Културни образац у изворним народним песмама


''Добра музика у држави представља ред, а лоша неред.'' рекао је Конфучије. Уистину, ово се може лако прихватити ако се погледа стање у новокомпонованој народној музици данас и упореди са изворним народним песмама. У оба случаја, јасно на очиглед излази културни образац који се осликава и једновремено промовише у овим музичко-поетским изразима. У изворним песмама, налазимо прегршт мотива, одредница, савета и начела које бисмо данас могли укључити у културни образац који немамо, а који треба упорно и одлучно изграђивати. Овај део нашег фолклора носи поруку о томе како се треба односити према држави, према породици, какве су врлине пожељне код младића, девојака, супружника итд. најважније је, што се не ради о уметничкој поезији, у коју аутор уноси сопствени вредносни суд, мишљење, импресије и сл. већ је у питању аутентичан израз народног духа, настао кроз генерације које су искристалисале пожељне људске особине и онда их опевале оставивши их потомству у наслеђе. Нажалост, како то пречесто бива, наследници се према наслеђу односе бахато и незахвално. Оно што данас називају народном музиком нема ничега заједничког са поезијом коју је изнедрио здрав народни дух у прошлости.

О катастрофалном утицају модерне новокомпоноване музике на наш културни образац сам овде већ писао, али непотпуно, јер није био стављен у однос са некада преовлађујућим моделом, заступљеним у изворним песмама овог народа.

Покушајмо да осликамо овде културни модел карактеристичан за изворну народну поетику и упоредимо га са ривалским моделом који се натура кроз турбо фолк преко заинтересованих медија и издавачких кућа.

Завршна строфа песме ''Стаде се цвијеће росом китити'', говори о жалости девојке коју родбина удаје за старца због његовог новца.

''Дадоше мене младу за стара,
Дадоше мене старцу због пара,
Да му ја млада кућу редујем,
Да му ја сједу браду милујем.''

Испоредимо ово са новом мотивацијом за упуштање у љубавну везу коју нам саопштава Тина Ивановић.

''Ако имаш чуку, ако имаш херца,
Поклони ми бунду од нерца''

Док у првом случају девојка тугује над својом судбином која јој ускраћује љубав, а нуди материјалну сигурност са човеком кога не може да воли, у грандовском маниру, новим девојкама се поручује да размене своја тела за прстење и гардеробу, јер материјална добра су најважнија ствар у животу, ништа не може надокнадити недостатак новца, а осећања и љубав су небитне ствари, које треба подредити материјалном успеху.

У песми ''Чувам овце крај зелене јове'', овако се мајка обраћа својој кћери:

'' …Кћери Радо, ти потерај стадо,
Дош'о Раде даре да ти даде'',

али девојку дарови не интересују, јер у брак жели да уђе из љубави и то само са оним кога она одабере, па одговара мајци:

''Овце ми се кући не враћају,
Радови ми дари не требају,
Имам момка, волим га одавно,
За њега ћу ја да пођем нано.''

Патријархална девојка са села (према мишљењу НВО букачица, продукт најцрњег српског примитивизма и насиља над женама) одлучно одбија поклоне човека којег јој намећу родитељи и одабира онога кога воли, дајући пример осталим девојкама да следе сопствено срце и да породицу граде на темељу љубави.

У песми Велимира Рајића ''На дан њеног венчања'' коју често изводе тамбурашки састави, каже се:

''Ја нећу видет' од тога ни сена,
Јер лицем твојим срећа се разлива,
И свршено је ти си сада жена,
Проста ти била, моја љубав жива.

…

Ја нећу клети, ни њега ни тебе,
Ни судбу своју, што сам тебе срео,
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме, своју љуба клео.''

Упоредимо сад ову пламтећу љубав која се повлачи пред светошћу брака вољене жене, без срџбе и задњих намера, чак без бриге за сопствену срећу и задовољство, са стиховима чувеног сплаварошког уметника, Аце Пејовића:

''Дођи опет, кад пожелиш,
Да му будеш неверна…''

у којима подговара посрнулу девојку да, ради његовог личног провода, жртвује своју оданост породици, љубави и себи самој како би он могао да оргија. Млади момци ово доживљавају као мачизам пар екселанс и циљ коме треба тежити. Обљуба туђе жене доживљава се као доказ мушкости и велики успех, а девојке из данашњих кафића и фолкотека не мисле да има ишта лоше у превари чим то песмом препоручују и такве диве какве су Сека Алексић или Гога Секулић.

Ови мотиви не пролазе у изворној музици. Рецимо, у песми ''На ливади под јасеном'' момак покушава да заведе лепу Кату која ту захвата воду поклонима у виду златне јабуке и златног прстена, али она одговара:

''Нећу, нећу, не треба ми,
Имам драгана, имам драгана!''

Једнако тако, у песми ''У Призрену зелена јабука'' девојка одабира од три кандидата, не оне који јој нуде румене јабуке и позлаћене бурме, већ онога који јој нуди љубав неизмерну.

Има, додуше, и у изворним песмама девојака које размишљају пинковски, али и тада, народни певач тврдо одређује оне са исправним мотивима као вредне поштовања и љубави, као фаворите, што се види у песми ''Три девојке збор збориле'', у којој најстарија и средња изјављују да би највише волеле сребро, односно злато, а најмлађа, која је обично у народној књижевности најбоља и најлепша, каже да би драгог најволила!

У песми ''Хвалила се лепе Маре мајка'' чује се ''Хвалила се лепе Маре мајка / Да јој Мара зору не преспава'' из чега излази да је вредноћа у раду особина коју треба поштовати и којом се девојке диче, иако Мара до краја није на нивоу мајчиних очекивања и допушта да јој се клупко по ливади ваља, порука песме је јасна и она се преноси на слушаоце који недвосмислено схватају како је посвећеност раду и марљивост нешто што служи на понос и дику, док су лењост и себичност особине за презрење. У свима познатој песми ''Разгранала грана јоргована'' потанко се описује лепа Јулијана која у хладу јорговановог цвета, иглом од биљура, по сарајевском платну везе за свог драгана, како би му показала своју умешност и вредноћу и преко њих љубав.

Упореди, драги читаоче, ово са поруком са поруком супруге једног од наших виђенијих фудбалера, која саопштавајући колико је извесна млада дама ''кул'', подвлачи следеће:

''Мрзи цео свет, спава до пет, слатка мала!''

Девојчице које њу слушају, лишене нарочите пажње и труда својих родитеља, неизбежно прихватају тумачење ове поштоватељке естетске хирургије и дизајнираних ташница, по коме је врхунски израз отмености и високог нивоа личности, целоноћно баханалисање по угледу на Месалину, после којег није могуће освестити се до 17 часова. Каквом се раду, ако занемаримо најстарији занат, може посветити девојка која очи отвара у пет поподне? Да цитирам свог драгог пријатеља, господина Кашиковића ''Та ће баш усрећити кућу у коју дође.''.

Сличан однос према раду постоји и у песмама суседних народа, па тако у севдалинци ''Запросио Алија'', млада Хајрија која неће да ради, већ се с мајком инати, пролази трагично, што нам казују стихови:

''Кад то чуо Алија,
Ај он потеже ханџара,
Па удара Хајрију,
Ај посред прса крај срца.''

Наравно, ја не препоручујем овде оријенталну агресивност према женама, којом Алија третира Хајрију, већ показујем колико је лењост омражена особина у овој песми и културном моделу који она промовише.

Мотив избора праве љубави уместо стандарда који гарантује финансијска стабилност претендента на жену или девојку, веома је чест у изворној поезији свих народа бивше државе, па тако чујемо у песми ''Чудила се аман ја'', да девојка, на запрепаштење певача:

''Неће аге, јер јој нису драге,
А ни бега, не бегенише га,
Она хоће за еснафа млада!''

или у севдалинци ''Откако је Бања Лука постала'' где лепу бањалучку удовицу проси богат, али њој немио човек, међутим, она то поносно одбија желећи да пође за мушкарца кога воли:

''Ај њу ми проси сарајевски кадија,
Ај он је проси, а она се поноси,
Ај неће она сарајевског кадију,
Ај она хоће бањалучког делију''.

Данас се медијски монополисти труде да прикажу овакво резоновање као анахроно и непрактично, па кроз уста помињане госпођице Секулић поручују: ''Бићу твоја играчка, ти мој секси бизнисмен.'' бесрамно саветујући младе девојке да бирају према дебљини новчаника. Да прилагодим Туђмана, спонзорова лисница у спонзорушином џепу!

Примера се, на обе стране, може пронаћи још подоста, без превеликог труда, али верујем да је и ово довољно, можда читаоцу и сувише. Био бих уистину пресрећан, када би иједна државна институција преузела на себе улогу носиоца изградње новог културног обрасца, који би био утемељен у доказаним традиционалним вредностима, какве се, између осталог, сликовито приказане, налазе у изворној поезији и нарочито у хришћанству, а надграђен модерним достигнућима, попут науке, демократије, просвете и људских права.

Остоја Симетић