АНА ФИЛИМОНОВА

УЛОГА ВАТИКАНА У ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИМ ПРОЦЕСИМА
НА ПРОСТОРУ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД 1991-2000.

Од тренутка стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) 1918. г, као и током целокупног периода њеног постојања - све до балканске кризе 90-тих година ХХ века, историја Југославије указује на активну тежњу Св. Столице да учествује у друштвено-политичким процесима на југословенским територијама. Међутим, постојање истинске стратегије и тактике Ватикана у погледу југа Балканског полуострва најјасније се испољило приликом глобалних промена геополитичке карте Европе – приликом слома Аустро-Угарске монархије и формирања нових држава почетком ХХ века; приликом формирања профашистичких режима у време Другог светског рата и, најзад, приликом распада Југославије пред крај ХХ века.
На почетку ХХ века, на католичким територијама Хабзбуршке монархије – у Словенији и Хрватској – под руководоством виших црквених јерарха а у сагласности с општом идеологијом Св. Столице, почели су да се формирау национални католички покрети, и у њиховим оквирима стварао се систем различитих католичких организација. За њих је било карактеристично да су тежиле да обухвате различите друштвене слојеве, али се као приоритетно усмерење истицао рад са младима – са ђацима и студентима. Многобројне религиозно-просветитељске организације развијале су ''живо католичко осећање и потпомагале да се на темељу католичких принципа учврсти национална свест, формирајући при том посебну хришћанску културу. Као резултат, Римо-католичка црква је појачала свој утицај на лични и друштвени живот: и пре и после стварања југословенске државе, развијао се систем римо-католичких братстава, конгрегација и верских школа, а католичка штампа и публицистика постале су утицајна политичка снага. Католички јерарси заговарали су идеју учествовања цркве у световној власти и у животу грађанског друштва, утврђивали право цркве да контролише институције брака и породице, религиозно, идејно и морално поучавање младих на свим нивоима образовних процеса.
После стварања Краљевине СХС (од 1929. г. Краљевине Југославије), делатност римо-католичких политичких кругова била је усмерена само на формирање хрватских државно-националних програма са циљем издвајања Хрватске из југословенске државе, при чему се разрађивала стратегија и тактика супротстављања српским политичким снагама. Ватикан је био непомирљиви противник јединствене државе и све до времена распада Југославије непрекидно је спроводио акције усмерене на издвајање католичких народа из њеног састава.
Енциклика Пија XI ’’Ubi arcano Dei’’ од 23. децембра 1922. г. поставила је пред католички свет задатак да разради нове организационе форме, способне да обухвате све католике и све сфере друштвеног живота. Света Столица се усмерила на формирање нове католичке мисије која је, за разлику од претходне, широко развијала апостолску делатност мирјана, тј. њихово вишеструко учешће у религиозно-друштвеном животу. После појаве енциклике у Хрватској, Словенији, Далмацији, Босни и Херцеговини, делатност Римо-католичке цркве поделила се на два усмерења: католички покрет и католичка акција. Хрватски прелати препустили су се вољи Св. Столице и приступили реорганизацији оних католичких покрета који су већ постојали до тог времена. Ослонац католичке акције у Краљевини СХС постала су омладинска друштва под називом ''Соко'' (1).
И. Мерц, идеолог ''сокола'', прогласио је за циљ католичке акције његово претварање у ''суштину националног живота хрватског народа'' (2). Као резултат, ''соко'' се развио у најмногобројнији и најутицајнији покрет на хрватским територијама, који је обухватао око 40 000 људи (3). Међутим, након што је 6. јануара 1929. г. увео диктатуру личне власти, краљ Александар Карађорђевић забранио је ''Соко'' упоредо са другим, како хрватским, тако и српским организацијама које су имале национални или религиозни карактер.
После 1929. г, у Југославију су почели да пристижу подаци о тежњама Ватикана да промени постојећу политичку ситуацију у Средњој Европи. Римска курија је још 1918. г. иступила с иницијативом за стварање Подунавске конфедерације на темељима Хабзбуршке монархије. Касније се у Ватикану појавио план издвајања Хрватске и Словеније као две засебне републике (4). Почев од 1929. г, Св. Столица је планирала да припреми тло за предстојеће геополитичке промене на територији Југославије (а такође и у Румунији и Чехословачкој), уз помоћ моћних католичких партија и покрета (5).
Крајем 1936. и почетком 1937. г. на хрватским територијама, а такође у оквирима католичке акције, створено је спортско-гимнастичарско друштво ''Хрватски јунак'' које је представљало део општег хрватског националног покрета и у којем су се објединили циљеви католичке акције, Хрватске сељачке странке и блока франковаца. Истовремено је И. Протупилац, један од лидера ''сокола'', препородио своју организацију под другима називом - ''Крижари'' (''Крсташи''). У 1938. г. постојало је 580 мушких друштава ''крижара'' (са 30 000 чланова), као и 452 женска друштва (са 19 000 чланица) (6). Од тог времена, ''крижари'' су почели да спроводе политику снажно израженог хрватског ексклузивизма.
У Независној Држави Хрватској, која је створена након окупације Југославије, на чудан начин сјединили су се усташка идеологија и католички политички кругови. Циркулар загребачког надбискупа А. Степинца од 27. априла 1941. г. указивао је: следеће: ''Наступило је време када језик треба да заћути а да проговори крв својом мистичном везом са земљом... Не говорим вам само као син хрватског народа, него и као представник свете цркве. Говорим вам као представник цркве и као пастир душа, молим вас и позивам да свим снагама тежите ка томе да наша Хрватска постане Божија земља, јер ћемо само тако моћи да извршимо наша два велика задатка... и хрватски народ биће народ Божији...'' (7). Усташки вођа Анте Павелић упутио је писмо Пију XII у којем је, позивајући се на ''дубину католичког осећања'' и ''оданост папи'', изјавио да управо папи припада част стварања НДХ (8). Део вишег католичког клира и религиозних организација на територији НДХ сарађивао је са усташама (9).
После пораза немачке војске код Стаљинграда, дипломатски напори Свете Столице били су усмерени ка формирању антикомунистичког фронта. У политици Ватикана појачале су се пацифистичке тенденције. Тежња ка успостављању мира одјекнула је у божићном радијском обраћању Пија XII који је наглашавао да ниједна нација или раса не само да не би требало да буду потпуно уништене, него не би требало ни да се осећају пониженима и без могућности за пуновредан развој'' (10). Мотиви Римске курије, међутим, нису били узроковани само бригом за судбину народа: у нову концепцију Ватикана о праведном миру није била укључена беспоговорна капитулација Немачке, коју су захтевали савезници. Због тога је Ватикан 1943. појачао своју посредничку делатност у склапању сепаратног мира. Совјетски Савез је ту делатност проценио као ништа друго до покушај Ватикана да за Немачку постигне такав мир који ће јој омогућити да сачува освојене територије и позицију моћне државе, способне да спречи продирање Совјетског Савеза на Запад (11).
У периоду постојања комунистичке Југославије и са почетком ''хладног рата'', Римска курија је подржавала делатност усташке емиграције и гледала на њу као на саставни део антикомунистичког покрета Запада. Анте Павелић, један од најмонструознијих злочинаца из времена Другог светског рата, заједно са још 500 свештеника побегао је из Хрватске и доспео у Рим, где му је у Ватикану пружено прво уточиште. Павелић је умро 26. децембра 1954. г. у Мадриду, примивши причешће и папин лични благослов (12).
По завршетку Другог светског рата, Света Столица почела је активније да учествује у друштвено-политичком животу католичких земаља; као резултат предузетих напора, Ватикан се поч. 80-тих годна ХХ века претворио у један од признатих центара светске политике. У послератном периоду, Пије XII је настојао да консолидује католичку Европу као противтежу комунистичком систему, а чинио је то путем уједињења земаља-агресора са другим европским земљама у различите савезе. Није случајно што је споразум о Европској економској унији потписан у Риму 25. марта 1957. године уз благослов папе Пија XII. Осим тога, понтифекс је у Ватикану окупио низ чувених економиста, који су разрадили програм економског развоја чија је главна тачка била широка експанзија економија католичких земаља. Папина иницијатива наишла је на подршку САД: председник Труман и две најауторитативније фигуре америчке политике – Д. Далас и Д. Рокфелер изразили су спремност да учествују у финансирању наведеног пројекта и одобрили су одеју комбиновања религије и политике (13).
Основни правац политике Јована Павла II, који је изабран 1978. г, постало је проширење дипломатских и политичких веза Ватикана, и то не у традиционално католичким земљама, као што су, на пример, Шпанија или Аустрија, него углавном у САД. Понтифекс је био у многим посетама, проширујући дијалог с протестантским земљама северне Европе и с представницима других вероисповести, па међу њима и са Израелом и са исламским светом.
Током 1981-82. г, правац дипломатских односа између Ватикана и САД био је најпре одређен разменом амбасадора понтифекса и председника САД Р. Регана, а затим и личним сусретом, којем нису присуствовали чак ни преводиоци. Без обзира на то што су алијансу Свете Столице и Беле куће припремили ватрени католици – Бжежински, Кејси и Волтерс, које је подржао министар иностраних послова, А. Хејг, такође католик (његов рођени брат био је бискуп), администрација САД-а, на челу са министром одбране Х. Вајнбергом, видела је у римо-католичкој цркви само утицајну наднационалну институцију, постављену у контекст ''реалне политике'' (14). Реган се редовно саветовао са високим католичким круговима, истовремено проширујући помоћ дисидентима у источноевропским земљама. Први амбасадор САД у Ватикану постао је председников лични пријатељ, калифорнијски милионер В. Вилсон, који је прешао у католичку веру. После пада Берлинског зида, уследило је успостављање дипломатских веза Ватикана са бившим социјалистичким земљама: 1989. са Пољском и СССР-ом, 1990 – с Мађарском, Чехословачком, Румунијом и Бугарском а 1991 – с Албанијом.
У католичкој Пољској, Мађарској, Словенији и Хрватској, католичке организације извршиле су пресудан утицај на догађаје из периода 1990-1991. г. Од првих дана почетка кризе у Југославији, Светс Столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији. Римска курија је активно учествовала у формирању јавног мнења посредством средстава масовног информисања а везано за виновнике проширења конфликта и одговорности земаља. Српска научница С. Аврамов у свом истраживачком раду ''Опус Деи'' наводи пророчанске речи владике Николаја, које је он изговорио још 1956. г. а у вези с могућим развојем сценарија грађанског рата у Југославији и са улогом Римо-католичке цркве у њему: ''За српски народ може да се понови страшна трагедија. Сви кажу да ће бити лакше када падне Тито. Нико, међутим, нема никакву представу шта ће бити са нама после пада комунизма. Хрвати имају план који је инспирисао папа и који подржава Италија. Када падне комунистички систем (ако се не умеша Русија), одмах ће започети достављање оружја Хрватима, а Срби ће остати голоруки... На границама Југославије све је већ спремно: и усташе, и оружје... Хрватска ће бити наоружана за 24 часа... папа поново благосиља убијање Срба, уз прећутну сагласност Англо-Саксонаца... Шта мисле српски партијци? Они мисле да се спас, као и 1918. г, састоји у организовању избора на којима ће преморени, голоруки и погнут под теретом брига српски народ изразити своју вољу! И ништа више! На ту мисао своде се сви планови српских демократских и полудемократских, левих и полулевих парија, па међу њима и патриотских, националистичких, четничких, итд. Какве фантазије и какво безумље! Питање се не састоји у томе како срушити Тита, него у томе шта ће бити после Тита. Ко ће наоружати српски народ и ко ће га заштитити од више него моћног противника? И каква ће се власт појавити над српским народом?'' (15)
На почетку балканске кризе, положај Ватикана није подразумевао промену постојећег политичког система, него намеру да земља буде доведена до распада и да се обезбеди независност католичких република – Словеније и Хрватске. Занимљиво је да су се задаци Св. Столице подударали са задацима словеначких и хрватских комунистичких лидера, односно, ови други су их само спровели у живот.
Почетком 90-тих година ХХ века, у католичким средствима масовног информисања дошло је до новог заокрета. Радио- Ватикан је по читавом свету преносио посланице хрватских епископа о ''прогонима'' и угњетавању цркве у Хрватској. Загребачки надбискуп Фрањо Кухарић био је у низу посета земљама Европе и Америке и посредством америчког огранка организације ''Опус Деи'' успоставио је везу с утицајним политичким структурама САД-а.
Крајем 1991, на саветовању ОЕБС-а у Бечу, а поводом догађаја у Хрватској, представник Свете Столице изјавио је да се безбедност и сарадња у Европи не заснивају само на принципу неповредивости граница и да се они превасходно заснивају на ''признавању човекових права и права народа'' (16).
У фебруару 1991. г, у време када су у Југославији још увек вођени преговори у вези с мирним разрешењем конфликта, хрватски бискупи, на челу са Ф. Кухарићем (загребачки надбискуп) А. Јурићем (сплитски надбискуп) и В. Пулићем (сарајевски надбискуп), које су подржавали и други југословенски католички јерарси, обратили су се светској јавности с посланицом у којој су изложили своје виђење разлога међунационалног конфликта и именовали кривца. У посланици се, између осталог, указује и на следеће: ''Хрватска нација и хрватска католичка црква налазили су се у угњетеном положају под доминацијом српске династије: први пут у нашој историји, нашли смо се под влашћу династије која је Српску Православну цркву прогласила за државну цркву... Приликом покушаја да заштите националну и културну самобитност, Хрвати су били изложени интензивним прогонима... Други светски рат уништио је Краљевину Југославију... Све несрпске нације, које су Краљевину доживљавале као тамницу народа, подржале су њен пад и прихватиле рат који је тада почео као своје ослобођење... Хрвати су били изложени нападима наоружаних група српских четника... Локални комунистички партизански одреди контролисали су или маргинализовали све остале, активне или пасивне, демократске силе отпора... Католичка црква и хрватски народ су и у послератном периоду страдали од насиља комунистичке власти... Догађала су се политичка убиства, концентрациони логори и насилна емиграција... Црква је надахнула народ да се ослободи страха и апатије... После сажаљења достојног искуства Прве (1918-1941) и Друге Југославије (1945-1990), црква подржава нови политички план, заснован на независности народа... Нама се, међутим, супротставља други политички план који подржава социјализам комунистичког типа, усмерен ка очувању централистичке Југославије... Иза овог плана стоје српски политичари, официрски кадар војске (у већини случајева српски) и, на жалост, многи представници Српске Православне цркве... У случају да се у Србији и Црној Гори одржи комунистички режим (замаскиран у социјалистички), нама прети опасност косовизације, односно ликвидација националних права, слично као што је учињено с албанским становништвом Косова током последње две године...'' (17).
Хрватски председник Фрањо Туђман и словеначки председник М. Кучан успоставили су тесне и сталне контакте са Св. Столицом, док је, истовремено, ватиканска штампа обезбеђивала широку информативну подршку процесу издвајања Словеније и Хрватске из Југославије. На дан 21. априла 1991. папа Јован Павле II иступио је са говором у којем је изнео тврдњу о нужности политичких промена у Југославији, наглашавајући тезу о културној, историјској, религиозној и лингвистичкој разлици међу њеним народима.
Проглашење независности Словеније и Хрватске поздравила је целокупна виша римо-католичка јерархија у Југославији. На дан 28. јуна понтифекс је упутио поздравне посланице С. Месићу, Ф. Туђману и М. Кучану, да би 29. јуна папа изјавио да ''гушење легитимних права и тежњи народа значе насиље'', при чему је за појаву прогона српског становништва поглавар римо-католичке цркве оптужио... саме Србе, пошто они спроводе ''микронационализам'' (18).
Непосредно укључење Римске курије у конфликт на територији Југославије довело је до заоштравања ситуације, да би папа 17. августа, током своје посете Мађарској, подржао националне циљеве Хрватске. На ванредној седници ОЕБС-а у Прагу делегат Св. Столице изложио је став Римске курије у вези с могућим геополитичким променама у Европи а које су подразумевале ''стварање нове Европе као природне последице хелсиншког процеса''. Сагласно плану Ватикана, унутрашње границе међу југословенским републикама ''нису искључиво административне'', оне су ''у подједнакој мери историјске и међународно признате и загарантоване постојећим Уставом'' (19).
У септембру 1991. кардинал Кухарић прогласио је Србију кривцем за агресију, усмерену на проширење сопствене територије. Крајем 1991. г. католичка црква мобилисала је све своје информативне ресурсе. И док се Француска колебала поводом дефинисања своје позиције у балканској кризи, сплитски надбискуп Јурић упутио је посланицу француским бискупима, обавештавајући их о ''чудовишном рату'' последњег бастиона комунизма у Европи – федералне армије, чији је циљ ''истребљење хрватског народа''. На дан 22. септембра папа је изјавио да ''дели бол Хрватске'', а 18. маја 1992. г, на саветовању Билдербершке групе, папа је потврдио право међународне заједнице на интервенцију у име заштите ''људских права'' (20).
После проглашења независности Словеније и Хрватске, Св. Столица је развила дипломатску активност без преседана, а са циљем да републике које су се отцепиле добију међународно признање. Папа је при том указивао на ''неправедан рат'' који је покренут против хрватског народа и на ''чинове агресије, који се нужно морају окончати''. У том периоду, ни ОУН, ни ОЕБС, ни Европска унија, нису догађаје у Југославији тумачили као ''агресију'', а још су мање били склони да административне границе разматрају као међународне или, пак, да акције незаконитих војних формација третирају као ''праведан рат''.
На папину иницијативу, 28. новембра 1991. г. у Ватикану је започела епископска конференција на коју су били позвани виши црквени јерарси, не само из европских, него и из источних земаља. Понтифекс је предложио план стварања јединственог блока ''хришћанских цркава'' са циљем учвршћења хришћанске свести у свету. Истовремено је структура римо-католичке цркве на територији Југославије била промењена: границе дијецеза (епархија) усаглашене су са границама издвојених република.
У периоду распламсавања конфликта и његовог прерастања у етничко-грађански рат широких димензија, Ватикан је, на дан 13. јануара 1992. г, једнострано признао Хрватску и Словенију.
У меморандуму Св. Столице, упућеном Европској унији поводом ситуације у Босни и Херцеговини (15. априла 1992), Ватикан је затражио организовање отпора ''интервенцији наоружаних банди југословенске федералне армије'' (21); на дан 6. децембра 1994. г, приликом сусрета шефова држава и влада-чланица ОЕБС-а у Будимпешти, кардинал Содано затражио је од међународне заједнице да се установе јаснији критеријуми ''жртава'' и ''агресора'', подразумевајући под ''агресорима'' Србе. У јеку босанског сукоба, папа је изразио жељу да посети Загреб, Београд и Сарајево. Православна црква је уложила протест против понтифексове посете Београду, а посебно против његове посете Јасеновцу, пошто је поглавар римо-католичке цркве осудио чин геноцида над Јерменима, Циганима и Јеврејима и оштро критиковао тоталитаристичке режиме стаљинистичког типа у Кини и Камбоџи, али извињење због саучествовања римо-католичких свештеника у злочину геноцида над српским становништвом у периоду Другог светског рата није уследило.
Папа је 10-11. септембра 1994. допутовао у посету Хрватској, током које је позивао на ''културу мира'' и на одустајање од усконационалистичких ставова.
С једне стране, ватиканска дипломатија је уложила велики напор у тражењу решења за регулисање конфликта у Босни и Херцеговини, док је, с друге стране, папа подржао бомбардовање српских положаја од стране НАТО снага, током којег су углавном пострадали цивили.
У јулу 1995. г. влада Републике Српске у Босни и Херцеговини прихватила је предлог Св. Столице да се изврше консултације с представницима ватиканског Института за политичка и економска истраживања у области сарадње и развоја. у саставу српске делегације налазила су се два члана владе – Мирослав Тохољ и Драган Калинић, као и два стручњака – академик Милорад Екмечић и Жика Ракић. До дијалога, међутим, није дошло. У време боравка српске делегације, Ватикан је у својим средствима јавног информисања наставио да развија кампању осуђивања српских дејстава у Сребреници и Жепи. Истовремено су хрватске операција ''Бљесак'' и ''Олуја'' именоване као ''враћање територија''. На дан 19. октобра 1995. г. папа је коначно дефинисао своју позицију, подржавајући принцип хуманитарне интервенције.
Касније ће, у случају косовског конфликта, Св. Столица применити већ разрађену тактику. Загребачки надбискуп Кухарић, љубљански надбискуп Шустер, католичка штампа – како у самој Југославији, тако и у Ватикану – одобрили су поступке сецесионистичких снага. У априлу 1994. г. папа је посетио Албанију и подржао захтеве албанских сепаратиста на Косову. Понтифекс је био један од првих светских лидера који су 1998. г. затражили да се спроведе енергична акција против Србије. Тако је 30. марта 1999. г. сазвао савет амбасадора земаља НАТО-а и земаља-чланица Савета безбедности ОУН-а, акредитованих при Св. Столици, с циљем да се прекину војна дејства против Србије... у време ускршњих празника.
Једно од усмерења папске политике на преласку из ХХ у ХХI век било је и проглашење низа хрватских религиозно-политичких посленика за светитеље. Друга посета Јована Павла II Загребу била је повезана са беатификацијом загребачког надбискупа Алојзија Степинца, због чега је дошло до заоштравања односа између Римо-католичке и Православне цркве. Представници Православне цркве указивали су на насилно преобраћање 255.000 православних Срба у католицизам и на геноцид према српском, јеврејском и циганском народу у време Другог светског рата. Међутим, без обзира на навођење вапијућих чињеница о учешћу римо-католичког клира у злочинима хрватских усташа, Пије XII је после слома НДХ именовао надбискупа Степинца за кардинала и члана курије. Степинац је 1960. г. био сахрањен на најсветијем месту на хрватској земљи – у загребачкој катедрали а што је, у суштини, значило рехабилитацију његове политике. Чин насилног покатоличавања Срба Св. Столица није прогласила поништеним.
У садашње време, група америчких адвоката – Џонатан Леви, Томас Истон и др, на своју сопствену иницијативу поднели су тужбу против ватиканске и читавог низа других банака (швајцарских, аустријских, аргентинских, шпанских, италијанских, португалских, немачких и америчких), а поводом усташког злочина геноцида извршеног над ''700 000 православних Срба, Јевреја и Цигана''. Реч је о стотинама милиона долара које се морају вратити жртвама геноцида или њиховим породицама. Друга група америчких адвоката, позната америчка фирма ''Zimmerman Reed'' из Минеаполиса у САД-у, интензивно ради на прикупљању одговарајуће документације, при чему је ова позната фирма своју делатност предузела у име српских жртава геноцида (22).
Изводећи одређени закључак, можемо рећи да се учешће Ватикана у етничко-религиозном сукобу на територији бивше Југославије испољило у једностраној подршци хрватском и словеначком сепаратизму, у развијању антисрпске кампање у средствима масовног информисања, у подржавању антисрпских акција које су западне земље спроводиле на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије. Света Столица је нарушила како чланове латеранског споразума – који је обавезују да остане неутрална и да своју делатност ограничи искључиво на религиозну сферу, тако и резолуцију Другог ватиканског концила, којом се карактер мисионарске делатности свештенства одређује као наглашено религиозни (а не полититички) по својој природи.

Белешке:

(1) Јединствени ''Југословенски соколски савез'' с центрима у Загребу и Љубљани био је основан на првом конгресу католичких омладинских друштава у Загребу 1922. г. Располагао је са 250 филијала и имао 5970 чланова и 13027 кандидата. ''Југословенски соколски савез'' поделио се 1923. на две организације: љубљански центар задржао је назив, а његови руководиоци сматрали су да соколске организације имају световни, а не црквени карактер; то значи да у својој делатности не би требало да непосредно зависе од цркве. Супротну позицију заговарали су Лидери загребачког центра који је 1923. г. узео назив ''Хрватски савез сокола'', а посебно Иван Мерц који је тврдио да ''соколство'' није световно, него религиозно-културно усмерење, засновано искључиво на догмама римо-католичке цркве и потчињено црквеној јерархији у свему, па самим тим и у формирању националне идеологије и политике. Нарастање ''соколске организације'' послужило је као повод Иви Протупилцу, председнику ''Хрватског савеза сокола'', да истакне претензије на претварање ове организације у главни мобилизациони центар католичке омладине.
(2) Цит. по Милошевић З. ''Ко је Ханс (Иван) Мерц?'' // Српске органске студије. Пале, 2003, No. 3, с. 455.
(3) Perović B. ’’Hrvatski katolički pokret. Moje uspomene’’. Roma, 1976, s. 110; Милошевић З, нав. дело
(4) Екмечић М., ''Стварање Југославије 1790-1918''. Београд, 1989, т. 2, с. 812-813.
(5) Архив Србије и Црне Горе. Фонд 38 (''Посланство КЈ при Светој Столици у Риму 1919-1945''). Фасцикла 32.
(6) Екмечић М., Огледи из историје. Београд, 1999, с. 252.
(7) Тамо, с. 33.
(8) Жутић Н., ''Римо-католичка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације 1453-1941''. Београд, 1997, с. 221.
(9) Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera. Zagreb, 1946, s. 7.
(10) Цит. по. Е. С. Токарева. Ватикан в советской политике и пропаганде в годы Второй мировой войны Иоанн ХХIII и современный мир: христианское свидетельство, сосуществование и сотрудничество. Москва, 2002, с. 110.
(11) Тамо, с. 111.
(12) Аврамов, С., Опус Деи Нови крсташки рат Ватикана. Ветерник, 2000, с. 45-46.
(13) Тамо, с. 47-48.
(14) Тамо, с. 66-67.
(15) Тамо, с. 174.
(16) Тамо, с. 178.
(17) Тамо, с. 179.
(18) Тамо, с. 180.
(19) Тамо, с. 181.
(20) Тамо, с. 182-183.
(21) Тамо, с. 184.
(22) Bulajić M., ''Jasenovac-Jewish Serbian Holocaust (The Role of Vatican) in Nazi-Ustasha Croatia (1941-1945)'', Belgrade 2002, s. 218-220.