Драгош Б. Луковић.

Бела куга гута Србију

Бела куга и абортус

Већ дуги низ година прича се о белој куги, да нас више умире, а мање се рађа, која попут аждаје гута Србију већ десетковану последњим ратовима.Ратови обично не питају ко је ко. Њих не занима националност, боја коже или раса. Они су свуда крвави и сурови. Понекад, видевши ратне страхоте, запитамо се постоји ли неки магнет за рат који га тако често привлачи на ове просторе.
Међутим, после рата треба се што пре обновити у сваком погледу. На првом месту, темељ сваке обнове је породица. Она је мали стуб државе и друштва, што је већи број тих снажних и здравих стубова утолико је и држава јача.У јакој се породици сви проблеми лакше и брже решавају, у посрнулим и сломљеним породицама проблеми се не решавају, већ се гомилају.
Као пример здравих породичних односа имамо српску средњовековну породицу.
Тадашња српска породица није имала многе материјалне погодности које данашња има, али је имала духовност која ју је чувала и храбрила да издржи све муке и недаће које ју задесе и очува своје корене. Вера и молитва биле су духовна храна српске ондашње породице . Када је понестајало телесне хране, она се више окретала овој духовној храни и бивала све јача.
Данас телесне хране имамо више, а духовне доста мање отуда се не поштује вера, морал, хришћански обичаји, светитељи.
У Србији се данас води тајни рат. И у осталим земљама света он се води, али због наше малобројности он је по нас погубан.Доласком комуниста на власт он је започео и добио свој замах, а у последњих 20-ак година доживљава своју кулминацију немилице беснећи Србијом. Највећи савезници су му: блуд, дрога, насиље, силовања. Тај тајни огромни, а тешко видљиви рат је АБОРТУС.
Разликује се од осталих ратова јер се искључиво води против немоћних и малих људи у мајчиној утроби који желе да угледају светлост дана. Они су у својој борби незаштићени и увек губе. Армије таквих малих бића страдају годишње, читави градови, а јавност ћути! Без обзира што нису видели светлост дана и што су својим противницима губитници, пред Богом су победници! Ти нејаки и немоћни људи , несуђени инжењери, уметници и научници, најчешће страдају у логорима смрти који имају и своје властите џелате који их прво убију, а затим баце да им се ни гроба не зна.Постоји ли за ово суд осим Божијег суда, зар ово није геноцид над геноцидима? Логори односно клинике смрти све су бројније; а наше супруге и мајке због недостатка духовног и моралног васпитања одлазе под нож као на вађење зуба немајући другог страха осим страха од бола док се тај злочин извршава.
(Средњовековна Србија је по овом питању била духовно јача; тадашње жене знале су да је абортус злочин, плашиле су се Божијег суда. )
А наша јавност сном мртвијем спава, док у овом геноциду Србија губи око 200 000 недужних будућих људи- колатерална штета блуда, неморала и сладострашћа одраслих !Престанак овог рата не назире се скоро јер држава по овом питању не ради ништа.Она је још увек на страни џелата и децеубица.А врло лако може да пређе на њихову страну и укине логоре смрти за немоћне малишане, а њихове џелате казни заслуженом казном.
Да подсетимо, убиство нерођеног детета је равно убиству одраслог човека! Томе нас учи наша Православна црква која истиче да чим се зачне у утроби матере нерођено створење добија душу и постаје засебно биће.И стварно на снимцима нерођених малишана назиру се облици детета, сваки од њих је посебан на свој начин по својим покретима , изгледу.
Дакле, драги будући родитељи, спречите убиства недужних малих људи, ви то можете! Џелати ће тада нестати, а Србија ће се увећати!

Савремени и некадашњи брак

Ми данас трпимо последице свог олаког пристајања за начелима која је милом или силом увела пре 60 и више година комунистичка власт у вези са браком. Њиховим доласком на власт Црква губи свој утицај у склапању бракова. Отада венчања у Цркви нису више у „моди“, а брак се се уместо малом црквом и светињом, сматра интересном заједницом особа различитог пола који имају сличне погледе на свет.Брак тако временом губи свој дубљи смисао.Испред супружника стоје папири који говоре све, а уствари ништа. ( Додуше, последњих 15-ак година све је више црквених бракова, хвала Богу, али много је супружника који не схватају да је црквени брак велика жртва, страдање једно за друго, а не само нешто у шта се улази јер „ тако се ваља, то су наши обичаји“ и само то и ништа више.)
Жени је дато право да сама, без договора са мужем, одлучује о рађању: колико ће их родити и хоће ли уопште рађати; колико ће деце убити, ако она ( и њен муж такође) не жели обавезе, већ само „сладак живот“ без муке.
Легализован је абортус у државним клиникама- фабрике смрти су почеле да раде пуном паром.
А да ли је било и других примера ? Да ли је било било оних који су у ,то доба без Бога,брак улазили из љубави ,спремни на жртву? Да, било их је јер се некадашњи морал није могао одједном угушити.
Многи млади брачни парови из села у општини Ариље последњих деценија су се населили у овај град и његову околину, запошљавајући се у исто време у њему. Градили су две највеће грађевине у животу сваког човека: брак и кров над главом.
Улога жене у овим браковима, браковима досељеника у овај град, али и друге градове широм Србије, била је јако тешка и одговорна. Подизале су децу, али и пратиле мужа у изградњи „кућног прага“.Спремале су силне ручкове не устручавајући се да раде тешке физичке послове.Ево шта каже једна жена, која , уистину није била са села, али је искусила такав живот:
„ Одрасла сам у граду и имала сам све услове. На једном слављу упознала сам садашњег мужа, са којим сам мало попричала. Био је искрен и све ми је рекао, у шта сам се касније уверила.Видела сам у њему моралну снагу и јаку личност и то ми је било довољно.Када сам дошла у његов дом, он је био пола од цигле, пола од дрвета, а унутра огњиште и земља која се квасила и брисала да се не би подизала прашина.Сада смо, хвала Богу, живи и здрави, имамо велику кућу, децу и унучиће и поносни смо на свој род и на Божију помоћ која је увек била уз нас у тешка времена, а и после.“
Такве ситуације су готово нестале, а користољубље и похлепа су узеле маха. Питамо се где су данас жене и девојке, а где људи, који требају заједнички да граде и брак, а и свој кров над главом?Данашње девојке као да су се умориле од свега и чекају да добију све готово. Жеља је многих да све што им треба у браку добију од другог супружника тражећи оне мушкарце који им обезбеђују све материјалне услове, све баш све. А када то добију живот им постане незанимљив и пасиван.
С друге стране, многи мушкарци, будући очеви, су неодлучни. И чекају и као многе девојке много бирају, желећи много.Траже леп физички изглед, траже шарм, духовитост, бистрину, али не траже оно најважније - особу која искрено воли и спремна је на жртву зарад породице, неовисно од тог да ли је црна или плава, лепа или ружна, образована или полуписмена.
И тако се праве данас лоши брачни избори.Бракови пролазе у свађама и трзавицама док не пукне та назови заједница и не дође до развода.

А како је било некад? Некада су родитељи имали већи утицај на децу која су слушала њихове предлоге, из поштовања.Бракови су се тада склапали у договору са родитељима.И поред уговорених бракова у којима се младенци нису ништа питали као лошијих искустава некадашњег доба, било је доста случајева у којима су бракови били срећни и дуговечни јер су имали благослов родитеља.

Некада је било срамота да момак и девојка пре брака једно другом уђу у кућу иако се много воле, а камоли да имају сексуалне односе пре брака.
Данас је све то нормално и пракса већине парова. Потребе за браком нема, јер и без брака све имају и све је јавно.Једино деце нема.Коме она требају да ноћу прекидају сладак живот удвоје.У већим градовима сасвим је уобичајено да млади живе у ванбрачној заједници годинама, иако имају све услове за живот. Да ли им је потребан брак поред таквог живота, чему се они радују, осим сладострашћу?

Пробајмо да усвојимо добра искуства из наше прошлости,пробајмо да схватимо да је породица због деце, а не само и једино због рачунице и угађања једно другом,ако не желимо разводе и распаде породица и случајеве измешаних очева.

Измешани очеви

Пре неког времена појавила се непријатна весту коју многи нису поверовали. Ради се о добровољном узорковању и испитивању ДНК ( генског материјала) родитеља и деце. Резултати тог испитивања били су запрепашћујући јер је утврђено да сваки трећи мушкарац ,обухваћен узорковањем, није отац свог детета. И обичан човек, који је прошао узорковање, се запита коме веровати лаборантима или својој жени?
Ако новине не лажу, ако није нека њихова дезинформација, треба да се забринемо. Не само мужеви који сад откривају непријатне истине( ако већ раније нису знали за
то да нису физички очеви своје деце јер ДНК анализа је једна јако веродостојна анализа) већ и ми остали грађани треба да се запитамо какав живот водимо, да ли се упуштамо у ризичне везе и односе који ће кат-тад испоставити своје рачуне.


Видљиви сведоци

Када се говори о нестајању српског народа ,кога је из дана у дан све мање, гробља су неми сведоци . Сведоци трагичне прошлости и несреће која је задесила српску породицу и цео народ.
Јужно од Краљева и Крушевца гробља су препуна споменика који су изграђени за готово исто време као неки стамбена ламела. На њима исписана имена људи са различитим годинама рођења, а са истом годином смрти.
Година је 1999. Та несрећна година многе није питала колико су проживели и шта су урадили, већ их је узела, а њихове породице су пресечене у својим животима, у тугу завијене.Неки су отишли тада са овог света, а нити су нешто веће започели, нити су оставили неки дубљи траг за собом.
Њихове вечне куће су бројне; немо опомињу на страхоте које ратови доносе.Често се могу срести гробови у којима почивају један до другог двојица браће или отац и син. На сваком споменику пише захвална му отаџбина, а шта је захвална отаџбина урадила за њихове породице, је ли им се одужила бар имало? Или је све и даље као у приповетки „Све ће то народ позлатити“ Лазе Лазаревића?
Тешко је путнику намернику када пролази поред ових споменика, да не застане и не запита се: - Зар је овако морало?

Подаци који забрињавају
-У Србији се годишње обави око 200000 намерних абортуса.
-Између 6 и 7000 абортуса обави се код малолетних девојака.
-Истраживање УНИЦЕФ-а говори да је Србија међу првим земљама у свету по броју абортуса- НА ЈЕДНО РОЂЕНО ДЕТЕ ДОЛАЗИ 5 АБОРТУСА.
-Број разведених бракова у Србији у 2004. години је био 8845, а у 2005. години 7661 брак био је разведен.
-Сваки пети брак у Србији се завршава разводом што је два пута више него пре 50 година.
-Године 1953. на 1000 закључених бракова било је 112,2 развода, а 2004.године тај број је увећан на 210,4 развода.
-У Србији годишње у саобраћајним несрећама погине око 1000 људи, а бива повређено 15-18000 људи.Настрадали су најчешће млади до 30 година.
-Према подацима МУП-а у Србији без Космета од 1980. до 2006. године догодило се око 1000000 саобраћајних незгода у којима је настрадало 526668 особа, од чега је 36490 погинулих лица, 490198 лакше и теже повређених особа.
Ако се мало помније погледају ови подаци, лако је увидети да ни највеће државе света не би лако поднеле ове губитке.Ово су подаци који забрињавају, они су само симптоми болести која деценијама потреса Србију.Како излечити Србију, како је обновити и умножити?
Лекови су: пажња, разум, духовност, морал, савест и толеранција. Горки, али плодоносни лекови. Не часимо часа, свако од нас , баш сваки грађанин наше лепе домовине нека их окуси и нек не престаје са узимањем. Видећете, биће нам боље!