У очима ми сива птица. Oпраштам се с тобом , Србијо, моја мати. Са зебњом ме посматрају, ко косовско небо, модро-плаве очи мога сина, у погледу му сва памћења Немањићка. – Мати, јеси ли добро – пита ме син. Завет сам дала, да буде ли ми Свевишњи сина даровао име његово носиће круну владара наших који нас не заборавише и не издадоше. Упрте су моје очи у сива огромна крила проклете ове птице и помислих: „ Дабогда се поломила, пре него што узлете! Да нигде не одем, да нико не страда!
Што ћутиш, мати?! На растанку свака мајка увек каже „ нешто” благосиља, или стегне руку. Ал, ти мати, као да си срце стегла. Као да си се окаменила! Реци ми, мила мати, јер другу немам ону коју си ми ти рођењем наменила, да ме сазда овакву, каква јесам, давно сам к Богу испратила. И никада „ другу” мајку нисам имала. Само ми дај знак. И ја ћу одмах сићи.
НЕ ДАМ, ДА НЕ ПОСТОЈИШ!
Реци ми мајко Србијо, јесу ли ти преваром, твоја подмукла деца, крвавих очију, дрогом опијена, дугих прстију кукавна, крадом срце ишчупала, па више не постојиш? Јесу ли ти сву крв испила? Па, душу немаш ? Где ти је душа мати? Јесу ли ти бедни, ништавни од рода хулиганска, с лажним именом твојим – очи ископали, као некад иноверци и Арбанаси царици Симониди па, ме зато више не видиш! На одговор имам право! Зашто си ме се одрекла, кад ја тебе никада нисам? Ни онда, када су из тебе бежали... Када су сотонске бомбе, сотониних војски и слугу раздирали утробу твоју свака је бомба у мени дубок ожиљак урезала. Резбарила сву српску тугу.
Да ли ме волиш?
Грешна сам пред Богом. Колико сам себе теби давала, заборављајући на то да сам и сама мати. Питам се понекад, да ли мој син зна да сам га једном због тебе издала? Док су падале усијане бомбе над престоницом, Приштином, нашим Газиместаном, Високим Дечанима, Новим Садом, поручише тада , они којима је ђаво емотивни код избрисао, да у равници, где тада бејасмо – „ копнена” следи, и да ће Војводина бити спржена, баш као и Београд. Да, камен на камену остати неће. Кад запретише пржењем, рекох ти :„ Сина спасити морам. Њему је тек девет лета. Шаљем га на „ сигурно”, летеће преко океана, ка душманима.
Само децу да спасемо! Нек они остану! Да знају... када нас не буде... Да знају... за тебе мати. Тад људи који прихватише мог сина дојавише - Мораш доћи! Он копни, вене! Мораш, јер не једе. Не спава. Не говори ! Мораш, због њега Њему је важно! НЕ! Ово је нешто много ЈАЧЕ! Ти ми беше преча. Мој народ који је певао док су га бомбама засипали, спаљивали породилишта, убијали старе и болесне. Гађали школе, фабрике, возове, мостове, наше мостове... Сад те питам мати, што ми онда ниси рекла - Иди, све ми је једно. -Ја ионако више не постојим”! И није „ брат мио, које вјере био”! И ту си ме издала. Издала, или не постојиш!? Можда су те убиле протуве белосветске које, се тобом куну, а – лажу. Закуцах једном на врата прими ме брат– по звању и презимену, што на српског свештеника личи. Шеди – рече. Казуј – опет рече. Одговорих да сам новинар и писац који служи роду своме. -Сад си дошла! Имам преча посла! И знаш ли ти колико је то пара!? Пиши , ја сам ти овђе Бог! И није ми брат, него душманин. Плаћена наказа да ножем у твоје срце што дубље отров зарива. Затворих врата и помислих да сам са змијоликим човеком, немила имена, једва сусрет преживела. Још моји спори кораци одјекују мемљивим ходницима кампова беде и очаја, где су људи од туге за Газиместаном, заборављени од свих венули.
Каза ми опет онај да је Бог, а ја њему да само за једног Бога знам, и да је ОН због свих нас на крст разапет. Нека ти онда, ТАЈ да хљеб, – одговори кроз лудачки смех.
Одлазим, мајко. А, најтежи је одлазак без наде. Ти ми је не дајеш.Ћутиш. Дај ми макар неки знак, да постојиш, да ниси нема, ни равнодушна, да још куца твоје рањено срце. Одговори нешто, јер ево, већ надлећем реке твоје, брда, језера, шуме.. -Мирисна поља и цветни... одјекује прва песма детињства мог. Растајући се с тобом, са душом се својом растављам. Реци ми, шта тамо далеко, преко туђег мора , једног дана својим унучадима да кажем, о чему да им причам, какве песме да им певам? Какве књиге да пишем? Реци ми! Проговори! Не ћути!
