Милован Балабан

ЋОСИЋЕВ „ПАТРИОТИЗАМ“ И АНТИСРПСТВО „ДРУГЕ СРБИЈЕ“

Последњих неколико недеља јавност је суочена са још једним агресивним потезом, па и читавом кампањом представника „друге Србије“ чији предмет тужбе је постао, по многима, патриотски оријентисан угледни српски писац Добрица Ћосић. Реченица коју је он записао још пре десет година, а која обилује по тужитељима шовинистичким набојем спрем албанског народа и око које се дигла прашина је вероватно већини позната али да је поновимо: „Тај социјални, политички и морални талог трибaлног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску унију у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа-српског народа“.

Ова реченица по некима највећег живог српског писца дала је повода за нове идеолошке конструкције идеолозима тзв. друге Србије. Њени представници су, како је познато, тужили Ћосића док апологети „патриотски“ оријентисаног интелектуалног миљеа покушавају да одбране старог писца сматрајући, чини се исправно, да је овакав преседан вишеструко негативан са могућношћу манипулације и кривотворства легитимне српске националне идеје како у историјском тако и у савременом смислу.

Овакав потез који може да се претвори у праксу дизање тужбе за сваки „кикс“ пронационалних интелектуалаца, ствара забринутост доброг дела јавности. То многи доживљавају као напад на оно што је остало од патриотског, традиционалног система вредности који је утемељен на вековном народном искуству. Но велико је питање идеолошке идентичности традиционалног народног патриотизма и идеолошког опредељења мислилаца попут Ћосића. Таквим и њима сличним потезима представници „друге Србије“ ионако исфрустрирану јавност додатно стављају у хамлетовско-идентитетску дилему „на који начин бити или не бити Србин“.

Значај теме и дилеме потврђена је и у емисији Кључ на РТС-у у којој су с једне стране били представници „патриотске“ Србије, „апологети“ афирмације српског националног идентитета, политички аналитичари Анђелковић и Антонић, и с друге корифеји „друге“ Србије, анационално-космополитско-евроатланске, Ковачевић-Вучо и Жарковић. Уочљиво је настојање Биљане Ковачевић-Вучо да прикаже Добрицу Ћосића као класичног националисту, шовинисту па и расисту. Ипак оно што је још битније, као онога који репрезентује стереотипа о Србима који се гради деценијама, па и вековима. У тој слици су Срби склони услед дуготрајног изграђивања мита о „великосрпству“ које је промовисала српска елита да буду екстремни националисти и шовинисти. Дакле удар на Ћосића, мотивисан од НВО сектора чији је представник Ковачевић-Вучо, је пре свега „денацификаторски“ удар на српски патриотизам (у њеној интерпретацији то је исто што и шовинизам) и великосрпску државну идеју којој су Срби генетски склони. По њој и њој сродним евроатланским идеолозима Срби морају да изврше ревизију митски уобличених историјских искустава ствараних вековима и да се уподобе политички коректном „европејству“.

Са друге стране у тој емисији је био приметно настојање код Анђелковића и Антонића да ставе тужбу против писца у контекст целовите политике вођене према Србији од стране међународне заједнице на челу са Америком. Исто тако да прикажу анализу целе књиге као антиратне, која донекле, по њима амнестира Ћосића те да такав прилаз Албанцима прикажу као афективан и под упливом емотивног набоја у сред бомбардовања.

По нашем мишљењу да би та „инкриминисана“ реченица добила смисао мора се сагледати у контексту целовитог књижевно интелектуалног рада писца. Тек тада се може осветлити модел патриотизма за који се писац залаже. Исто тако резимирајући ставове тзв. друге Србије можемо видети и проценити у каквој корелацији су идеје „национализма“ које заступа Ћосић (али и други интелектуалци који су као дисиденти изашли из коминтерновко-интернационалистичке кухиње у време Тита) са визијом евроатлантистичких идеолога. Краће речено потребно је упоредити политичке и идеолошке ставове Ђосићеве са јасном анационалном визијом заступника тзв. друге Србије.

ОД ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ КА НАЦИОНАЛНО-ПАТРИОТСКОЈ ОПЦИЈИ

Да би смо то успели морамо се вратити мало у прошлост. Већ легендарни иступ на Пленуму Централног комитета Савеза комуниста Србије 1968.г. против великоалбанског национализма обележило је Добрицу Ћосића као једног од првих, у партији, који су јавно сем српског критиковали и албански шовинизам. То му је донело и искључење из Савеза комуниста Србије, епитет националног „великосрпског“ писца али је и уобличило његове ставове по националном питању који су се временом модификовали кроз искушења каја је српски народ пролазио. Но, чини се да Добрица и није суштински мењао своју политичку позицију. Кључно у ставовима изнетим још 1968. је залагање да се национални комфликт Срба и Албанаца на К и М. реши на демократски начин признавајући право косовским Албанцима да се, уколико је то њихова демократске жеља, уједине са својом матицом. Уједињење би се по Ћосићу требало извршити поделом покрајине при чему би Србија узела просторе са већинским српским живљем и хришћанске споменике сопствене националне културе.

Овакав дискурс је приметан у радовима писца током седамдесетих и осамдесетих година уз нагласак на ослобођењу баласта комунистичког вокабулара и тумачења косовске кризе. Наиме Ћосић је српско-албански спор третирао као демократско-национални а не као класно-антиреволуционарни. У времену када је при решавању конфликта било које врсте само помињање српског националног интереса проглашавано национално-шовинистичким, било је могуће, а и данас је то пракса, да се тадашњем дисиденту удари етикета српског националисте, па чак и да га део патриотске јавности прихвати као „оца нације“, без прецизног сагледавања евентуалне штетности таквог виђења српске националне стварности и перспективе. Наиме сви који су покушали да решавају српско питање са позиција српских интереса (што је ваљда нормалан приступ) проглашавани су великосрбима (са жаљењем се мора констатовати да је то и данашња метода од стране тзв. друге Србије) без обзира колико је, и да ли је, афирмација националне идеје била позитивна у њиховим ставовима. Ово је довело до додатне пасивизације и збуњености пројугословенски оријентисаног српског народа.

Крајем осамдесетих, у време заоштравања кризе на простору бивше Југославије, модел решења српског националног питања писац са „србијанског“ простора преноси на југословенски. Не видећи преке потребе за значајним друштвеним реформама у самој републици, односно сматрајући да је решење српске државности кроз демократски дијалог у бившој Југославији основа за правилно решење српског али и осталих националних аспирација југословенских народа он се залаже за првобитно заокружавање српских етничких и историјских територија које треба да предходи државној и друштвеној реформи као виталнији интерес нације. Може се рећи да он стоји на једној врсти „меке“ југословенско-српске милошевићевске позиције. Заокружење српске територије, у или без оквира Југославије, (сви Срби у једној држави) без јаке партије тоталитарних аспирација са идеологијом социјалдемократије те лаганог увођење вишепартијства као алтернативе партијској ауторитарној држави. Но све ово под условом да се до тога дође културним дијалогом, који је реткост на брдовитом Балкану.

ПАРАДОКС ЋОСИЋА

По избијању рата, када је постала јасна изразито антисрпска делатност међународног фактора на челу са Америком постао је приметан попустљивији став, како званичне српске политике тако и дела интелектуалаца који су били њени идеолошки подупирачи милошевићевог режима. Но мали број њих ће током времена показати такав радикализам у попуштању светским моћницима зарад „биолошког очувања“ српског националног бића као Ћосић. Временом његови ставови постају сасвим дефетистички, а за своје оправдање покушавају да нађу у историји Србије. Тако се слободарска пожртвована и мученичка српска новија историја рационалистички прекраја и обесмишљава. У таквој историјској ретроспективи неће бити места поштовању и дивљењу херојском отпору Турцима на Косову, натчовечанском прелазу српске војске преко Албаније као показатељу решености народа да сачува слободу и достојанство. Слободу у буквалном смислу али и као симбола вредности светосавског народног духа као вазда историјског темеља обнове националних идеала са видљивим спољашњим остварењем у виду слободне народне државе. Код Добрице ће све више током деведесетих бити присутна теза о узалудности сваке борбе и жртве којом се не добија ништа практично, сем страдања које се претвара у мит а којим се опет подстиче неодговорност и мазохизам нације.

Овде се поставља питање каква је судбина народа који би зарад привременог мира требао да поред територија жртвује и сопствени национални дух, историјског искуства и народне вековне традиције. Чини нам се да је управом очувањем светосавског народног духа српски народ штитио темеље свог народног и државотворног бића. Ти темељи су светосавска народна вера, задружно патријархално друштво, примери чојства и јунаштва који су кроз усмену народну традицију чинили општеприхваћен систем вредности који је увек предходио, као темељ, стварању српске државе, како у средњем веку тако и модерно време. Управо у тај дух је уткано Косово и Видовдан као централно место и духовна вертикала српског националног бића и идентитета.

То Добрица Ћосић, као и добар део модерне српске елите није најбоље разумео или је свесно одбацио. Шта више није разумео да ко год је тај историјски оријентир напуштао неминовно се налазио, пре или касније, са непријатељске стране народа исмевајући или прогањајући велики део свог народа које је остало привржено старим националним вредностима. По правилу први који су се одрицали, што намерно, што из идеолошких заблуда, националог система вредности била је амбициозна елита. У средњем веку је елита ради задржавања позиција или стицања нових прихватала католичку или муслиманску веру, а данас се европеизује и американизује. Некад је то била унија са Ватиканом данас је то евроунијатство. Та и таква наша елита се поводила за моћним страним силама и идеологијама и отуђивала се у односу на сопствени народ до те мере да је била више симулакрум српске елите него истинске народне предводнике.

Парадокс „оца нације“ и њему сличне интелектуалне елите се управо састоји у схватању српског народа и његових идеала из једне коминтерновко-интернационалистичке кухиње као њиховог младалачког полазишта којег не могу ни у старости да се ослободе. Резултата младалачке идеолошке индоктринације (без обзира што стари комунистички дисиденти мисле да су је се ослободили) је дијагностицирање проблема на један површан глобалистички начин што их да парадокс буде већи, веже пре свега за „другу Србију“ који њега и њему сличне прогања као наводне српске националисте.

Људи попут Ћосића нису националисти (бар у народном историјско-искуственом смислу) док у неким афектиним тренуцима за њих може проговорити прикривени шовинизам као што за корифеје евроатланских вредности је карактеристичан аутошовинизам, али изразито агресивнији и деструктивнији. И сам писац примећује парадоксе нетрпељивости од стране европоклоника изјављујући да је очекивао тужбу за издају од „патриотске“ Србије а никако приговор за национализам са дијаметрално супротне стране политичко-идеолошког спектра.

МАРШИРАЈУ ОДВОЈЕНО-ТУКУ ЗАЈЕДНО

У Србији се последњих век ипо, а нарочито двадесетак година уназад, искристалисала парадоксално национална интелектуална елита у којој постоје унутрашње тензије и сукоби. Но у суштини те поделе су мање значајне од сличности и готово истих резултата интелектуалног деловања. Један њен део важи за „пронационалан“ као Ћосић, док други фигурира као анационалан те стога заговара вредности цивилног грађанског друштва схваћених са позиција евроамеричких националних интереса. И једни и други већином су комунистички дисиденти. Ипак прве можемо сврстати у заговорнике реформи које би по њима требале да осигурају Србији равноправнији статус у бившој Југославији, а сада на простору Балкана, док други за полазиште имају слабу Србију којој у том циљу треба оспорити нацинално вековно искуство и националне вредности које су у темељима здраве српске нације.

Први би могли да се сврстају у наследнике про-милошевићевско-ранковићевске политике а други у про-титоистичко-стамболићевске снаге. Први су државну идеју покушали да сагледају у етатистичким или национално-романтичарским стремљењима водећих западноевропских нација 19.в. док се код других идеја српске државности (ако је уопште има) губи у наднационалним евроамеричким глобалистичким интеграцијама.

Заговорници „друге Србије“ црпе снагу из западноевропско-америчке медијске слике која има утемељење у бечкој антисрпској пропаганди још из друге половине 19.в. Код првих, наводних националиста и „очева нације“, током деведесетих а услед неповољних цивилизацијско-геополитичких околности које су Србију приморале на уступке по питању народа и територија, се развио став (који се правда као реал-политика) дефетизма, капитуланства оличеном у попуштању међународним факторима у свему а зарад наводног биолошког опстанка нације. Такође и евентуалног интегрисања у цивилизацијски свет без обзира на све неправде које су нам нанесене. Њихов став је: „мора се са светом без обзира што он личи на џунглу“ а то значи ми увек морамо жртвовати своје националне интересе.

Код других опет преовладава убеђење (да ли идеолошки засновано или новчано поткрепљено, или и једно и друго) у беспоговорну сарадњу са светски најзначајнијим факторима ради коначног ослобођења српских грађана баласта националне митоманске прошлости која нас искључује из друштва модерних цивилизованих нација. Занимљиво је да и једни и други негирају српску духовну, народну и мученичку традицију као терет ког се народ мора ослободити ради биолошког опстанка у европској породици народа (код Ћосића) или кооптирања у светску заједницу цивилизованих нација са општеприхваћеним светским универзалним вредносним системом (код евроатлантиста).

Отуд није чудо да Ћосић (који припада „пронационалним“) снагама у крајњој инстанци пропагира духовно-идеолошки блиске анационалне ставове Чеде Јовановића, Чанка, Кандићке Биљане Ковачевић-Вучо и другим корифејима „денацификације“. Може се рећи да они марширају одвојено али туку заједнички по темељу српског идентитета (вера, традиција, Косово). Истина, постоји мотивациона разлика. Ћосић заговара попуштање пред „светом“ због његове снаге и бруталности, али и због „једине могуће будућности“ – интеграције са том и таквом цивилизацијом, са надом да ћемо једном тамо бити прихваћени. Водеће перјанице НВО сектора и потрошени „националисти“ попут Вука Драшковића уздижу тај исти „свет“ на ниво мерила свих вредности и неког идола коме се морамо клањати због слабости нашег народа и елите. Шта више, по некима који овом логиком иду до краја „срећни свет“ морамо сами позвати да нас окупира и преузме управу над нама за наше добро.

ИДЕОЛОГ „МАЛЕ СРБИЈЕ“

На примеру српске модерне „пронационалне“ елите, чији је репрезент, Добрица Ћосић види се слабост ове идеологије. Она је без утемељења у народном, светосавском духу и вековном искуству. Идеолози остварења српског националног благостања кроз изграђивање националне државе су се често конвертитски одвојили од идејног извора живе традиције показују слабост, недовољну стрпљивост и брз интелектуални крах пред тешкоћама савремених изазова у којима се нашла нација. Они нити разумеју нити прихватају народну традицију и негирају њену виталну снагу у временима искушењак као што је садашње. Они не виде или не желе да виде историјски и егзистенцијални значаја и смисао „народног мита“ те стога свесни тога или не раде на потискују и обесмислишљавају националне изворне народне идеологије. Све то имало је за последицу малаксали и дефетистички патриотизам који после првих искушења води претерано попустљиву политику пред светским моћницима, чак и кад за то није било потребе. Менталитет који се градио под њиховим упливом је стварао дефетизам, кукавичлук, полтронство у ком је могуће бити национално острашћен и капитулантски аутошовиниста. Србија је данас пуна таквих жалосних креатура рајинског менталитета каквих би се постидели и антијунаци Радоја Домановића.

Под упливом симбиозе таквих интелектуално-духовних идеја и наметнуте колективне кривице, у коју је и добар део самог народа почео да верује, дошло је до стварања погодне климе за остваривања идеологије „мале Србије“ чији је један од духовних отаца књижевник кога антисрпски настројени медији називају „великосрбином“. У књижевном опусу Ћосића наилазимо на потврде негирања смисла српске „великодржавне“ идеје. Претресајући историју и судбину Срба на константно кључалом Балкану услед геостратегијски значајног простора о који су се отимале светске силе пишчев омиљени јунак Вукашин Катић у разговору са Драгишом васићем каже:“Ја сам уверен да мали народ треба да живи на што мањој територији. Да буде што гушћи и да велики и јачи немају шта да му узму, а мањи од њега да му не завиде на ономе што има. Само тада народ може имати спокојну будућност“(Верник II, 2002.). Чак и када узмемо могућност писца да пројектује јунака као самосвојну личност, када приметимо да је после Вукашинове констатације Васић опонирао четничком Великом Србијом етнички насељеном већински Србима не може се негирати омиљени лик Вукашина који је често износио готово идентичне ставове са писцем. Исто тако не може се превиђати стварност у којој Ћосић заговара управо оно што је заговарао Вукашин. Прихватање готово свих наметнутих антисрпских решења (без обзира које мотиве износи за неминовност попуштања) на простору бивше Југославије као заувек дате, цепање Србије на косовско-метохијском простору уз бледо и симболично задржавање светиња под контролом међународне заједнице, оне исте која је по самом писцу водила под вођством Америке антисрпску политику и моралном контексту изврнула свет наопачке.

ИЗВОРИ ПИШЧЕВОГ „ШОВИНИЗМА“

Српски народни национализам, услед граничног положаја Срба на светским цивилизацијским раскршћима, ослоњен идентитетски на православну, светосавску традицију као да је остао тајна за домаћу отуђену интелектуалну елиту, како ону глобалистичке тако и ову „националне провенијенције“ чији је један од најзначајних репрезената наш познати књижевник. Пишчево наизменично залагање, прво за ширу српску заједницу на развалинама бивше Југославије а потом за малу Србију до које би се дошло уступањем територија без „узалудних и бескорисних“ жртава, резултат је истог малаксалог духа и исте обездуховљене и у народу неутемељене идеологије. Градити српску националну идеологију а одрицати и потискивати народно сећање на своје хероје, жртве и мартирску прошлост као идентитетске и интегративне темеље националног бића (чак у појединим тренуцима Косово проглашавати и српским проклетим баластом; Косово 2004.) значи зидати националну грађевину на песку. Но такво потискивање оне есенцијалне бити народног постојања има за резултат у неким тренуцима њено некатарзично испољавање у виду прикривеног шовинизма, односно нетрпељивости и потцењивања националног бића других народа. Наравно, такав шовинизам није ни изблиза оне снаге који продукују евроусрећитељи према сопственом народу. Оно се темељи управо на погрешно усмереној животној енергији коју сваки интелектуалац црпи из сопственог народа.

Идеологија Ћосићевог „национализама“ је, може се рећи, резултат вишедеценијског одрицања српске интелектуалне елите од народне традиције. Њен „национални акценат“ је смо симулација изворног, суштинског народњачког патриотизма и родољубља те је гледано са тог аспекта чини заводљивијом и опаснијом од антинационалног вредносног система апологета и перјаница тзв. друге Србије. Интелектуалци као што су Ћосић чини се додатно збуњују народ који деценијама трага за својим идентитетским изворима и упориштима. А све то услед деценија обездуховљавања, негирања националне самосвојности и отуђења од традиције у чему су активно учествовали и писац и његови другови. Услед свог дуготрајног уплива на јавно мњење и могућности народног националног формирања писци попут српског „оца нације“ да ли је њихова визија боља по нас од идеологије корифеја „друге Србије“ која је отворено антинародна, антисрпска и антитрадиционална.