ЖУТО ЦАРСТВО ГДЕ ЦАРУЈЕ ВАЗАЛСТВО

Када би се поставило питање шта је заједничко Бечу 1914. године и Хагу 2009. године одговор би могла бити парола са којом су се поздрављали министри Аустро-Угарске на улазу у зграду владе која гласи да Србија мора умрети. Овога сам се сетио у тренутку док сам слушао изрицање пресуде у Хашком трибуналу на суђењу Милутиновићу, Шаиновићу, Ојданићу, Павковићу, Лазаревићу и Лукићу. После ове срамне пресуде представницима некадашњег државног и војног врха земље ваљда ни међу заговорницима ''евроатлантске'' Србије нема више сумње по питању пристрасности, политизованости и антисрпског карактера трибунала у Хагу, као што ни међу онима који желе добро овој земљи нема сумње по питању антидржавног и антинационалног карактера актуелне владајуће гарнитуре у Србији.

Излишно је више и говорити о пристрасности Хашког трибунала када је он и основан да би Срби и Србија добили етикету колективне кривице и како би САД и њихови НАТО трабанти добили покриће за своју политику злочина и агресије. Данас је то свакоме јасно, чак и онима који заговарају беспоговорно извршавање свих услова који се пред Србију стављају на путу у ''обећану земљу'' звану ЕУ. Пошто није било никаквих конкретних доказа у овом процесу, хашке кадије су прибегле формулацији ''удружени злочиначки подухват''. По тој терминологији, свако ко се супротставио, или ће се супротставити интересима запада предвођених САД и ко је бранио своју земљу, био је део тог подухвата. И не само то, него у ту формулацију улази целокупна наша историја, прошлост, идентитет, националне институције, односно суди нам се као народу због тога што уопште постојимо. Са оваквим оптужницама, криви смо од првог помена у историји, преко Немањића, Душановог Царства, Косовског боја, хајдука и ускока, Карађорђевића, Обреновића, Гарашаниновог ''Начертанија'', Његоша, до балканских и светских ратова и до дана данашњег, криви што смо живи, а криве ће бити и наредне генерације ако се не ''денацификују'' и не прихвате ''светле европејске тековине'' круга двојке. То је будућност коју су нам припремили евроамерички унијски атлантисти. ЕУ не жели ни Србе ни Србију и свесрдно се труди да избрише Србију са списка европских земаља. Хаг није услов за ''европске'' интеграције, већ услов за дезинтеграцију и брисање Србије.

После ове пресуде кренуо је добро познати дефиле политички ''коректних'' политичара, аналитичара и подобне ''интелигенције'', који су наставили да успављују и убеђују јавно мнење Србије како ова пресуда неће утицати на мишљење Међународног суда по питању нелегитимности проглашења лажне шиптарске државе. Међу првим доказаним ''независним'' интелектуалцима који су се огласили истакла су се два ''престижна'' професора универзитета, Тибор Варади и Иво Висковић. Варади, као ''проверени'' професор на Сорошевом факултету у Будимпешти, више пута је доказао да му је до Србије стало колико до лањског снега, још од времена његовог министровања у влади Милана Панића. Шта тек рећи за ''мајстора с мора'' из Сплита, Иву Висковића, осим да се он целим својим бићем упиње да брани америчке интересе и оправдава ставове њихове политике.

Да код нас није толико изражен комплекс културолошке инфериорности и самопрезира, сигурно би и они који нису Срби по рођењу, а живе генерацијски међу нама, постајали Срби по убеђењу. Овако, код нас су најбоље успевали само они који су се са презиром и гађењем односили према нама, па су одмах и прихватани од стране ''круга двојке''. После ових вајних правних ''стручњака'' уследили су ударни бајонети ''друге Србије'' и хистерије Соње Бисерко, Наташе Кандић и Војина Димитријевића. Они су нескривено ликовали и хвалили пресуду хашког трибунала, што не чуди, јер је и њима и трибуналу у Хагу исти газда. После њих уследио је игнорантски и равнодушан став актуелне власти у Србији, а ни поједини представници опозиције нису се прославили изјавама. Председник Борис Тадић ћути као заливен, нема ни протоколарног саопштења. Премијер Цветковић је ''изненађен'', али најављује даљу сарадњу са Хагом, као и Расим Љајић. Војислав Коштуница се не оглашава. ''Громада'' парламентаризма и ''најевропскији'' политички дебитант у Србији Томислав Николић, рекао је само да ће тако високе казне за многе значити доживотну робију. Једно је сигурно, актуелна политичка ''елита'' у Србији нема никакву стратегију по питању одбране интегритета и суверенитета Србије, већ својски труди да брани Косово и Метохију онако како нас саветују они који нам Космет отимају. Ко год тврди да ова пресуда неће имати политичког значаја нити импликација по нашу земљу свесно и грубо обмањује јавност. Сада је ваљда сваком нормалном јасно да Хаг није услов за европске интеграције, већ инструмент колективног кажњавања и распарчавања Србије.

Борис Тадић не само да је марионета запада на месту председника државе, већ се слабо шта пита и у редовима сопствене странке. На Сретење у Новом Саду послао је јасну поруку покрајинском делу ДС-а на челу са Пајтићем да не сме бити никаквог распарчавања Србије, што је протумачено да антиуставни и сецесионистички предлог статута покрајине Војводине неће бити усвојен. Да је Тадић заиста председник то би и значило нешто. Овако испада да је Пајтић већ увелико ојачао своју аутономашо-сепаратистичку опцију у ПО ДС-а заједно са сепаратистичким ЛСВ-ом и Мађарском коалицијом, уз свесрдну подршку западних амбасада (пре свих британске, америчке и немачке), моћних појединаца и медија у покрајини, који су спремни да његов, евентуални, сукоб са Тадићем представе као још један напад ''централистичко-националистичких'' на ''реформско-демократске'' снаге.

После подела у ДС-у и у владајућој коалицији око сепаратистичког предлога статута АП Војводине, Тадић не зна како ову ситуацију да оконча. Решење које се јасно намеће свакоме коме је стало до Србије јесте да нису довољне само ''козметичке'' промене појединих одредби статута, већ и политичко уклањање самих основа које у покрајинским институцијама стално рађају аутономаштво и сепаратизам. Кривично процесуирање аутономашких сепаратиста због позива на рушење уставног и државног поретка и смена Бојана Пајтића са чела ИВ АП Војводине и његова смена и у ДС-у. Међутим, самог Тадића чини се више интересује опстанак на власти од државних интереса, а он сам најбоље зна која је све обећања давао својим данашњим коалиционим партнерима да би победио на изборима и створио ову накарадну и неприродну коалицију.

Сада „експерти“ подвлаче црту испод пљачкашке транзиције, у којој је све распродато, а добијени новац немилосрдно је бацан у потрошњу, створен је огроман спољни дуг уз невероватно висок спољнотрговински дефицит и преко милион незапослених. Све земље се против кризе боре државним интервенцијама и протекционизмом, једино наши (ако су уопште наши) ''стручњаци'' понављају мантру о ''слободном тржишту'' и неолибералном капитализму. Само у јануару месецу ове године производња је пала за 20%, инфлација је износила скоро 3%, откази пљуште свакодневно, а динар пада у бездан. Гувернер НБС Јелашић и министар Динкић тврде како су стране банке које контролишу комплетно финансијско тржиште у Србији, пошто смо домаће уништили, и које целокупан профит који остваре на нашем тржишту преносе и инвестирају тамо где им је седиште, а овде улажу само оно што прикупе по основу штедње и то углавном у виду потрошачких кредита, у ствари ''домаће'' банке. Изгледа да наша НБС оваквом монетарном политиком, а нарочито бацањем девиза како би се неуспешно бранио прецењени курс динара, даје свој допринос стабилизацији финансијске кризе у западним земљама на рачун сопственог народа. После приче да је криза наша развојна шанса, да ће кратко трајати и да је нећемо осетити, постаје све јасније да права криза тек долази и да нам до краја године прети економски слом.

Из ових најновијих понижења која су нас задесила постаје све јасније да се са актуелним режимом, а и са оваквом политичком ''елитом'' налазимо у стадијуму слободног пада у амбис. Остаје ми само да цитирам Ђорђа Вукадиновића из Нове Српске Политичке Мисли који је изјавио да у свету сигурно постоје вазалнији и лошији режими од нашег, али не постоје глупљи. Под овом досманлијском управом успели су само они који раде у корист штете Срба и Србије. Мора се радити на стварању нове националне елите која ће омогућити основе за духовни, морални, национални, културни и економски опоравак, како би као народ повратили самопоштовање и самопоуздање као основу и личног и националног достојанства.

Жарко Јанковић