ослаби «Анакондин чвор» који их стеже у неоколонијалну потчињеност.

«Одрицање» Москве од Балкана води смањењу међународног ауторитета и утицаја Русије, њене изолације из еврпских токова и као резултат тога - умањење њене државне самосталности.

***

Европске земље све више зависе од спољашњих енергетских ресурса. САД ће и убудуће настојати на развоју алтернативних пројеката испоруке енергената у у Европу и даљој интеграцији балканских земаља у евро-атлантске структуре. Амбасадор САД у Београду Камерон Мантер је поводом потписивања енергетског споразума Србије са Русијом изјавио: « Рекао бих да је мудра политика било које европске владе да не буде у ситуацији да затвори фабрике и да се људи смрзавају због једног снабдевача који не може да вас из било каквог разлога снабдева. Из тог разлога, желимо да радимо с нашим европским пријатељима на енергетској независности од било ког извора...»¹ Против «Газпромове» куповине 51% акција «Нафтне индустрије Србије» отворено су говорили и амбасадор Француске, бивши амбасадор САД у Србији В. Монтгомери и и Хилари Клинтон.

Процес увлачења Балкана у евро-атлантске структуре се спроводи јачањем политичке и економске зависности балканских држава од запада и органа наднационалне власти, фактички губитком дела суверенитета.У првом реду, руши се финансијски систем који се се оптерећује огромним бременом спољних кредита (спољни дуг република бивше Југославије достиже неколико десетина милијарди долара).Истовремено помоћу глобалних средстава јавног информисања у јавно мњење балканских земаља се уграђује теза о томе да «сарадња са Русијом неминовно води губитку поверења од стране Европе», а евро-атлантске интеграције немају алтенативу.

Као резултат, без обзира на велику економску корист од заједничких бугарско-руских привредних пројеката -нафтовод «Бургас - Александруполис», АЕС «Белене», деоница гасовода «Јужни ток» (последњи ће доносити Бугарској до 750 милиона долара прихода годишње), - у бугарском друштву је на пример настао раскол у односу на заједничке пројекте са Русијом (иако је последица сарадње - повећање утицаја Бугарске у енергетској безбедности Европе -очигледна).

У Србији такође постоји такав процес. Осим тога Србија је објекат спољашњих притисака усмерених на распарчавање државе. После Косова и Метохије стварају се услови за отцепљење Војводине.Лига социјалдемократа Војводине, Савез војвођанских Мађара, Либерално демократска партија иступају за «широку аутономију» покрајине. Против су – Српска Православна Црква и опозиција коју чине Демократска странка Србије (лидер – В.Коштуница) и Српска радикална странка (лидер – В.Шешељ).

Није случајно да Међународни трубунал за бившу Југославију оформљен заобилажењем норми међународног права улаже све напоре да за национално-верске сукобе на постјугословенским просторима окриви само српску страну, а такође и Војислава Шешеља за «заједнички злочиначки подухват» (такве оптужнице су подигнуте искључиво против Срба). Многи сматрају да иако је процес притив Војислава Шешеља правно пропао, њему неће дати да жив изађе из хашког затвора, како не би дозволили промену равнотеже друштвено-политичких снага у Србији у корист Русије. Процес Војиславу Шешељу потврђује и намере западно оријентисаних кругова да од Србије отцепе Војводину.

Антируско расположење у Србији деловањем прозападних сегмената елите и медија веома активно таласа, али социолошка истраживања показују да је популарност Русије у Србији неизмењено велика: 50% становништва се залаже за тесну сарадњу са Русијом у области политике и економије (на другом и трећем месту су Немачка и Француска, али њихови показатељи не прелазе 10%)².

У српском друштву расте разочарење у сопствену политичку елиту као и њену искључиву оријентацију на Запад, а појачава се и криза домаће економије. Спољашњи дуг Србије је сада достигао је скоро 30 милијарди долара, спољнотрговински дефицит је у 2008. години први пут у историји земље био 12 милијарди долара, пад производње је већи него у периоду бомбардовања 1999. године.

Српско друштво наду у оздрављење социјално-економског система земље везује за ширење сарадње са Русијом, пре свега у области испоруке руске нафте и гаса, увећању промета робе између наших земаља на бази Споразума о слободној трговини из 2000. године.

Деловање Запада у односу на Србију не може да не привуче сталну пажњу Москве с обзиром да се Србија - историјски и стратешки савезник Русије, сада налази у стању угрожености. Тесна сарадња са Србијом ће само увећати потенцијал руске спољне политике у Европи.

Сарадња са другим балканским земљама са којим Русију такође везују чврсте везе и вишевековна традиција пријатељства и солидарности такође мора бити заснована на вишеструкој трговинско-економској и културној сарадњи без обзира на снажно противљење руским енергетским пројектима од стране држава чланица НАТО (посебно Турске).

Глобална финансијско-економска криза ће прерасподелити утицај водећух сила у свету. Ове године ће за Русију бити веома важне и сложене, а Балкан ће остати и даље регион где руска спољна политика проналазећи стратешки исправан правац може остварити крупан и релативно брз успех.

www.fondsk.ru

__________________

¹ http://www.politika.rs/rubrike/Politika/O-Kosovu-ne-mozemo-da-se-slozimo-u-svemu-drugom-uspeshno-saradjujemo.sr.html

² «Glas javnosti» от 8 декабря 2008 г.