Гордана Живковић је научни радник, публициста и есејиста. Скоро две деценије се бави интердисциплинарним истраживањем православних могућности у надилажењу светске цивилизацијске, југословенске и српске кризе. Њена докторска дисертација (Друштвено-политички положај Српске православне цркве и криза југословенског друштва) припада правим пионирским радовима у области тзв. религијских истраживања, што на другачији начин конституишу српски научни простор и наместо искључивости постављају поље за анализу и дијалог.Творац је оригиналног теоријског модела који пружа плодне могућности за продубљену и рафинирану анализу религије и Цркве. Основне ознаке таквог модела научног истраживања јесу – успостављање пуне једнакости и равноправности између чињеница емпиријске, теоријске и духовне нарави; прецизно одређење појмова који творе категоријални апарат; интердисиплинарни методолошки прилаз чије је руководеће начело оличено у крилатици „Ка јединству знања и вере“.

Гордана Живковић је аутор бројних научних, стручних, есејистичких и публицистичких радова објављених у националним и међународним часописима, једног провокативног зборника (Човек и Црква у вртлогу кризе: шта нам нуди православље данас?),три запажене књиге (Срби и православље, Црква и криза политичке заједнице, Проблем заједништва и придруживање Европској унији). Ових дана чека да уђе у штампу њена четврта књига (Духовна обнова у Срба, феноменолошки огледи), а у припреми је зборник Светска криза и православље. Посебну пажњу у својим радовима Живковићева посвећује темељним разликама између православља, религија и идеологија; односу наслеђа и европеизације Србије; традиције и модернизације; те, Цркве и политике. Организатор je и медијатор неколико значајних научних скупова и трибина.

Оснивач је и председник Центра за хришћанске студије. Ради као виши научни сарадник у Институту за европске студије у Београду.


Видовдан: Од почетка деведесетих година прошлога века у нас се о православљу наглашено говори у политици, науци, црквеној и лаичкој публицистици, али и у свакодневном животу. Мислите ли да је овде реч о аутентичном одговору наше јавности на „захтев“ духовне ситуације времена или једном виду идеолошке и новокомпоноване употребе и злоупотребе православља?



Слажем се са Вама да су данас свима пуна уста православља. О православљу може свако и свашта говорити, али то само по себи не мора бити лоше. Напротив! Присетимо се само не тако давних времена када се о Цркви овде није смела ни једна озбиљнија реч ни прозборити, када се све што је у вези са православљем заправо „ гурало под тепих“, маргинализовало, похрањивало у комунистичким идеолошким радионицама под „етикетом“ – изданак старога света кога треба убрзано превазићи, смештањем у „катакомбе повесног заборава“. Сагласно томе, вишедеценијском владавином социјалистичког режима сви православни садржаји били су системски и систематично потискивани из целине живота друштвене заједнице – културе, науке, морала, етике, стваралаштва, националне свести и осећања... И то је сасвим разумљиво, с обзиром да је Црква креатор и носилац једног аутономног културно/симболичког система, фундаментално различитог и чак супротстављеног „званичном“ комунистичком партијско/државном виђењу човека, друштва и света. А зна се да по самој својој природи агресивни атеизам као један искључив, нетолерантан и у много чему тоталитаран поглед на свет нужно води поништењу свега православног и црквеног; па тако и дубокој кризи самог темеља српског националног бића, идентитета и самосвести. Исто тако, он озбиљно нарушава саборност као темељно начело живота повесне српске друштвене заједнице имајући за последицу и данас тако очиту страхотну разједињеност, раздробљеност, атомизацију, унутарњу напетост, неслогу, стални живот на ивици сукоба у Срба... Зато је макар и само из ових разлога веома добро непрекидно „држати православље“ чак у самој жижи наше интелектуалне пажње и интересовања, али и озбиљног духовног сабрања. Не само да бисмо му се тако изнова враћали као драгоценом делу свог цивилизацијског наслеђа, но и да бисмо из тог непомућеног зденца наше духовности могли црпсти „живу енергију“ неопходну за стваралаштво без кога нема ваљаних православних одговора на изазове 21. века и страхотну кризу у којој живимо. Уистину је било већ крајње време да се овде коначно „пробије зид ћутње“ о православљу и зато што је таква ћутња снажно доприносила својеврсној провинцијализацији и изолацији југословенског друштва у постојећој „заједници европских друштава“. То може изгледати парадоксално, али тек на први поглед. Јер, не може се порећи да је Европа – као целовит, јединствен и специфичан историјски, културни, духовни и цивилизацијски простор – заснована великим делом управо на хришћанским темељима. Стога би наш данашњи жељени „повратак“ Европи и требало да отпочне баш критичким вредновањем православног дела нашег идентитета, и одлуком о месту православних идеја и садржаја у животу тзв. посткризног ( транзиционог) друштва! А то, свакако, није могуће без покретања озбиљне, аргументоване и широке друштвене и научне расправе о православљу, која је мислим, заправо, изостала. И не само то. Чини ми се да је она огромна ослобођена друштвена енергија на почетку деведесетих година „спремна да се оправослави“ у великој мери остала неискоришћена, неоплођена, православље у народу није васпоставило своје дубље корене, а камоли изнедрило своје младе изданке, подсећајући умногоме на „плитко засађену биљку „ која треба да издржи ураганске налете страхотних искушења друштвене патологије на чијем попришту овде живимо. Стога, мислим да права питања на која ћемо морати што пре да одговоримо данас, гласе: Каква је сама природа процеса духовног буђења народа који данас сведочимо? Да ли је овде реч о великом повратку православља у наше животе? Или, тек започиње аутентична православна друштвена обнова навештена првим знацима? Није ли, пак, то само сурогат православља, један до сада невиђени спој побожности, паганизма, традиционализма, идеолошке, политичке, новокомпоноване употребе и злоупотребе верског? Да ли је реч о дуготрајном процесу или тек пролазној појави? Прави одговор садржи време које је пред нама.


Видовдан: Када се говори о православљу у нас преовлађују површност и незнање, па и зла намера неких политичких и идеолошких кругова. Какве су последице тога на ширем друштвеном плану?



Ви сте потпуно у праву када препознајете као озбиљан проблем управо сам прилаз православљу у текућим друштвеним, политичким, па и научним расправама. Јер, оптицајни прилази су углавном површни, уједностављени и, чак, страни православној духовности.Тачније, сучени смо с драматичним недостатком ваљаних „дефиниција“ носећих појмова с којима се, иначе, олако и потпуно неодговорно „барата“ , као што су то – вера, религија, православље, Црква, па им се отуда и могу придавати сасвим различита, па и супротна значења.А уобичајену „ примену“ ових појмова најчешће карактеришу бројне нејасноће, недоумице, недоследности, злонамерности, па и погрешке из чистог незнања. Оваква њихова различита тумачења – настала произвољним и олаким интерпретирањем, оптерећеним бројним предрасудама и инструментализацијама – нужно доводе до праве терминолошке збрке, која озбиљно прети чак нарушавањем сваке комуникабилности. Свако под православљем , дакле Црквом, подразумева све што му падне на памет, а неке „експертске изјаве“ добијају обличје праве гротеске, губећи и најкрхкију последњу везу са истином и збиљом. А тиме се, уједно, конституише широки простор за најзазноврсније мистификације и фалсификације изворног црквеног бића, које потајно и скоро неприметно подводе под црквени свод најгнусније и најперфидније подвале, обмане и лажи. Тачније, оваквим „црквеним увидима“ проглашава се за црквено управо оно што му је потпуно туђе и непријатељско.А њихов прави циљ је само један – преображавање и потискивање изворних православних садржаја и њихов заборав, разарање и коначно рушење истинске Цркве Христове!

Видовдан: Кад постоји таква конфузија око најосновнијих питања, морамо се запитати шта је заправо Православље? Шта је његова суштина и садржај?

Због те конфузије се мора јасно и гласно хиљаду пута поновити оно што је некада у Срба било потпуно неупитно – а то је, да у свом изворном, аутентичном значењу православље представља Цркву – што успоставља јасну границу „дистинкције“ према идеологији и религији у конвенционалном смислу речи. Шта то заправо значи? То значи да је хришћанство „ушло“ у историју као „објава“ новог начина постојања – који карактерише првенство Цркве као тела где се живот и постојање посредују; управо променом таквог начина постојања и збило се трансформисање хришћанства у идеологију и религију индивидуалистичког усмерења. Према мишљењу угледног православног мислиоца др Јанараса, управо такво религијско отуђење црквеног начина постојања и истине је у толикој мери „изврнуло“ јеванђељске претпоставке поимања људског живота, да је чак „произвело“ другачију цивилизацију ,која истрајава све до данашњих дана, поседујући димензије опште превласти. Дакле, сведочимо хришћанство без Христа! Јанарас, тако, читав историјски пут западног хришћанства – сагледавајући га као знаковито одступање од црквеног искуства ранохришћанских заједница, те следственог израза што га је то искуство задобило у Васељенским саборима првих осам векова – тумачи као коренито отуђење од „суште сржи црквене истине“ и као „антипод јеванђељском начину живота и спасења човека“. Другим речима, православље јесте заправо вера – схваћена као живот, као пуноћа искуства, као свеукупност благодатних датости у Цркви! Њему је стога потпуно страно човеково „затварање у сопствени свет самости“, страх да искорачи из себе Љубављу према другоме, да живи „пуним плућима“ у просторима светог заједништва с Богом, људима и читавом творевином... Православљу је туђа уплашеност од „спољњег света искушења и саблазни“, болесна опседнутост човекова да се искључиво бави строгим испуњавањем таксативно прописаних образаца понашања , што може ићи до поништавања његових конкретних и непоновљивих личних својстава...Такво „спољашње“ разумевање и присилно „упражњавање“ вере је далеко од православља које је у бити – слободно и креативно, а много ближе идеолошком подаништву, које је у бити дубоко неслободно, обезличено, пасивно и стерилно...Сигурна сам да је управо овакво „извитоперено“, „ропско“, „уплашено“, идеологизирано православље, промовисано у „јавним наступима и нападима“ наших осведочених „црквених експерата“ пониклих у окриљу профитабилних и екстремно политизираних центара моћи „проевропског“ невладиног сектора у нас. Међутим, у томе уједно лежи велико искушење и за саму Православну цркву, које ће она моћи да савлада под условом да се не бирократизује, посветови и удаљи од животворног извора своје истинске духовности.



Видовдан: Какав је према вашем мишљењу однос српске интелектуалне елите, а поготову медија, према православљу?



С обзиром да речи данас незаустављиво губе свој аутентични смисао и назначење, а многи важни појмови подлежу озбиљној упитности, мислим да се најпре морамо запитати – Ко су, заправо, овде интелектуалци? Чињеница је да је данас мало шта остало од праве „дефиниције“ интелектуалца која је незамислива без интелектуалне слободе, критичке дистанце спрам свега што га окружује, а надасве моралног и људског интегритета.Одговорност према истини своди се овде на „партијност“ тј. неминовно прихватање владајућих политичких схватања и норми, што се на тлу данашње „транзиционе демократије“ артикулише кроз различите интелектуалне ставове појединаца – а у зависности од њихове конкретне идеолошке, прагматско-политичке, пуке интересне усмерености и опредељености.То значи да наш интелектуални свет није уопште хомоген, већ да се унутар њега протежу многе „борбене линије“ и разлике. Наравно, увек постоји неки „изузетак од правила“, па су тако неки од интелектуалаца успели да оправадају свој „ разлог постојања“.Али, цена коју морају за то да плаћају више је него превисока и све неподношљивија. Трагом оваквог увида лако се долази до одговора на Ваше постављено питање. Наиме, јасно је да тзв српска интелектулна елита има „дијаметрално супротно виђење“ православља – много већи њен део ( или: онај део који има доминантну моћ у формирању јавног мнења, осигурано стално присуство у медијима, богате фондације за финансирање својих пројеката...), а на који се тачно односи познати Хајеков став да погледи интелектуалаца све више представљају владајућу снагу политике, што се тиче православља заступају оне идеје и ставове које им обезбеђују посао и приходе, те повећавају њихову моћ и престиж. Тако они, заправо, промовишу и детаљно образлажу „задате ставове“ својих спонзора ( а уколико и сами тако мисле утолико боље по њих), који се сажето могу артикулисати следећим исказима: православље је по себи заостало, примитивно, конзервативно,анахроно, провинцијално, антимодерно, недемократско, традиционално, ауторитарно, фундаменталистичко, шовинистичко, клерофашистичко...

Видовдан: Да чести су негативни стереотипи о православљу у нашој интелектуалној јавности...

Оваквим ставовима погодује и један од уобичајених стереотипова превлађујућег дела наше секуларне интелектуалне јавности, који гласи: прави интелектуалац не може бити побожни интелектуалац, с обзиром да га припадност црквеном телу унапред искључује из официјелне академске и научне заједнице. Јер, знање и вера су по природи ствари потпуно различите,па и међусобно супротстављене – прави интелектуалац верује искључиво у људски ум, а руководећи императив свеукупног делања види у промени света и уношењу рационалних принципа у људске односе.Значи ли то да само атеисти могу бити интелектуалци?Јесу ли интелектуалци од интегритета нужно неверујући или агностици? Значи ли то да онај ко припада црквеном телу, не може једновремено бити легитимни део интелектуалне и научне заједнице?Мислим да истински побожан човек, управо зато што живи црквеним, саборним, животом (што подразумева његов непрекидан труд, самоконтролу и одрицање,пожртвованост и изгарање љубављу за друге и према Богу и целокупној творевини) има снаге данас да истраје на путу интелектуалног и научног стваралаштва, превазилазећи искушења лагодне егзистенције као циља по себи ( привезивањем уз разне институционалне и ванинституционалне центре финасијске и политичке моћи) – као сигурног пута ка губљењу унутарње слободе и моралног интегритета.Укратко, баш као верник, у свој пунини свог бића,човек се може одговорно и високо професионално бавити науком. А тај део српске интелектуалне елите има, јасно, потпуно другачији прилаз свему православном и црквеном.



Видовдан: Писали сте о изазовима пред којима је наше друштво, а у светлу искушења секуларизације и глобализациеј. Која је по Вама улога православља у глобалистичком 21 веку?



Почетак 21. века, као време у коме живимо ,најверније осликава једна реч – криза. Реч је о дубокој, глобалној,свеобухватној, светској кризи, која задире у саме темеље људског опстанка. Пред нашим очима руши се читав један свет, свет нововековља,тонећи у неправду,бесмисао, хаос и апсурд. Наиме, криза је драстично подвргла упитности веома значајне компоненте живота модерног западноевропског друштва означене тзв. лаичком културом. Затим, разорила је скоро све велике нововековне пројекте осмишљавања и организовања друштвеног живота,повесно обликоване спрам традиционалног религијског и црквеног културног круга. Реч је о бројним нововековним покушајима уобличавања концепата умног уређења света, као складног,праведног,смисленог и адекватног правим човековим потребама. Сви такви покушаји дефинитивно су пали! Јер, ум је јасно показао да није у стању да надомести религијску интегративну моћ и држи истину у виду, због чега се временом деградирао до рационалности у служби подивљалох самоодржања. Овакав расап супстанцијалног ума отеловљеног у религији и метафизици, довео је до стварања разореног света природе који ступа у самоубилачки бунт против свог творца – човека. То је, заправо, свет хладног рационализма,сциентизма и технологизма, који се одрекао племенитости, осећајности и љубави; речју, свет имперсоналног! У њему човек опстоји као пуко средство и придодатак техници, потпуно испражњен од свог правог смисла и назначења. Губљењем индивидуалности, самосвојности, осећајности,креативности – дакле, свега што краси његову аутентичну личност, човек Запада постаје данас све више Сартрово биће егзистенцијалне стрепње и мучнине. Јер, потпуно свладан осећањем бесмислености и узалудности свога постојања – насталим „ повлачењем Бога“ и сломом просветитељских вредности – том тешко подношљивом двоструком повредом модерне, човек покушава да пронађе утеху и заборав у стварима, и то стварима употребљивим,лишеним њихове тајне. А да би побегао од речи, мисли, осећања која га узнемиравају, човек се скрива у „техничким питањима“ након чијег „решавања“ тоне у мук, који нема дубину ћутње, већ је израз – празнине.

Видовдан: Па шта је онда уопште остало од до недавно доминантне просветитељске парадигме и њене некритичке вере у људски разум?

Мислим да је мало шта још данас уопште остало од просветитељске филозофије и њом сазданих великих колективних нада човечанства! Данас су озбиљно уздрмане две извесности на које се такве наде ослањају.Прва, да насилни или добровољни институционални преображаји коначно могу разрешити главне друштвене, политичке и културне проблеме. Јер, бројне чињенице казују да слобода – тај ничим надоместиви „елемент“ људског живота – може постати само привид у либерално-социјалној демократији. То истовремено значи да „демократска револуција“, као да и није усистину смерала идентификацији једнакости и слободе. Она је пре водила њиховом разилажењу, и то на начин да слободи прети данас чак опасност потпуног нестанка! Тиме се неизбежно отвара данас начелно питање о самим могућностима озбиљења људске слободе у демократским друштвима. Друга нововековна извесност, да научна открића, технички изуми, економска експанзиај могу осигурати трајне услове „свеопштег благостања“, које по себи води хуманизму. Наиме, јасно се показало да идеја „прогреса“ уопште – којом нововековље потискује и смењује хришћанску идеју спаса – не само што не води ослобођењу људског лика, већ доводи у питање саму идеју човека. Јер, материјални напредак, као крунски доказ пропулзивности западне цивилизације, све више се очитује као привид напретка – пуко човеково трајање у условима потпуне безперспективности, изолације, усамљености, смањења аутономности и способности изрицања независносг суда, те закржљања дара имагинације... Реч је, дакле, о једној сталној тенденцији претварања човека у поданика све моћнијег апарата масовне манипулације и додатак технологиеј! Тиме се он фактички обездуховљује и изручује немилости „власти ствари“. Отуда, човек – вођен оваквом својом неутољивом глађу за стицањем „спољашњих простора“ – неумитно наружује и скрнави властиту „унутрашњост“ постварујући је, што се драматично испољава и у односима међу појединцима и читавим заједницама.

Видовдан: Како се завршава та авантура гордог рационализма у модерном свету, као декаденција, постепено пропадање или као шанса за нови и другачији почетак?

Закључимо: не може се порећи да је првобитна основна намера рационалног, свесног, планског управљања природом и човековим светом на темељу „егзактног сазнања његових закона“, завршила управо супротним ефектима – кризом државе и постојећег начина владања, кризом културе као распадања свега духовног, коначно, кризом самог људског постојања.Укратко, „разумни човек“ вођен чежњом да буде „чувар битка“, завршио је дефинитивно као „намесник ништавила“! Све то, мислим, заправо говори да су умногоме већ исцрпљене залихе извесности, створене Декартовом новом филозофијом којом се место изворне извесности преместило с Бога на човека. Зато ми данас можемо с правом поставити питање: који хоризонт мишљења може да нам пружи излазиште пуног живљења? Може ли се то постићи и надаље у оквиру нововековног придавања апсолутне предности уму – у односу на веру, „природној истини“ насупрот „истини објаве“, рационалистичкој филозофији спрам богословије? Мислим да не може Мислим да је у нашем времену ишчезла она чврста извесност на којој би било могуће градити свеколику човекову извесност. И то се, доиста,видимо, на нивоу човековог постојања манифестује кризом вредности,легитимитета и поверења! У ствари, на рушевинама модерног света из кога је изгледа нестала и последња искра умности и смисла, човек постаје свестан да присуствује можда чак оном последњем, критичном тренутку у којем је доведена у питање сама егзистенција нашег облика друштва, културе и вредности.То захтева од њега доношење пресудне одлуке о животу човека, народа и друштвене заједнице, после које ће историја у будућности изгледати вероватно сасвим другачије.

Видовдан: Верујете да у модерној кризи која је свеобухватна постоји и шанса за православље?

Да управо овде се, верујем, налази могућа спона између данашњег човека и православља, које у себи носи практичан подстицај ка пунијем остваривању индивидуалности и надилажењу постојеће стварности! Јер, познато је да се управо у оваквој правој ничеанској ситуацији свеугрожавајућег бесмисла могу ослободити и покренути значајани човекови потенцијали, садржани у његовој одважности да се окрене „путовању у себе самога“, како би откривањем,упознавањем и стицањем својих изгубљених унутрашњих простора могао да се спусти до најскровитијег дела бића, и ту – у самом средишту нутрине – пронађе своје право кућиште које садржи одговор на питање свих питања: Ко је човек? Зашто је доспео у егзистенцију?У чему лежи смисао његовог живота? До правих одговора, може се стићи једино трагом питања о Богу, које нас приводи оној граници иза које бива гранитно чврста неуздрмана извесност која дарује теемљ свеколикој човековој извесности. За разлику од западне филозофије која доживљава човека као биће ситуирано унутар „граница“ простора и времена (дакле: и историје), и отуда принуђено да се прилагођава владајућим околностима уколико не жели завршити у неаутентичном постојању, у православљу – руководећи императив људског живота чини управо надилажење и укидање такве условљености и зависности!Другим речима, основно начело православног начина живота и пута спасења, гласи: бити, па тек онда делати! Уместо да човек мења свет, права потреба је да промени себе самога! Сходно томе, модернистичкој крилатици „друштвена револуција“, православље може с правом да супротстави свој позив на „моралну револуцију“, још тачније „духовну револуцију“, којом се све поставља и решава унутар човека самога.

Видовдан: Православље има у себи дубок егзистенцијални и ослободилачки потенција...

Мислим да се овде налазе значајни православни потенцијали на нивоу превазилажења модернистичке обезличености и немоћи човека као појединца пред свемоћи организације и њене бирократије, великих идеолошких и политичких манипулативних система. Такође, увођењем „православних образаца“ у друштвено саобраћање могу се знатно ублажити бројне недостатности и трагичне последице владавине „рационалистичког типа одношења“, у чијим оквирима нема уопште места за човекова осећања, хтења, жеље, патњу, љубав, стваралаштво... дакле, пунину и целосност праве човекове „боголике личности“. Најзначајнији потенцијали православне вере као специфичног начина живота који подразумева сусрет и заједништво човека с Богом, усмерено ка дубинском преображају људског бића и његовом обожењу, налазе се у домену „преображавања“ и надилажења постојеће страхотне патологије друштва и света у коме живимо, обележеним бестијалним рушењем свега смисленог, моралног, врлинског и светог. Православље нам може даровати наду да се можда може „зауставити“ све бржи ход обезљуђеног глобалистичког светског Титаника, ка оној коначној „тачки“ у којој ће његова етичка наказност и неморал морати да поприме обличје – опустошења.Стога, актуелна криза води не само реформи друштва већ, можда и више, „реформи самог човека“ Јер, тек после духовног прочишћења могла би започети истинска обнова, индивидуална и друштвена, како бисмо коначно изашли из мрака у коме предуго већ живимо. Зато је, дубоко сам у то убеђена, 21. век заправо време у коме човечанство има шансу да се изнова окрене духовности, или га више неће ни бити...



Видовдан: Аутор сте значајне студије „Црква и криза политичке заједнице“. Овакве књиге су код нас реткост, што јој додатно даје на вредности. Колико је криза политичке заједнице узрокована и недостатком континуитета са српском традицијом ( историјском, религијском, социјалном..)?



Питање заједништва није за нас обично питање, но питање од судбинског значаја за читаву будућност.Јер, без конституисања стабилног заједништва нема ни ефикасног унутарњег обједињавања наше друштвене заједнице,па онда ни њеног интегрисања у ширу европску заједницу.Али, алармантна чињеница је да ми све до данас нисмо пронашли одговор на питање – чиме се може попунити празнина настала разарањем и поништавањем социјалистичке идеологије апсолутистичких претензија ( од „погледа на свет“ до најситнијег детаља човековог живота...) – која је деценијама интегрисала југословенско друштво, тако што је разарала све друге чиниоце његовог повезивања? А неодложан „задатак“ изградње и успостављања општеприхватљивих оријентацијских, мотивацијских,регулативних и легитимишућих норми понашања и деловања у друштву, и сада је подједнако актуелан! Или, што је само друга страна истог проблема –постојање драматичног дефицита преко потребних и општеприхваћених вредности погађа нас свом силином чак и данас!Чини ми се да смо доспели до оне „критичне тачке“ коју обележава одсуство ставаралачке моћи и неспособност ставарања нових идеја, замисли и концепата. Треба ли онда посебно истицати колико је важно да се пробуди у људима скоро замрло осећање блискости,заједничке припадности и солидарности? Колико је прека потреба данас да се присетимо заборављене чињенице да су судбине сваког појединца и „његове“ националне и друштвене заједнице нераздвојно повезане? То није нимало лако, с обзиром да је вишедеценијска апсолутистичка владавина агресивне атеистичке, марксистичке, партијско/државне идеологије, довела до разарања и ништења најдубље природе, саме сржи, српског бића – његовог цивилизацијско-културног наслеђа, црквено- верске припадности, повесно грађених и верификованих вредности, традиционалног опредељења за конкретан тип организације политичког живота, програмског и делатног устројства државне организације. Оваквим поништавањем православне природе српског народа, морало је доћи до дубоке кризе идентитета. Започета је била, наиме, својеврсна духовна разградња менталитета, вере и културе Срба. На првом месту, нарушено је темељно начело живота српске друштвене заједнице – саборност, што је резултирало до данас видљивим негативизмом који је испунио целину живота, манифестујући се и у данас тако очитој подељености, неслози, конфликтима, дезорганизацији и лакомислености. У име прокламованих руководећих принципа интернационализма и космополитизма (читај: тоталитарног глобализма) одбацивани су олако и некритички српска традиција и богати изданци српске повести, док се идентификација с „ безличном масом“ лажног универзализма постизала одрицањем од свега властитог – историје, традиције, културе, вере, корена и изворишта. Постајући, тако, „грађани света“ Срби су уистину губили свој конкретан људски лик! Колико се данас понавља иста прича, исти сценарио, само су промењени актери и термини, не треба посебно ни образлагати. Наравно да историјски, национални, културни, друштвени дисконтинуитет који се све до данас није „премостио“ или макар надоместио неким другим општеприхваћеним вредностима – које својом изворном моралношћу, а не присилом спољашњег ауторитета државе, партије- могу повезати и окупити људе у истинску друштвену заједницу, представља огроман проблем и јесте један од индикатора и узрочника постојеће кризе наше политичке заједнице.



Видовдан: Ви сте покретач Центра за хришћанске студије. Која је основна идеја и који су циљеви овог центра, то јест којим темама и областима ће се бавити?



Центар за хришћанске студије је једна врста „специфичне оазе“ у нашој у основи атеистички усмереној научној и академској заједници, с обзиром да је његова руководећа идеја – премошћивање постојећег јаза и сукоба између знања и вере, успостављањем „моста“ континуиране сарадње између наших научних, културних и црквених кругова. Зато његово основно методолошко начело и „мото“, гласи: Ка јединству знања и вере! Сам центар чине угледни српски интелектуалци – богослови, филозофи, социолози, политиколози, правници, филолози, књижевници, новинари, а оно што их спаја јесте чињеница да су истовремено и православни верници. Дакле, овај центар је прва научна установа у нас посвећена интердисциплинарном истраживању актуелних могућности православља као начина живота и постојања у превазилажењу постојеће кризе човека, народа и друштвене заједнице на овом тлу, али и много шире. Оно по чему је додатно препознатљив, јесте инсистирање на методологији која успоставља пуну једнакост и равноправност чињеница емпиријске, теоријске и духовне нарави. Другим речима, у пројектима овог центра „полазну основу“ и својеврстан „аксиом“ чини разумевање Цркве као јединственог битија у коме се спајају „емпиријско“ и „мистично“, чија се целосност и јединственост ни по коју цену не смеју нарушавати. Другим речима, Црква се не може свести на емпиријску организацију једино подложну суду разума, а мистично Тело Христово „изопштити“ као „нелегитиман предмет науке“, као што се то досада увек чинило; с обзиром да се тиме руши сам темељ Цркве. Сваки другачији приступ би, сматра се, битно онемогућавао добијање ваљаних и верификованих научних одговора.

Идеја око које су се окупили пре свега његови оснивачи, а потом и чланови Центра, јесте дубоко уверење да је на овом нашем пустошном простору – који одликује одсуство било каквих институционалних или ванинституционалних „језгара“ континуираног, интердисциплинарног истраживања савремених аспеката православља, а нарочито православља на тлу данашње светске (и: српске) кризе – итекако потребна оваква једна установа, како бисмо у страхотној ситуацији у којој се данас налази српски народ могли ући у дијалог не само с другим конфесионалним заједницама, већ и светом, достојно репрезентујући наш цивилизацијски и духовни лик. Тежиште рада Центра је, дакле, не на враћању „повесним темама“ о православљу, већ проналажењу његових стваралачких могућности у духовној ситуацији нашег времена. Центар је у оквиру своје издавачке делатности ( библиотеке: „Црква и друштво“, „21 век“) издао три књиге: проф др Радомира Поповића „Извори црквене историје“, проф др Гордана Живковић „Црква и криза политичке заједнице“, Предрага Р. Драгића Кијука „ Огледи из омилитике“.

Морам да кажем, међутим, да се овако сложена и захтевна делатност Центра за хришћанске студије све до сада обављала на темељу чистог волонтерског рада његових чланова, без икаквих извора финасирања. То је озбиљна ограничавајућа могућност, али није нешто чему се треба много чудити. Да ли ће имати више слуха за овакво пионирско прегалаштво у окриљу државних институција, академске заједнице, али и саме Цркве, тешко је у овом тренутку рећи.

Видовдан: Тренутно су у току трибине Центра за хришћанске студије при Храму Александра Невског у Београду. Који су циљеви трибине, која су предавања одржана, а која су у плану?



Први већи пројекат с којим је Центар изашао у јавност је циклус научних трибина под називом „Светска криза и православље“, које су одпочеле 21. марта, а трајаће све до 6. јуна 2009. године.Трибине се одржавају сваке суботе у свечаној сали Храма Александра Невског у Београду, са почетком у 18 часова и 30 минута.Основна идеја покретања ових трибина Центра, а у сарадњи са Мисионарском школом при Храму Александра Невског и Верско-добротворним старатељством СПЦ, јесте отварање по први пут у нашој интелектуалној и духовној јавности расправе о темељним питањима везаним за осетљиву и надасве актуелну проблематику односа данашње светске кризе и православља.Сама трибина конципирана је као отворен, полемички, а пре свега аргументован, разговор о основним димензијама и аспектима овог сложеног односа, те могућим одговорима на присутне проблеме. Тиме се заправо даје допринос сужавању постојећег простора за сваковрсне идеолошке, политичке и прагматске манипулације у овој области.

Досада су одржане четири трибине – „Криза и православна вера“ ( аутор излагања проф др Гордана Живковић), 21 март; „Етички корени глобалне финансијске кризе“ ( ђакон мр Оливер Суботић), 28. Март; „ Духовни и цивилизацијски узроци светске економске кризе“ ( др Александар Гајић), 4. Април; „ Однос Цркве и државе у Византији у светлу иконоборства“( протојереј ставрофор проф др Радомир Поповић), 11. Април.

После Васкршњих празника , одржаће се следеће трибине – „Православна мисија и слом вредности“ (Владимир Димитријевић), 2. Мај; „Похлепа и криза“ ( Бранко Драгаш), 9. мај; „Пнеумополитика, једина одржива политика за 21. Век“ ( Александар Павић), 16. мај; „Православље и политика“ ( проф др Александар Фатић), 23. мај; „Светосавље и социјална правда у време велике кризе“ ( Бранко Радун), 30. мај; „Секуларистичка конквиста“ (Предраг Р. Драгић Кијук), 6. Јун.

Сва излагања биће, надам се искрено, објављена у виду зборника који ће бити представљен на Сајму књига у октобру месецу, а његова промоција широм Србије биће накнадна прилика за продужетак ове расправе у широј друштвеној јавности. Желим свим срцем да позовем све добронамерне људе да дођу на наше трибине, осете посебан дух заједништва, солидарности, размене духовне енергије између предавача и оних који активно учествују у овом плодоносном разговору.