Александар Димитријевић



СРПСКА ИСТОРИЈА: НЕПРЕКИДНА ТЕЖЊА ЗА СЛОБОДОМ


Они који данас управљају Србијом могли би да обнове градиво из историје. Та знања могу ускоро поново да затребају. Што се пак тиче будућих аспираната за државничке послове, пре него што ступе у службу, они свакако морају да овладају са историјом, а посебно са националном, пре него што ступе на своје дужности. У оба ова случаја у питању је добро њиховог народа и државе.

Бављење историјом путем штампе, публицистике, документарне реконструкције догађаја по наруџбини, путем насумичних реинтерпретација догађаја, ствара непоуздано знање о историји. Искључива употреба те и сличне секундарне историјске грађе, представља посредне и недовољне изворе у проучавању историје. Као такви они намерника лако заводе у плитке воде. Насупрот овоме, стоје метеријални трагови једног времена. Међу њима се посебно издвајају непосредна сведочанства учесника догађаја. Ова врста података припада примарним историјским изворима. Учесници догађаја стварају оставштину за будућност. То је њихова обавеза. Они уцртавају трагове у колективно памћење. Познавање историјског тока помаже бољем разумевању актуелног тренутка. Политичарима историјска знања, односно искуство, могу да помогну код доношења значајних одлука. Уједно, познавање историје пружа могућност за избегавање прављења истих грешака у сличним ситуацијама и спречавању негативни тока историје, односно њеног понављања.

Сетимо се само савезништва Србије са Аустро-Угарском, из 1881. године, које је завршено међусобним ратом. Ових дана чујемо гласове како говоре да је Немачка била и остаје најзначајнији партнер Србије. Историја најбоље зна каква је то врста партнерства била. Исто стоји и са идејом заједничке државе јужнословенских народа, која је упорно лансирана у Србији између 1918 и 1989. године. Политички, војни, економски и демографски резултати такве идеје ових дана су очигледни.

Има народа чија је целокупна историја испуњена непрестаним освајањима и настојањима да покоре друге. Такође, има и оних са историјом препуном великих открића и разних проналазака, који опет, у крајњој линији воде остваривању доминације. За разлику од ових, историја код Срба је углавном испуњена тешком и непрекидном борбом за слободу, и то не само своју, него и слободу других народа. Српске територије су кроз историју често биле изложене најездама освајача. У настојањима да одбрани свој живот и опстанак пред освајачима, српски народ је бранио пре свега свој нациоанлни опстанак а затим државни суверенитет, чувао територијални интегритет своје државе и настојао да очува свој културни идентитет.

Крајњи циљ ове вишевековне борбе увек је била само слобода. Борбом за правду и истину, српски народ је увек успевао да сачува своју слободу. Отуда настојање очувања слободе у колективној свести народа поистовећено је са његовом историјом. Слобода и борба за њу тако постаје сама српска историја и њен најдубљи садржај.

Историја код Срба је врло драматична, изражена у великим страдањима, тешким материјалним разарањима и биолошком уништавању. Тако је слобода Срба за себе прибавила високу цену. Отуда постаје разумљиво зашто на сваки покушај угрожавања њихове слободе Срби показују велику осетљивост и спремност да је бране по сваку цену.

ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА СРПСКОГ НАРОДА

Облици спољашњег угрожавања суверенитета, интегритета и националног идентитета, испољавали су се у три вида: кроз војне операције, идеолошку индоктринацију и увозом популарне културе.

Било је много ратова на тлу Србије, пре и после године 1217-те, када је Стеван Првовенчани постао њен први крунисани владар. Ту су најпре напади Бугара током IX века, онда упади Угара од XI века и покушаји Венеције да наметне своју власт у српским провинцијама, на просторима данашње Источне Херцеговине и црногорског приобаља. Овај период борби у Средњем веку када је формирана српска средњовековна држава Немањића (али и српска држава Босна) завршен је после читавог века тешких борби и битака окупацијом Србије од стране Отоманског Царства. Сећање на Косово и Видовдан 1389. те на народно опредељење за слободу златну и крст часни је постало темељ српског националног идентитета, идентитета слободарског народа.

Затим следи период вековног ропства у коме су Срби као ретко који народ устанцима и хајдучком герилом настојали да се ослободе азијатског окупатора, на жалост без подршке Европе. Први српски устанак предвођен вождом Карађорђем је дивна епопеја једаног малог и сиромашног народа који се диже из пепела и ствара своју слободну државу. Цео деветнаести век је био век борбе за национално ослобођење од Турске.

У новијој историји бележимо бруталне агресије Аустро-Угарске Монархије а затим и немачког Трећег Рајха. Последњи у овом низу је свакако напад НАТО-а 1999.године. Подвиг и жртва Светог Цара Лазара и његових косовских мученика, остајали су увек као мера и неизбрисив путоказ у одбрани слободе за све генерације у Србији које после њих долазе.

„УНИЈАЋЕЊА“ СРБА КРОЗ ВЕКОВЕ

Други вид насртаја на слободу српског народа су покушаји промене његове колективне свести. Настојања стварања нове политичке климе у Србији, имају пре свега за циљ дестабилизацију постојеће, чиме се врши припрема за промену поретка и образовање нове власти, која може да буде у већем степену под непосредним утицајем страног политичког фактора. Ова врста активности усмерена је пре свега на промену “погледа на свет”, односно против постојеће државне идеологије, али и против одређених верских осећања у народу. Ове промене на крају воде разарању аутентичних облика колективне свести, који су резултат историјског развоја друштва и његове културе.

Увођење нових облика мисли, веровања и осећања, створено је средство за манипулацију са друштвом у циљу остваривања његове зависности од спољашњег фактора. У овом правцу деловања у Србији су забележене појаве црквене јереси Богумила средином X века и настојања Латина да прошире свој утицај на Исток преко српских територија, пре свега унијаћењем и покатоличавањем православних и слободних Срба. Од средине прошлог века посебно је појачан интензитет деловања Ватикана у настојању да поунијати православне хришћане. Оваква настојања обично прате иницијативе за успостављање службених контаката међу званичницима цркава, али и спровођењем насилног прекрштавања у екстремним случајевима.

Један од првих случајева идеолошког притиска на интересе Србије и посредних удара на српски идентитет, долази са појавом Илирког покрета. Илирци нису били само пуки одјек романтизма Европе на Балкану, него пре свега заговорници идеје уједињења више нација у једну државу. Директна последица њихових идеја је и формирање југословенске идеологије које је водила укидању самосталне и независне државе Србије и формирање нове, квази националне државне творевине, каквом се убрзо показала Југославија. Исту идеју успешно је нешто касније експолоатисао и комунистички покрет.

По завршетку Другог Светског Рата успостављена је атеистичка, вишенационална, вештачка државна заједница Јужнословенских народа. Идеју комунистичког интернационализма ових дана препознајемо као претечу теорије глобализма.

Према Фукујами, глобализам доводи политичку историју света до њеног краја. Глобализам као степен у развоју капитализма, није ништа друго него последња фаза у одумирању модерног типа државне форме, који неутралише појединачне националне културе као изразе духовног идентитета једног народа. На тај начин светска заједница народа у стварању постаје униформан и аморфан израз колективног постојања друштвене заједнице, где су сви појединци сведени искључиво у две категорије, на управљаче и произвођаче.

ПОХОД МАС-КУЛТУРЕ ПРОТИВ СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

На крају, ту је трећи облик претње државном суверенитету, територијалном интегритету и духовном бићу српског народа. Он долази из сфере популарне културе Западног капиталистичког света. Усмерен је против традиционалне културе код Срба, пре свега српског језика и ћириличног писма, са којима српски народ још није постао део светског културно-потрошачког конгломерата. У судару са културном традицијом страни производи масовне културе разарају устаљена схватања философије живота.

Првенствени циљ похода масовне културе Запада јесте брисање аутентичне, традиционалне културе. Продор стране масовне културе прате појаве опонашања увезених модела понашања, забаве, и уопште стилова живота. Последица овога јесте напуштање домаће вере и традиције, етнолошког наслеђа, обичаја, моралних вредности, институција брака и породице, што у крајњем случају води поткопавању националног идентитета.

На тај начин отклоњена је и последња препрека за културно поробљавање, које је само корак далеко од физичког покоравања и одузимања државног суверенитета. Ова врста опасности долази иза позива на неизбежну модернизацију друштва.

Остаје ипак тешко и изазовно питање како да чистота традиције буде очувана поред искушења глобализације и поред модернизације савременог живота? Можда најбољи одговор на ову дилему нуди Др. Јустин Поповић у својој књизи “Достојевски о Европи и Словенству” кад цитира Достојевског који каже: “Ово прво, наука и занатство, заиста не треба да нас мимоиђу, и ми збиља нити можемо, нити треба да то избегавамо. Исто тако се потпуно слажем са мишљењем: да то можемо добити једино из западно-европских извора, и зато нека је вечита слава и хвала Европи. Али, под речју просвећивање ја разумем (а мислим да нико другачије не може разумети) оно што се буквално подразумева под речју “просвећивање” , то јест духовну светлост, која озарава душу, просвећује срце, упућује ум показујући му животни пут. Ако је тако, дозволите онда да приметим: да ми такво просвећивање не морамо захватати из западно-европских извора, јер постоје (а не “не постоје”) руски извори 31).”

КОРЕНИ СРПСКИХ НЕВОЉА

Постоји више разлога који на известан начин објашњвају бурну драматичну и трагичну историју Срба и Србије. За неке од њих могло би се рећи да имају спољашњи карактер у односу на Србију као државу и на колективно биће народа, јер су били први првенствени циљ непријатеља.. Пре свега то је њен географски положај. Смештена на размеђу Истока и Запада, куда пролазе важни трговачки и комуникациони правци, са богатим природним ресурсима и питомим стаништима, Србија је природно била изазов освајача.

Рано успостављена модерна организација државе, са стабилном краљевском династијом на челу, постаје снажно упориште идентификације њеног становништва, које постаје спремно да брани свој опстанак кроз одбрану српске државности. Задобијањем црквене аутокефалности, ударени су темељи народне духовности и свести о националном идентитету. Ови постају морална снага и оправдање борбе против сваког облика угрожавања државног суверенитета и биолошког опстајања народа. Народна духовност, народна држава и народна култура су и по владици Николају темељи српског идентитета и историјског памћења.

На крају, ту је и један, рекли бисмо унутрашњи узрок српских историјских невоља. Он своје порекло има да захвали недостатаку континуитета у дефинисаном националном интересу државе Србије. До прекида у континуитету одбране националног интереса долази од различитог постављања стратешких циљева. Они се огледају у различитом односу према поимању територијалног интегритета државе, њеног политичког уређења и облика власти, праваца спољне политике и економских приоритета, а долазе од стране различитих елита власти током историје.

Идући за својим појединачним интересима освајања власти, оне су често биле спремне да уђу у политичке савезе са различитим страним партнерима, који су опет разумљиво имали своје различите политичке циљеве. Тако је држава Србија врло често постајала нестабилна, са прикривеним или отвореним унутрашњим сукобима. Довољно је само сетити се губљења националне самобитности у наднационалној и квазинационалној Југославији.

Зато, пре него што се приступи решењу сваког питања из области државних послова, мора прво да буде утврђено колико то решење доприноси очувању слободе народа и суверенитета државе Србије, односно колико је оно у сагласности са српском слободарском историјом. Уколико на том плану међу њима постоји позитивна коорелација, само је тада понуђено решење добро за Србију. Тако је то било кроз српску историју, то важи и данас, а тако ће вероватно да буде још за неко време.

У задње време приметна је склоност домаћих политичара и пословних људи да своју земљу узимају као огледно добро. Управо у односу према овако успостављеној друштвеној реалности пример бившег Председника Владе Србије Зорана Ђинђића, добија изгледа своје самообјашњење. У свему другом квалитетан политичар, један од образованијих државника које је Србија имала, демонстрирао је недопустиву слабост према српској историји. Препрека коју покојни Ђинђић није никако могао да савлада, није била толико у чињеници што је он остао у „лошој српској традицији“ и предао главу свог политичког опонента непријатељу Србије, него што је поседовао недовољно развијен осећај за историју, коју је можда управо из тог разлога свесно игнорисао.

Економија пре свега, па и политика, су од виталних интереса за сваку државу. Као државни приоритети они могу да буду на сваком другом месту али још не и на Балкану. Тамо за сада претеже историја. Једном, када у Србији буде установљен адекватан, па тако и логичан однос према националној историји, духовној и материјалној, и тако историја добије одговарајуће место у стварности, тек онда може да почне хватање у коштац са реалношћу самом и конструктивно бављење са њеним свакодневним изазовима. Само она политика која буде уважавала српске слободарске тежње као истинска и надубље тежње народне традиције и историјског искуства може да донесе и позитивне резултате и у друштвеној и економској реалности.