Интервју са Миодрагом Милановићем, историчарем и антропологом
СРБИ И ОСЕТИНИ СУ БРАТСКИ НАРОДИ
Ко је дакле, Миодраг Милановић?

Дипломирао је 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. За себе каже да је 1976. дошао до предавања М. Фукоа, које је он држао у Високој школи у Паризу и да га је то заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је на неки начин определило у животу. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига и обишао је фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду. Овај разговор дао је листу Геополитика у децембру 2008. године.

Геополитика: Господине Милановићу, недавно је објављена књига Српски стари век, у којој Ви износите читав низ нових теза о пореклу Срба, а  Ви сте један од ретких аутора на нашим просторима који доводи у везу Србе са Осетинима, и тај траг пратите још од древних скитско-сарматских времена? Јесу ли ли Срби исто што и Сармати?
Рукопис те књиге, природан је наставак моје претходне књиге „Историјско порекло Срба“ и прати судбину Срба до пада Римског Царства, односно до краја старог века. Срби, као и Осетини припадају истој грани сарматских племена- Аланима, с тим што су Осетини јужни, а Срби источни Алани. Назив Сармати односи се на изузетно раширену групу сродних племена у коју се, поред Алана, убрајају Анти, Јазиге, Аорси и Роксолани. Свака  група  у свом саставу имала је низ племена, а свако од њих је имало своје препознатљиво име. Тако, Плиније набраја Вале, Арехе, Псесе, Сере, Саке, Сербе итд. Дакле, може се рећи да су Срби припадници велике породице Сармата. Што се тиче језика, данашњи осетински можемо назвати савременим сарматским језиком, који ако пажљиво слушате звучи као српски, а ако га полако читате, смисао написаног ћете разумети. Језичке везе проучавали су углавном руски лингвисти, а треба издвојити и рад Худаша, Онишкевича и групе аутора која се бавила кавкаским дијалектима. Такође, вредан је рад Хрушевског и Мељника. О овој теми постоји огромна научна литература, коју тек треба систематизовати. Српски лингвисти се данас не баве овим питањима, па и нема неких радова још од Ватрослава Јагића и В. Облака.
Геополитика:  Ви сте проучавали цивилизацију Балуџистана, реците нам нешто више о томе? Заправо, реците нам које су били Ваши приоритети, у досадашњим истраживањима?
Простор Балуџистана изузетно је важан због својих бројних археолошких локалитета, углавном добро истражених од стране енглеских и француских експедиција које су у континуитету истраживале овај простор од тридесетих, па све до деведесетих година прошлог века. Преко Азербејџана ишли су правци ширења аријевских култура, са иранске висоравни у Сејстан, Синд и Балуџистан, где су Аријевци оснивали своје градове, предходно покоривши домородно дравидско становништво. Ове сеобе кренуле су око 4,5 хиљада година пре наше ере, када и долази до раздвајања аријевских народа. Историја Протосрбе смешта у област висоравни Лугистана, који припада планинским венцима Саброса или Загроса, између изворишта река Горња и Доња Зоб. Богиња плодности Зоб (или Зхорб) претеча је грчке Артемиде, која има пандан у српској Лужици (Lygodesma). Богата археолошка налазишта у Балуџистану  и изврсна керамика, говоре о цивилизацијском нивоу народа, који ће се у каснијој фази населити око Црног мора и Каспијског језера, Закавказја и Сибира, а које од VIII века пре наше ере идентификујемо као народносну скупину Сармата. Рецимо и ово, да балуџистанска керамика, произведена око 3.000 године пре н.е., у потпуности је, начином израде и типом украшавања посуда, идентична са керамиком која је рађена у Србији у V, VI веку.
Геополитика:  Наш лист је већ више пута писао о Лужичким Србима, којима Ви као аутор посвећујете доста пажње. Шта је оно најважније што треба знати о Лужици?
Лужички народ, или Лужички Срби, први су национално освешћен сарматски народ, који је својом културом (лужичка култура, или култура народа поља са урнама) извршио изузетан утицај на целу преисторијску Европу. Култура је, у XII веку пре н.е., била већ сасвим формирана и први талас њеног ширења био је веома нагао и одиграо се у релативно кратком времену. Са својом културом Лужички Срби (односно "Lauzitser Sorben" , како их још зову), појавили су се у бранденбуршкој области- на истоку су заузели територије до Брест Литовска, а на западу до Елбе. Моравска им је доцније послужила као одскочна даска за ширење по Средњој Европи. Лужички народ био је толико ратнички, колико и земљораднички, што се увиђа на основу сталне насељености на плодним територијама, и из карактера материјалне културе, која је невероватно богата најразноврснијим налазима – од камених роштиља и сачева, до пољопривредних алатки и оружја, где претеже лук. Од  X века пре н.е., Лужичани насељавају Франконију, Баварску и Балтик. Њихова култура шири се до обала Енглеске и Италије. У то доба Лужички Срби насељавају читаву територију данашње Немачке и Шведске. Без њихове културе, коју је прихватила цела преисторијска Европа, данашња цивилизацијска слика света била би другачија. Лужичка култура има подједнаке заслуге за напредак човечанства, као грчка или римска, у овоме нема двојбе.

Геополитика: Докле сежу трагови Срба у Европи? И какав је био однос са Аварима, Готима и Вандалима? Остаје недоумица, да ли су Вандали били германско племе, чини се да ту нема консензуса међу историчарима?

Без српских утицаја не може се говорити о европској цивилизацији и култури, а њихови трагови су дубоки и постојани и сежу на почетке бронзаног доба кад се изграђују основе за даљи, самостални развој културе Лужичких Срба. Што се тиче Авара, са њима се сукобљавају Срби тј. сарматска племена Јазига, Анта и Алана, приликом њихових пробоја на Балкан. Историчари бележе многе сукобе, али и удружена деловања против Византије. Велики број словенских племена наступао је у ратном савезу са Аварима, па отуд и везе Срба са Аварима. Са Готима, Срби се прво сусрећу приликом њиховог освајања Босфорског Краљевства, а потом ће их Алани заједно са Хунима, поразити у Европи. Српска коњица однеће одлучујућу победу над Херманариховом војском на Дунаву. Готима су заповедале искусне војсковође Фритигерн и Алавива и тиме је пораз био тежи. Но, поред сукоба, било је и савезништава Срба и Гота, а постоје индиције да су Готи примили хришћанство од Сармата, одмах по освајању Босфорског Краљевства. У то време датира и први Улфилин, превод Библије на готски језик. Вандали су били једно од племена Лужичких Срба како,  између осталих, сведоче Адам Бременски и Вамбецијус. Овај други каже:"Српски језик у Хамбургу зове се вандалски". Вандали нису Германи, јер су са Германима непрекидно ратовали.  Неспоразум, да су Вандали Германи, долази отуда што су нека германска племена била асимилована од стране Вандала. Осим тога низ српских краљева имао је двојаку титулу ( rex Alanorum et Vandalorum), a Aлани никада са Германима  нису били у савезништву, нити су се мешали с њима. Што се тиче данашњих историчара, они на Вандале гледају као на варварско племе, а једино их неки српски историчари сврставају међу германска племена,  не наводећи за то нити један доказ, јер њих напросто нема.

Геополитика: Ко су били Бели Срби? И уопште које је порекло српског етнонима?

Простор Закарпатја, некада се звао Бојковина или Бела Србија, а Бојке, односно Срби, била су племена источних и западних Алана, која су се ту населила, после миграција са црноморских простора. О Бојкама или Белим Србима постоје бројна истраживања, од којих ваља издвојити она која је вршио украјински академик Михајло Хрушевски. На том простору дошло је до интензивног мешања домородног словенског становништва и придошлих Срба. Што се тиче имена Бојки, у самом корену речи стоји  „бој“-рат, а онај који га води је бојовник, бојник- војник. И данас имамо презимена Бојић, Бојанин, Бојовић... Порекло српског етнонима одводи нас у далеку прошлост. Сматрам најоправданијом тезу да име српског народа вуче порекло од имена Едит Сара, древног монументалног аријевског светилишта из долине Синда (Индија). „Сар“ на парћанском значи највише место, највишу моћ и савршенство. Само значење Едит Сара односи се на дивно, највише могуће савршенство. С тим у вези су и санскритске речи: "srmbgh", "sarab","sarebit" , одакле изводимо име за Србе. Што се тиче народа који је саградио Едит Сар, дравидске легенде кажу да је у питању био народ који је себе називао „небеским“. Такође, и име Сармата- Сауромата се изводи из речи „сар“. О пореклу имена Срба, Сармата и Скита је са доста ерудиције писао др Момир Никић.

Геополитика: Ви пишете поред  и о другим древним ишчезлим народима са ових простора, као што су Синге, Трибали, Скордисци?
Како Херодот пише, Сарматима су сродни народи Скита и Синга. Синге ће, преко Централне и Мале Азије, око VIII века пре н.е., освојити данашњу Србију и основати град Сингидаву, на ушћу Саве (Brong) у Дунав (Istar) – данашњи Београд. Са касније досељеним Скитима, Трако-Скитима, Кимберима и Сарматима, они чине племенску групу коју византијски хроничари и историчари идентификују као Трибале. Касније се овим именом називају Срби. Најстарије је сарматско племе Синга, потом долазе Скити и Трако-Скити. Скити, потиснути од Сармата, зауставиће се тек у Африци, у Нубији, где су имали своје краљевство. Потом, на прелазу старе у нову еру, долазе Сармати, а за њима и Словени. У овом својеврсном "melting potu" превладаће на крају српско име обзиром да су Алани (који су себе, како Плиније сведочи, називали „Сербоима“), војно и цивилизацијски били на највишем нивоу. Бројчано, Словени су били многољуднији и они су, условно речено, генетски превладали. У питању је било седелачко, земљорадничко становништво за које није било највиши циљ „погинути на коњу“, како су то Сербои сматрали, већ у миру преживети. Што се тиче Келта и племена Скордиска, остаће упамћени по обнови Сингедона. На Карабурми је откопано велико келтско насеље са некрополом и том приликом је нађено мноштво артефаката. Нема сумње, Скордисци су унапредили живот на овим просторима, јер су донели напредне облике друштвеног система, као што је војна аутархија. Скордисци су у Србију донели витло, а у обради метала остали су непревазиђени мајстори. Келтски војсковођа Брена имао је у Скитима савезнике, приликом похода на Грчку.
 Геополитика:   Дивергентан је однос Срба и Словенства. Шта Ви мислите у каквом су односу Срби, Пољаци и Руси, може ли се говорити о словенској грани?
На историјској сцени име Словена појављује се релативно касно (V век), најчешће када се говори о Србима и при томе се користи израз „Срби, Склави-Словени“. Сматрам да Словене први идентификује Херодот као племена Неура, Будина и Скита-орача. Ова племена сродна су Сарматима, живе једни поред других, мешају се међусобно и, између њих, по правилу, нема дубљих сукоба. Историјски, Пољаци су чисти Словени (Пољани), док су се руске Варјаге (Rhousi) брзо претопили у Словене, наметнувши им претходно своју власт и име. У Пољској су вековима једни поред других живели Лужички Срби и Пољани и одатле низ међусобних утицаја. Свакако се највећи огледа у томе да је пољско племство проистекло из српског, о чему сведоче бројни истоветни грбови сарматске, пољске и српске властеле. Aнтрополошки, где превладава словенски ген људи су светлије пути, а где превладава сарматски, коса и тен су тамнији, нос израженији, као и лукови изнад очију.
Геополитика: Шта мислите о радовима др Иве Вукчевића (чији интервју је Геополитика објавила у једном од предходних бројева), Момира Никића, Радивоја Пешића или Реље Новаковића?
 Рад побројаних аутора необично ценим, а издвајам прегалачку књигу Вукчевића, која је пуна драгоцених историјских података, незаобилазних за даље проучавање старе српске историје. У том правцу је и рад г. Новаковића који је у својим радовима дао могућу методологију будућих истраживања. О раду г. Пешића не треба не треба посебно говорити, познато је његово истраживање винчанског писма и српских веза са Етрурцима. Момир Никић је написао две прегнантне књиге, базиране на лингвистичким истраживањима. Рад све четворице научника је изузетно значајан за српску историографију, најпосле, да се са тема којима се они баве (или су се бавили), скине бреме сензационализма, који користе неки псеудо-историчари говорећи и пишући о древној српској историји, на један ненаучан начин, што је крајње контрапродуктивно.
Геополитика:  Који су аргументи да су Срби примили Хришћанство у Апостолским временима?
То је историјски факт, једино је питање шта је српска историографија до сада чекала, односно зашто се о томе говори подробно тек у књизи Српски стари век? Први историчар Цркве, Еузебијус из Цезареје, пише на основу Оригеновог извештаја, да је Сарматима хришћанство проповедао свети Андреја у Сарматији. У ткз. „Актима Андреје“, апостоловим записима, то се недвосмислено потврђује, о чему говори и руска „Примарна хроника“. О хришћанском животу Сармата пишу Плиније и екскомуницирани Марцион, као и Константин (Ћирило) у свом „Житију“. Он је годину дана боравио у Херсонесу, пред пут у Србију, где је од једног антског монаха добио требник писан „сурбскијем“ словима. Посебно је интересантно да је Константин, што је описано у делу Анастасија Библиотекара, у рушевинама аланске цркве, открио реликвије које су припадале св. Клименту Римском. Христијанизација на тлу Србије креће од II века захваљујући племенима Анта, Јазига и Алана. На њеном тлу побројано је преко 500 ранохришћанских локалитета, који су страдали приликом аварско-словенске најезде. Немањићи не подижу нове цркве и манастире, већ обнављају старе ранохришћанске центре. Овде је значајно рећи да део Срба прихвата аријанску јерес, са којом се у потпуности обрачунава тек Стефан Немања, док у Босни траје све до њеног пада под Турке. О српском раном хришћанству говори обичај „тризне“ и бројна „трзништа“ (простори где се држе даће).
 Геополитика:  Какав је однос Срба и Римског Царства, уопште говорећи шта подразумевате под термином Античка Србија?
Под термином „античка Србија“ подразумевам период од доласка сарматских племена у Србију до пада Римског Царства. После наступа изузетно занимљив период „позне антике“ који управо истражујем, а тиче се периода од 476. г. до навале Авара на ове просторе. О односу Срба и Римљана пластично говори Градина на Јелици, где су сахрањивани једни поред других Алани и Римљани, што недвосмислено говори гробљанска керамика. Мада историја бележи чак седам римских императора, који су се закитили титулама "rex Sarmatikusa", победника над Сарматима. У народним легендама остаје сећање на Трајана, који је у „дачким ратовима“  Јазиге потукао до ногу. Но, кад нису ратовали, живели су мирно, а историја бележи и савезе Рима и Сармата. У Србији је рођено 17 римских царева, а Сремска Митровица (Sirmium) је била највећи антички град после Рима! Има је око 180 000 становника. Најзад, Римско Царство срушио Одокар, краљ Алана и Вандала, заједно са Свевима и Бургунђанима.
Геополитика:  Која је Ваша оцена данашње српске историографије, и који су светски ауторитети, на које се позивате у свом раду?
Данашња српска историографска сцена је жива, а одликује је „поновни сусрет Срба са властитом прошлошћу“. Наиме, историја је за Србе почињала или од Немањића, Карађорђа или Тита, никако пре. Срамота је да су о Србима пре Немањића више писали Украјинци, Енглези, Немци или Руси, него Срби. Сад је то, Богу хвала, ружна прошлост. Српска историја је пребогата и тек ће будућа покољења о њој дати целовиту слику. Радови светски признатих археолога Радоја Петровића, Ђорђе Јанковића или Милоја Мандића, подупиру историјске вести и из тога изведене закључке на изузетно скрупулозан начин. Наравно, „официјелни“ историчари (који се упорно баве савременом историјом на један застарео, позитивистички начин) ће њихов рад игнорисати и прст упирати у оне који о српској историји пишу сензационалистички. У свом раду користим многобројне изворе, од археолошких, који су ми изузетно важни, преко историјских вести, хроника или записа, до консултовања савремених историчара од којих издвајам Тадеуша Сулимирског, као и бројне чешке и пољске историчаре. На жалост, за већину од њих овде се није чуло, а таква је ситуација и на Универзитету. Ево, један баналан пример. Немачка држава је, за Баварску библиотеку, набавила обе моје књиге, ставила их у рафове каталога, како би се студенти могли упознати са једним, условно новим, виђењем српске историје. Делови су преведени на немачки и излазе у њиховим стручним часописима. Код нас ни професори, ни студенти (част изузецима) не хају ни за какав истраживачки рад, већ и даље цвета „ресавска“ школа.
Геополитика: Шта је оно ново у Вашем раду, што би требало запамтити?
Свој рад гледам као покушај синтезе, да се хронолошки прикаже историја Срба, од њиховог појављивања у историјским вестима, па до стварања првих српских држава. При томе нисам испустио из вида Лужичке Србе, који су интегрални део српске историје и не могу се засебно проучавати. То би било исто као кад би рекли да нас се не тичу Срби који данас живе у расејању. Новином сматрам истраживање историје Сармата чији су Срби неодвојиви део.

Разговор водио: Горан Игић