Култура: Tатјана Радић Борба за културну хегемонију у друштву Србије Постављено 08.05.2009
Тема:
Tатјана Радић дипломирани социолог
Борба за културну хегемонију у друштву Србије
„Јер култура се заиста не састоји у институцијама; култура је у поштовању човека, у дизању човека, у душевној заштити човека; култура, то је омогућавање душевне слободе човекове, она је социјална помоћ да се човек дигне кроз напор себетражења до богочовека, а институције су зато ту да помогну, како би се сви, који су за тај пут способни, заиста упутили тим правцем. Култура је поштовање човечије личности, признање њеног интегритета и у јавним и у приватним односима; она ни у којем случају није израз власничке и анимално себичне премоћи његове, ни личне ни колективне.“
Владимир Велмар-Јанковић
У овом семинарском раду покушаћу да обрадим појам културне хегемоније у друштву Србије, односно да ли културна хегемонија постоји и ко је спроводи у Србији, које су одлике једне културне хегемоније и да ли јој се треба супротставити.
Наиме, према Хејвуду «хегемонија је у основном значењу супериорност или доминација једног дела система у односу на друге делове. Као ненасилан облик класне владавине, хегемонија се обично схвата као културни или идеолошки процес који делује кроз ширење буржоаских вредности и уверења у друштву. Међутим, она такође има политичку и економску димензију: пристанком се може манипулисати, и то повећањем зарада или политичким и друштвеним реформама.» (Хејвуд, 2004:23) Са друге стране у културним студијама наићићемо на борбу за културну моћ, која се неће појављивати само у «области вести и информација, већ и у домену забаве» (Келнер, 2004:36). У овом смислу две стране желе да остваре своју контролу над друштвом. Многи аутори напомињу да се у овој борби и премоћи над друштвом углавном користе симболи као средство чиме се жели остварити извесна идеологија. Теорија хегемоније, како наводи Грамши, укључује анализу савремених система доминације и начина на који поједине политичке групе стичу хегемонистичке позиције и приказ контрахегемонистичких снага, група и идеја, које би могле да нападну или свргну постојећу хегемонију.
Оно што је данас доминантно у политичкој арени Србије јесте борба за демократска начела, жеља да се већина прикажу у јаком демократском светлу, као велики борци за улазак у Европску Унију, као једино исправно мерило за бољу будућност Србије и њених грађана. Демократија се види као најисправнији пут у којем ће свако моћи да оствари своје потенцијале, уз свесрдну подршку институција које ће до те мере бити развијене да је једноставно немогуће размишљати о неисправности њиховог деловања. У том смислу, демократско друштво испада друштво појединаца у коме ће свака индивидуа моћи да се развија науштрб осталих а да то никоме не засмета. У таквом друштву, премда се јединке развијају сисајући свака своје млеко, не може бити хаоса, већ би требало да некакава «невидљива рука» уреди цео систем. Међутим, као и у сваком бинарном систему па и у овом постоји позиција и опозиција, хегемонија и контрахегемонија, они који «владају» наспрам оних који се буне. И друштво Србије умногоме је подељено на «нас» и «њих». ОНИ су модерни, либерални са демократским начелима, они су љубитељи људских права, технолошких револуција, свакаквих врста слобода (мада се може показати да ово начело и није истинито), глобалистичких тенденција, умрежавања, противници су митоманије и оне друге оптужују за то, интернационалисти и космополите, нису везани за своју нацију и не желе да се изјашњавају као Срби већ као европејци итд. Са друге стране, МИ су традиционални, конзервативни, а самим тим и затворени за светске тенденције, љубе своје писмо и свој матерњи језик, воле своју нацију и изјашњавају се као Срби, ови први их виде као нетолерантне, не воле Европску унију, и томе слично. Једни друге виде као опонента самоме себи, али чињеница је да не могу без онога другог. Њихова борба је непрестана и свакодневна. То се може видети и у овом цитату Соње Бисерко, која припада оном «модернијем» делу Србије, у коме она овако види стање у својој земљи: «Стање духа у овој земљи је резултат победе српског националистичког пројекта који није био утемељен на реалним проценама окружења и међународних околности и пре свега на потреби за пуном еманципацијом народа који су живели у бившој Југославији. Показује се да је процес еманципације свих народа бивше Југославије једини одговор на београдску политику.» Стање историјске свести у Србији ће се преобратити и реформисати тек када се Срби ослободе свог погубног осећаја посебности. Тек тада ће престати да изазивају сталне кризе и невоље у окружењу. Најзад ослобођени свог мита о војничкој непобедивости и осећаја посебности и култа жртве, прошавши кроз чистилиште и политички инжењеринг Соње Бисерко, Срби ће коначно бити сведени на своју праву историјску и политичку меру и тако спремни да уђу у заједницу цивилизованих народа. Она, али и њој слични једину наду полаже у евро-Србе, јер су преостали Срби, вероватно, заточеници митолошке историјске свести и великосрпства, неспособни и неспремни да учествују у веропској модернизацији јер остају зачаурени у великосрбијанском национализму.[1]Оваква и слична тумачења једног дела српске нације данас су више него уобичајена. Дакле, шта је културна хегемонија у друштву Србије данас? Којим појмовима оперише и којим се средствима користи? Но, кренимо од некаквог почетка.
Једно демократско друштво почива на својим јасним вредносним начелима и нормама, друштво обликују јасне идеје и по то демократско друштво.[2]Проблем је што једни демократизацију схватају «као прилагођавање стандардима Европске уније», док је други виде као могућност да се остане веран својој држави-нацији.
Оно што је даље важно јесте да сагледамо каква је та борба за културном превлашћу и ко је спроводи. Слободан Антонић у свом чланку Културни рат у Србији, објављеном у НСПМ[3]говори о следећа три разлога због којих се користи реч рат: «1. За радикалну културну елиту постоји јасна подела по начелу `пријатељ-непријатељ`. 2. Непријатељ се страсно, готово свим бићем, мрзи. Мржња је често опсесивна, а главни непријатељи постају за мрзитеље извориште најчудовишнијих фикс-идеја. 3. Из те страсне мржње произилази жеља да непријатељ буде уништен, да га једноставно не буде.» Оно што чини садржај тог рата, према Антонићу, јесте „порицање или ниподаштавање одређених културних вредности“. А предмет напада је „симбол одређене вредности“. Професор Антонић даље указује да је та „симболичка елита“ постепено преузела културне, образовне и медијске установе. Тако да ћемо и на том пољу имати јасно изражену борбу између НАС и ЊИХ, толико отворену и очигледну да ће поједине медијске куће јавно подржавати политичке партије. Даглас Келнер у свом делу Медијска култура[4]говори о томе да медијска култура промовише интересе класе која поседује и контролише велике медијске конгломерате (Б92 вс. РТС – прим.аут.), где они представљају супротне позиције, где је јасна борба између прогреса и „статичности“. Келнер експлицитно тврди да „медијска култура представља поприште борбе за превласт између кључних социјалних групација и супротстављених политичких идеологија, и да појединци проживљавају ову борбу помоћу слика, прича, митова и представа медијске културе.“ (Келнер, 2004:7) Ако је култура свакодневног живота исполитизирана, а све се различитости одмах сматрају ослобађајућим онда то ствара могућност да култура буде поље политичке борбе. Због чега можемо и смемо овако тумачити? Из простог разлога што је политика пракса која намеће ред и жели да одреди значај друштвених односа, док култури одређивање друштвених односа забраном или присилом није главна сврха. Дакле, утврдили смо да култура не означава само веровања и вредности, већ и обрасце понашања и симболичко деловање. То је слојевити комплекс диспозиција и институција који Бурдије сажима у концепт хабитуса који укључује и објективне структуре и менталитете.
Владимир Вулетић лепо примећује да „императив модернизације као ехо одзвања Србијом. Тежња за променом представља трајну опсесију политичке елите, а једнако трајан је и вапај народа за 'старим правцима'.” Међутим, чињеница да демократски изабрана власт на национаном нивоу често доноси политичке одлуке које више зависе од ширег међународног окружења и организација, него од емпиријске воље и интереса сопствених бирача, ублажава се тезом о „глобалном друштву“ и „глобалној (политичкој) култури“. (Суботић, 2003:299) Слободан Антонић је мишљења да су „глобалистичке снаге против државе-нације управо због тога што она ограничава њен монопол“. У истом реду налазе се, према Антонићу, „космополитске демократије“ и „интернационалне државе“ из редова глобалне академске и медијске елите. Подршка оваквом мишљењу Антонић али и други аутори налазе у књизи Кристофера Лаша Побуна елита: и издаја демократије (1994). Он пише о „новим елитама“ које данас владају националним друштвима. То је тзв. церебрална аристократија(11). Њени припадници завршавају најбоље универзитете, космополитске по саставу студената и професора. Они се, затим, запошљавају у транснационалним предузећима или установама. Коначно, припадници те нове елите настањују се у „специјализованим географским џеповима“ (39) светске транснационалне службене класе. Њихова лојалност је интернационална, а не регионална, национална нити локална. Они су мултикултурни. А најинтересантнији моменат тумачења ове нове елите код Лаша јесте тај где он каже: „та нова елита изгубила је поштовање према поштеном мануелном раду. Она је развила својеврсну идолатрију креативног рада.“ (24) Он иде и даље у расветљавању нове елите те скреће пажњу да уколико не користимо њихов сленг – „родна дискриминација, хомофобија, мобинг“ и сл., ко им се не придружи у њиховом згражавању над „системском дискриминацијом родних, сексуалних, транссексуалних и осталих мањина“, осетиће сав гнев церебралне аристократије, додаје Антонић. И све ово може се прочитати у друштву Србије, може се сагледати „нови догматизам“ (21) који оштро „проказује оне који скрену са партијске линије“ (22). Међутим, не можемо а да не споменемо оне који се јављају као контраши овој новој елити, а који у последње време се све више буде. На почетку могли смо их окарактерисати као опозиција, као здрави део идеологизоване Србије, као савест и слично. Али како то обично бива острашћеност преузима свој данак, и та „савест“ почиње да бива бојена разним мањкавостима. Тако ти који су контра почињу да користе исте методе и технике прозивања и не остају дужни онима који су, ипак, тренутно доминантнији у Србији. Тако се креће ово тзв. освешћивање успаване Србије и јасно разбијање доминатне целебралне аристократије. Али такво освешћивање често рађа сукобе два табора на јавним трибинама, рат у кампањама, и сталне међусобне „прозивке“. На крају добијамо исту поруку: МИ СМО НАЈБОЉИ И НАЈИСПРАВНИЈИ! Што даље значи да нам ни једни ни други не остављају могућност да будемо самосвојни и да некако донесемо самостално одлуку, већ неизоставно морамо припадати ИЛИ једнима ИЛИ другима!. У САД, то подразумева сукобе либерала и конзервативаца ради успоставања хегемоније, као и између великог броја различитих доминантних и подређених група. Келнер нам јасно даје до знања да „идеологија претпоставља да ЈА представља норму, да су сви као ја, да свако ко је другачији или различит, није нормалан. Идеологија, према томе, разликује и одваја групе делећи их на доминантне/подређене и супериорне/инфериорне, стварајући хијерархију и нивое који служе интересима владајућих снага и елите. Идеологија ствара поделе између прихватљивог и неприхватљивог понашања, производећи у свакој од тих сфера хијерархију која оправдава доминацију једног пола, расе и класе над другима.“ Антонић још боље тумачи новонастали демократски поредак у свом чланку Расцепи у Србији и устаљење демократије (2007). Наиме он каже да „у непостојаним демократијама, основни политички сукоб тиче се друштвене припадности и саморазумевања. Отуда се води 'политика знамења' (...). Основни расцепи, наиме, ту су или политички или културни.“ Настаје борба за превласт и одстрањење супарника, а средства не морају увек бити дозвољена (демократска). И у овој борби почињемо да се делимо стварајући и прихватајући разне идентитете: старорежимци, демократе, националисти, европејци и слично.
Међутим, оно што тренутно може да нам буде утеха а то је чињеница да ови које смо окарактерисали као „савест“ ипак своју причу заснивају на хришћанским мерилима, и труде се да доприносе заједници а не да раде у сопствену корист. Без имало размишљања и гриже савести могу рећи да ови први, ова нова елита, ипак ради у сопственом интересу, али не чак и целе нове елите, него сваки појединаца за самога себе. Они бесумучно грабе, промовишући сопствену личност. Међутим, личност ипак није цела уколико није усмерена ка општем добру, рекла бих. Једно демократско друштво не може се слободно развијати уколико му императив није целокупно благостање, јер уколико развија сваки посебно себе онда нам је претња да би једно такво друштво могло да се преокрене у тоталитаризам, у једноумље, слепо једноумље, и тада би се ти „бољи, прогресивнији, модернији“ претворили у тлачитеље оних других који не виде Европску Унију као најбоље решење, на пример. Антонић додаје још и то да је „њена својеврсна ароганција моћи – уверење да је та нова елита апсолутни носилац највиших знања и вредности, и да јој као таквој припадају све материјалне и статусне повластице глобалног система.“ Лаш то назива „побуном елита“ против одговорности према било коме – сопственом друштву, националној држави, националној култури... Интересантно је како културу виших слојева опонашају ниже статусне групе. То опонашање „има вид капиларности, што значи да се осмотски шири друштвом“ (36). Антонић додаје да је култура дуго година резервисани домен, забрана у коме престоничка културна елита одређује правила игре. Та „постнационална“ интелигенција у саму дефиницију „културе“ и „уметности“ уграђује своје идеолошко-политичке назоре. Многобројне примере у својим чланцима наводе Антонић и Вучинић, као на пример, представе, перформансе, уметничке инсталације и слично. Вучинић још додаје да је култура политички инструментализована и да служи као „део доминирајуће политичке праксе, у којој пре свега водећу и одлучујућу улогу имају страначки партикуларни интереси.“ Мишљења сам да културу не може водити делић друштва који себи даје за право да је беспоговорно у праву, већ да сходно оном цитату Владимира Велмар-Јанковића, човек je, ипак, слободно биће које мора имати простор да ствара у контексту у коме оно жели, не нарушавајући слободу друге личности. Премда ово звучи као утопија могу додати још један кључни моменат, а слично говоре и поједини аутори, а то је да је ово немогуће без заједнице. А заједницу управо руше носиоци прогресивизма и модернизације данас у Србији. Такви, који себе сматрају елитом, интелектуалном елитом, заправо су себични и егоистични, ниподаштавају све друге који теже оном традиционалном и што да не, колективном, јер су такви “назадни”, “непрогресивни” и “препрека на путу европске интеграције Србије”. На жалост, поновићу опет, они који нуде алтернативу нису се прославили јер, кажем, користе сличне технике и осуде, само уперене у супротном правцу. Неоспорно је да је доминантна култура ипак та која тврди да је појединац важнији од заједнице, да је држава тек некакав сервис услуга, да не сме да постоји жртва за опште добро. Но, иако сам оваквог мишљења не могу се сложити са Антонићем који тврди да „укидање заједнице као 'традиционалистичке, анахроне и репресивне творевине'и њено замењивање 'слободно изабраним друштвима слободних индивидуума'јесте својеврсна идеолошка припрема једног новог тоталитаризма.“ Он је мишљења да долази до „приватизације јавне сфере, односно до присвајања и уништавања државе од стране глобалистичких елита и зарад парцијалних и егоистичних интереса њихових транснационалних структура. Они ослобађају човека обавеза и одговорности традиционалних заједница.“ Ипак сам мишљења да ће увек постојати борба ОВИХ и ОНИХ, и колико нам год та борба изгледала као нужно зло, боље је да она постоји него да се све сведе на слепо прихватање.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Антонић, С., 2006: «Криза демократије и транснационалне елите», Филозофеме 4: зборник Српског филозофског форума, ур. Никола Кајтез, стр. 69-87. Нови Сад: СФФ., види: http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_ant_elite.htm
