Смисао Страдања

Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати,

(2.Тим.2,12)

Јер наша пролазна мала невоља припрема

нам преизобилно и неизмјерно вјечно

богатство славе

(2.Кор.4,17)

Свето Писмо и Свети Оци сведоче да су

искушења и страдања највећи дар Божији

Свети Игнатије Брјанчанинов

Страдања су благодатни ветар који пуни једра нашега духа

о. Александар Јељчанинов

Какав год да је разлог због кога нам се шаљу страдања, сва она увек служе нама на корист, на спасење наше душе и опроштај наших грехова, а ако Хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству Небеском.

Као што говоре старци Варсонуфије Велики и Јован: "све што се дешава човеку, служи му за трпљење и спасење, да би он пострадао и у томе страдању прекоревао себе као недостојнога.

Ако страдаш, то је добар знак. Зар не знаш да ако неко моли оце да се помоле за њега, или када моли Бога да му помогне, тада се умножавају страдања и искушења и невоље његове? Према томе, немој тражити спокој тела, ако ти га Господ не шаље, јер је спокој тела мрзак пред Господом Који је рекао: У свијету ћете имати жалост (Јн.16,33). Знај да ће они који у свему желе лагодност, једном зачути ове речи: Ти си примио добра своја у животу своме (Лк. 16,25). Ако неко не подноси неприлике, неће видети ни славу. Зар не знаш да многе невоље сналазе праведнике (Пс. 33,20) и да се кроз њих они испитују као злато у пламену?

Према томе, ако смо праведни, наша праведност ће бити проверена у невољама, а ако смо, напротив, грешни, онда ћемо претрпети невоље зато што смо их заслужили, јер трпљење гради искуство (Римљ. 5,4). Сетимо се свих Светих, сетимо се да су они трпели страдања чинећи добро... Људи су их мрзели и вређали до саме њихове смрти... Пригрли страдање у свему, да будеш чедо Светих. У страдањима, у оскудици, угњетавању или у болестима и напорима телесним за све што те је снашло благодари Богу."

Преподобни Исаак Сиријски пише: " Богу није било угодно да они који Га заволе живе лагодно док су у телу, него је Његова воља да они, док су у овоме свету, трпе страдања, тегобе, напоре, оскудицу, усамљеност, немаштину, болести, увреде, жалост срца и нелагодност тела. Господ зна да они који живе у телесној лагодности не могу пребивати у Његовој љубави.А када болест, оскудица, исцрпљеност тела и страх за сопствено тело заокупљају твоје мисли и спречавају ти да се надаш и уздаш у Господа, тада знај да у теби живи тело, а не Христос.

Због тога сваку жалост, која те задеси јавно или тајно, са великом опрезношћу и без умишљености сматрај да си по правди заслужио. И за све благодари.".

Дакле, страдања су у сваком случају сврсисходна. Али, поред сврсисходности може се говорити и о неопходности људских страдања. О томе пише Н.Н. Фиолетов: "Душа човека који ни на који начин није страдао, који није искусио ни буре, ни велике непогоде, ни борбе, често се сама покрива љуштуром сујете, баналности и уображености, и пада у опасност да потоне у стање инертности и мртвила.

У свакодневним примерима можемо видети колико често људи који нису ништа искусили не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном циљу и смислу живота и тону у блату свакодневнице. То стање потпуне самоуверености и тупости често се у малограђанској свести дожиљава као срећа. ".

Према томе, страдања се човеку шаљу од Бога и она не представљају нарушавање светске хармоније, него напротив, потврђују ту хармонију, васпостављају правду и отклањају грех. У свим случајевима људских страдања присутан је неки облик испољавања Промисла Божијег као доказа љубави и милосрђа Божијег према палом човечанству.

Обзиром на благост и мудрост Божију друкчије, наравно, и не може бити. Зато је Задонска подвижница Матрона Наумовна говорила: "Несреће у животу су слаткиши који нам се шаљу из раја."

У суштини, Хришћанин треба да се одрекне од трагичног схватања речи "несрећа" и израза "несрећан сдлучај", јер "свако страдање, спојено са трпљењем, добро је и корисно"-пише преподобни Петар Дамаскин. Нема несрећног случаја у свету у коме господари и царује Благи Господ Бог, а оно што људи називају несрећом, у ствари је Божије милостиво поучавање и уразумљивање човека или испитивање вере хришћанске. Као што пише апостол Павле, код Хришћанина невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, а нада не постиђује (Римљ. 5, 3-5).

Светитељ Јован Тоболски говори управо о томе: "Ако би човекова воља била усмерена на врлину, ако би била истински покорна вољи Божијој и усаглашена са њом, онда напори, болести, невоље и друге непријатности који свеки човек доживљава у животу за њега не би били казна, јер би их он подносио са радосним и добродушним срцем из љубави према Богу, расуђујући и чврсто верујући да га је све то задесило по вољи Божијој и његовом допуштењу ради неког, човеку непознатог, доброг циља."

Штавише, свети угодници и праведници Божији не само да су добродушно подносили страдања без роптања и узнемирења, схватајући њихов значај за људску душу, него су се чак радовали страдањима, тежили ка њима и тражили их. Тако мудра игуманија Арсенија пише:

"Када Господ помогне човеку да се ослободи страсти, онда му радост у животу постају страдања, јер је његова душа изнад њих, не осећа их, него само сагледава, види и осећа велику помоћ Божију која учвршћује дух у страдањима и животним искушењима, види велику премудрост Његових путева који човека воде у слободу кроз страдања, и у самим страдањима га чисте, исправљају и увек изводе на прави пут. Тада душа осећа и снагу и радост и благодари Богу за страдања. Тада она види да су страдања ништавна у поређењу са оним добрима која јој је Он преко тих страдања даровао. "

Ето зашто је једна праведница говорила:"Од свих радости највећа на свету је радост страдања". А праведни свештеник Јован пише:" Имамо све разлоге да се жалимо када немамо страдања, јер нас ништа толико не чини сличнима Господу као ношење Крста Његовог."

Тако нам постаје јаснија и изрека духовног филозофа Екхарта:"Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље."

Ипак увек треба имати у виду да је радосно подношење страдања могуће само уз Божију помоћ. То је за Хришћанина дар Божији. Преподобни Петар Дамасикин овако пише о томе: "Трпети увреде са радошћу и без злобе, чинити добро непријатељима, полагати душу своју за ближњега и томе слично, све су то дарови Божији и шаљу се онима који стреме ка тим даровима и страдањем се труде да их добију од Бога. "

Дакле, невоље и несреће трагично доживљава само онај ко нема поверења у Бога, ко није свестан своје греховности, не осећа непходност очишћења свога срца и спасења своје душе, ко не зна колико је немоћан да све то достигне сопственим снагама.

Старац Силуан каже:"Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако:" Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима.", и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао;"То није тако, то не ваља", никада неће бити мира у души његовој, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиртомаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају... Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија."

Исти старац говори и следеће: "Страдања неизбежно прате љубав и расту у души онолико колико у њој расте љубав Христова. То је разумљиво: љубав Христова ( у хришћанској души) обухвата читав свет и снажно и болно преживљава страдања читавог света, као што их је преживљавао и Христос када је плакао гледајући Јерусалим и предвиђајући све његове будуће несреће (Лк. 19,41). Због тога, пише архимандрит Софроније, " ко љуби Бога пролази кроз таква страдања какава човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја." Али "из дубоке вере и љубави рађа се и велика одважност."

Преподобни Исаак Сиријски каже: "Ко без страдања чини добра дела, томе су отворена врата у гордост."

Али, Господња брига о човеку и помоћ у стицању смирења разливена је свуда по свету. И, као што говори игуман Јован: "Све околности и ситуације у овоземаљском животу имају за циљ да смиривају човека, да га мељу и бришу гордост његових осећања и његовог разума, просвећујући га свешћу и милости Божијој или га ударајући због самодовољности, самосталности и самоуверености.

У томе је свеколико блаженство живота, у томе су сви животни успеси, али у томе је ( са друге стране) и смисао свих безбројних болести као весника смрти, свих понижења, сиромаштва, зависности, осећања сопствене немоћи, како у погледу прошлости, тако и у погледу будућности... У томе је клица благодарности Богу, али у томе је ( са друге стране) и рушење сваког празноверја, свих узалудних надања и лажних идеала...

Каквом би се ужасавајућом городшћу испунио човек када га не би смиривало све оно што га сада смирива на земљи: смрт, болести, телесна страдања, беспомоћност ( у многим случајевима), слабост, душевне муке и притисци, понижења,напори, неопходност претешког учења у свим областима, незнање, неразумност, одвратно испољавање унутрашњих страсти, суд савести..."

А епископ Варлам Рјашенцев уз ово додаје :"Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Тиме се душа чисти од духовне изопачености. Без великог и невиног страдања, без крста, нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст."

А отац Александар Јељчанинов пише:

"Често ми се чини да је трње и бодље у нашем свакодневном животу Бог усмерио баш онако како је најбоље за лечење управо наше душе.

Страдањима се истребљују наши греси. "Ако нема страдања, нема ни спасења." ( речи преподобног Серафима). И не само страдања која шаље Бог, него сваки духовни напор, свако добровољно лишавање, свако ускраћивање нечега самоме себи, свака жртва, све се то истог тренутка размењује за духовна богатства у нама: што више губимо, утолико више добијамо. Ето зашто је тешко богатима ући у Царство Божије. Зато што се код њих не врши ова размена земаљских, привремених, трулежних добара за небеско, непропадљиво благо. Због тога тешко онима који су срећни, сити, који се смеју, јер ће осиромашити до потпуне духовне немаштине. Одважне душе инстинктом траже жртву, страдања и духовно јачају у страдањима. Има много таквих примера у Јеванђељу и код апостола. Нарочито се много о томе говори код апостола Павла. За то људи знају чак и изван хришћанске вере: како себе муче факири, јогини, дервиши. Они то раде из рачуна.

Ми треба да молимо Бога да нам да страдања и да се чешће жалостимо кад живимо у благостању. Деца која одрасту у топлоти, нежности и ситости, одрастају духовно празна. И обрнуто, они који су прошли кроз болести и сиромаштво одрастају и духом, јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе (2.Кор.4,17).

Господ нас бескрајно жали, али нам шаље страдања: само ако нас сналазе невоље и катастрофе ми можемо пустити из себе неку искру, неки светли пламичак.

Зато буди трпељив у својим невољама, јер без страдања не живе чак ни нижа бића, а човек што је узвишенији, то више и страда.

Многоме ме је научила болест. Још више ме је учврстила у мишљењу да ако сам са Христом, онда сам и са страдањима, и да за Хришћанина нема другога пута осим онога који води кроз унутрашњи и спољашњи бол. И размишљајући о бескрајном мноштву страдања у свету, схватио сам да се управо таквим, невиним и ничим заслуженим страдањима гради невидљиво Царство Божије, изграђује се и сабира Његово страдајуће Тело, Црква Христова. Велика је сила очишћења у страдањима и велики је њхов смисао. Наш духовни раст зависи углавном од тога како подносимо страдања. Знак да је душа "исправна" јесте одважност пред страдањима и спремност за страдање. Али страдања не треба тражити ни измишљати."

Често Господ шаље велике патње пред смрт нашега тела. Ту се такође види нарочита сврсисходност таквих мука: што више страдања је душа претрпела на земљи, приликом преласка у онај свет, утолико ће на оном свету бити већа радост "блаженог упокојења". Овде се треба сетити и речи Господњих: Тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. (Лк. 6,24-25).

Ето зашто духовни људи толико жале оне који у свету греше, не кају се због својих грехова и живе лагодним и расејаним животом, пуним забаве и задовољства. За њих се каже: "Господ их је оставио." А за оне који трпе невоље кажу: " Господ их је посетио."

Као што је писао П.Иванов (Смирење у Христу): "Коме се осмехује срећа (овоземаљска), тај губи компас у животу и најнесрећнији је човек, јер му је живот у опасности.

Због тога мудраци, и стари и нови, и не само хришћански, увек избегавају да буду срећни, и код њих осећање другога света преовлађује над свим видљивим, и осећање одговорности за живот је необично развијено... Мудри људи се не труде да им у животу буде што удобније, како не би заспали и пропустили Женика Који долази у поноћ".

Разум Хришћанина не треба да се узнемирава због страдања невине деце. Ту је такође стално присутна Божија премудрост, благост и сврсисходност. Најчешће Господ хоће да преко страдања невине деце уразуми њихове родитеље или ближње, да их одврати од греховног пута и изведе на пут покајања.

Саму децу ће касније (можда после смрти) Бог утешити и та утеха ће бити немерљива у поређењу са њиховим кратковременим страдањем.

Поред тога, треба се сетити и онога што је Господ рекао преподобном Антонију Великом.

Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим, за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи:"Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе. "

Н.Е. Пестов,

"Пут ка савршеној радости"

Преузето из:" Страдање Христа и страдање цркве", стр.121-128, Светигора, 2001.год.