КРАЉЕВИЋ МАРКО ПО ТРЕЋИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА

Разочаран својим другим боравком међу Србима Краљевић Марко се одао дегустирању грожђаних алкохолних модификација. Алкохолне сеансе је прекидао само када је због бекријања западао у сан из кога га је будило још већа туга, коју је безуспешно покушавао да удави у аковима рујног вина. Један сан му се често јављао, док на крају није постао свакодневна ноћна морa.

Сањао како лежи на ливади, пије рујно вино, једе дебело овнујско месо, а Шарац пасе сочну зелену траву, задовољно маше репом и пије бистру воду из оближњег потока.Сама чињеница да је Шарац одбијао да делио вино са њим будила је неку нелагоду у Марку. Док је Марко уживао у ићу и пићу, ведро и осунчано небо прекрило је неко црно јато. Ускоро, оближње дрвеће било је покривено тим сподобама за које је Марко са тешком муком утврдио да су жене обучене у црну одору. Разлог за то није био што је Марко кратковид, нити су му вид ометала алкохона испарења, него што те жене ни у сну нису личиле на жене. Неке су чак имале бркове који су били бунији и дужи од његових, а неке су биле габаритније и од њега, тојест у њиховој женској појави било је више мушкости а мање лепоте него што су их имали Муса Кесаџија и троглави Арапин заједно.

Једна од њих би се издвојила и почела да крешти на Марка: „Ти си Марко најекстремнији српски десничар и националиста! У народним песмама је овековечен геноцид који си вршио над угроженом турском мањином! Те песме су говор мржње који је затровао нашу европску перспективу!“

„Хаг!Хаг!“ хагтале су са грана остале из јата прекидајући говорницу.

„Твоја недела су утолико већа јер си постао узор Србима, као и део њихове националистичке традиције! Твоји ратни злочини превазилазе све до сада забележено у светској историји! Поред тога, орао си Турцима друмове, а са таквом навиком можеш да уништиш наш друм који нема алтернативу, што је неопростиво!“ Крештала је друга.

„Хаг!Хаг!“хагтало се и орило ливадом злогуко, стварајући у Марку неку језу и слутњу да се суочава са непријатељем кога у часном мегдану не може да победи.

„Због тога Марко треба да се суочиш са својом злочиначком прошлости, садашњости и будућности, да искористиш фер понуду коју ти дајемо - а та је да одеш силом или силом пред међународни суд за ратне злочине у Хагу, где ће се поштено утврдити твоја кривица или твоја кривица, твоје име, лик и недела бити избрисана из српског памћења и песама, а ти у објективном судском поступку осуђен или осуђен!Као што видиш, дајемо ти поштен избор.“Додавала је трећа.

На крају говора црно јато би се усгремило на Марка, зграбило канџама, винуло се са њим у висине и упутило у њему у непознатом правцу. Шарац је тужно рзао, Марко због чудне малаксалости није могао да потегне ни сабљу димискију узету као ратни плен од Мусе Кесаџије, нити омиљено преговарачко средство - топузину. Чуо је само како се жене међусобно договарају да ће Шарца приволети да буде заштићени сведок по параграфу Б 92 бис, а да ће димискија и шестопер позлаћни бити подвргнути форензичком испитивању и као доказно средство којим је вршени злочини геноцида бити предати тужилаштву.Уз то доказ његовог злочиначког деловања ће бити и све песме о њему. На том месту у сну Марко се будио и због оног што је доживљавао у тој ноћној мори осећао неку чудну зебњу , док му је у ушима злокобно одзвањала та непозната реч – Хаг.

Због тог сна који је почео да га прогања и на јави, Марко је решио да по трећи пут оде међу Србе неби ли испитао шта је сан, а шта стварност и себи опет обезбеди мирне пензионерске дане, а поготово ноћи. Узјахао је Шарца, обукао самуровину, опасао димискију, у руке узео топузину и кренуо на пут.

Јашући кроз Србију сретао је многобројну сиротињу рају. Оно што га је неизмерно чудило је да је сиротиња раја била много јаднија, беднија, једном речију у две речи речено, гладнија и одрпанија него када је раја била под Турцима. Знао је да Турци више нису на власти, али није разумео да су Срби који сада владају гори од Турака у његово време.

Раја са којом је разговарао причала му је да уместо једног Мусе Кесаџије сада имају много више њих који се налазе у министарствима, агенцијама и другим органима, а да сваки намеће намет на вилајет, пунећи тако сопствену кесу. Марко је тако схватио да у цеђењу суве дреновине сада у Србији има много оних који су вештији од њега. Aли, оно што га је највише зачудило, да њега, највећег српског јунака, чија су дела опевали преци ових Срба, готово нико није препознао. Заправо од многих које је срео, само један старац је знао ко је он. Оно што му је овај убоги човек рекао натерало га је да крене у престоницу. „Иди, једино се ти још можеш да избориш за наша права. Ови који сада владају уместо Турака, сете нас се само приликом избора. Када избори прођу, нестају и они и њихова обећања“. Старац није имао једну руку. „Морао сам да је поједем да небих умро од глaди“, одговори на Марково немо питање.

Да је Марко био хећим запитао би се како амнезија може да буде заразна болест од које су оболели српски властодршци. Да је пратио збивања у Србији знао би да ова болест погађа свакога ко се дочепа власти и да уз њу редовно обољевају од жутице. Ове болести су имале за последицу да су наследници Турака харачлија били глуви за народне невоље, једини орган који им је у уху радио, чак се увећао на уштрб свих осталих, па и можданих вијуга, односно поготово њих, била је ЕУстахијева труба. Но живот који су патили Срби оставио је веома видљив траг на раји, па је чак и Марку као медицинском лаику било јасно да Срби изумиру од жутог глада и невоље жуте. И оно најважније, Марко није знао да најопаснија светска болест наркобамија хара и Србијом.

Наркобами су сматрали да је највећа срећа имати ту болест.Наркобами су мислили да су они здрави, а да су болесни они који не болују од наркобамије.Наркобами су желели да и други буду срећни попут њих, па су за свој животни циљ одредили да свакога заразе наркобамијом . Наркобами су били сви српски Турци, а носиоцио ове болести и других признања међународне заједнице су претили да затру све Србе који су били имуни на њу. Ова пандемија је се успешно преносила путем медија.

Без много мука Марко је у Београду пронашао једно од седишта и средишта народних мука – зграду Владе. Зграда председништва није му била интересантна, пошто је чуо да је српски султан заједно са агом Шутан Драгом на смотри српских НАТО јаничара.“Изгледа и да ови српски Турци имају Турке које морају да слушају“ размишљао је. Није му било мило када је то чуо, јер се сетио како су једну од жена у црном из његове ноћне море која га је оптуживала, остале ословљавале именом Нато. Везао је Шарца за бандеру испред зграде и куцнуо топузом на врата. Заправо, он је само замахнуо, а врата су се сама отворила и пропустила га унутра. Чудом се чудећи није ни приметио да га је опколило обезбеђење.

- Имате ли нешто од оружија? Упита га један од њих.

- Само ову топузину и сабљу димискију – одговори Марко.

- Морате да их оставите овде на портирници - рече један који га је препознао. Ми се и за Косово боримо правним и дипломатским средствима – додаде умилним гласом и убедљиво. Оружије је непожељно чак и у нашој војсци.

„На Косово сам ионако касно стигао“, размишљао је Марко. „Ако се ови још боре за њега изгледа да су та дипломатска и правна средства боља него оружије. Нека сабље и шестопера, битно ми је да нађем неког ко ће ми протумачити сан“.

- Код кога идете? Упита га исти чова.

- Ја бих код некога ко тумачи снове - одговори Марко.

- Дошли сте на право место. Овде је фабрика снова.Међумутим, главни креатори снова Ложа и Мађа, како им ми тепамо јер први ложи народ, а други је ненадмашни мађионичар, нису присутни јер су отишли службено у Брисел и Вашингтон да се опскрбе новим обећањима и триковима неопходним за представе које изводе.

Марку је зујало у ушима због врућине коју су и поред лепог и веома топлог времена стварали радијатори који су радили пуном паром због најновијих мера штедње Владе и слабости која поче да га обузима пошто му се учинило да је поред њега пролетела нека прилика у црном. Нечувши добро саговорника рече:

- Ма нека и Лаже и Маже тамо где јесу, али може ли неко други да ме прими?

- Пошто сте познати по орању друмова, можда би најпогоднија личност била друг Жутоњић, министар за инфраструктуру.

- Е па код њега ћу – одахну Марко.

Министар дочека Марка срдачно.Марко поче да му описује сан који га прогања, као и стање сиротиње раје коју је сретао успут.Споменуо му је и старца без руке. Жутоњић се смешкао, слушао, па кад Марко заврши јадање, рече му:

- Аман Марко ништа се не секирај. Ја ћу ти растумачити сан и понудити решење које ће те спасти. Хаг је туристичко место у које турамо Србе који нас ометају на друму који нема алтернативу. Црне жене су из невладиних организације које ми као Влада финансирамо. Ти си као бранилац Срба предвиђен да будеш послат у Хаг. Да би то избегао одмах ћу те поставити за мог саветника. Био би задужен за орање друмова. Ето дошао си као поручен да заореш прву бразду на Коридору 10. Све би то емитовао наша најгледанија информативна емисија други жутник.

Ми смо такође били српски националисти, бар смо се као такви представљали на последњим изборима. Када смо ступили у коалицију сви су нам греси опроштени, па ће тако бити и твоји ако пристанеш уз нас. А што се тиче сиротиње раје, то што причају ми зовемо пропагадна пошто су ем пропали, ем гадни.Не брини се за њих, жилавији су од моје таште. Уосталом ми смо социјално одговорна Влада. Министар за социјалу ми је обећао, а ја му верујем, јер обећања дата једни другима ми поштујемо, да док раја има руке неће умрети од глади.

Ако се бринеш за Косово, знај да једнострано примењујемо план од шест тачака. Уопште са једностраном применом међународних споразума имамо позитивно искуство, иако је један отерао нашу ризницу у дебелу негативу. Али, ангажовали смо маркетиншку агенцију Тачи енд Тачи па је тих шест тачака представљено као наша велика победа...

Хтеде Марко да га притера до дувара и шчепа за гушу, али се министар се сасвим у складу свог презимена претвори у жути дим и ишчезе, а Марко јекну и пробуди се, али стварно.“Онај први сан је права успаванка у односу на други. Боље ми је да ме оне црне жене туре у Хаг, него да орем друмове и тако помажем ове српске Турке“ размишљао је док је у пећини под Мироч планином тражио буре са вином. „А Срби ако сами себи не помогну, неће им ни Бог помоћи, а камоли ја“.

Љубиша Спасојевић

Нови Београд