Мексички грип vs. српска жутица

Прети пандемија мексичког грипа. Хиљаде људи су оболеле, стотине су помрле, не зна се када ће и после колико жртава болест бити побеђена. Довољно је разлога да сви будемо у мањем или већем страху за своје и животе блиских особа. Ипак, Мексико није једина земља која је произвела аутентичан, разоран вирус.

Иако институт за вирусологију Торлак из Београда није оправдао огромне трошкове и средства уложена у њега, Србија је створила врло опасан вирус, српске жутице, који додуше, у првом стадијуму не разара телесно ткиво, али је за духовно и више него погубан. Питање је има ли уопште лека. Вирус је дубоко загризао у душу народа, значајно га онеспособио да се брани од страних тела и антитела, учинио га идејно тромим, безвољним, летаргичним и беспомоћним да се одупре штетним утицајима споља и изнутра. Имуни систем народа је уништен, јер лекари нису озбиљно схватали вирус, па су му допустили неометано дивљање кроз националне институције преко којих је умртвио нервни систем нације, а сада убија последњу духовну живост творећи плодно тле за тоталитаризам квази политичких елита усмераван интересима ментора неколицине домаћих невладиних организација. Вирус српске жутице је успео и физички да обоји наше институције и читаву државу у жуто. Преплавио их је кадровима демократске странке, у народу познатијим као ''жути''. Овим људима је јасно да су они део заразе, те да излечење народа није у њиховом интересу, јер као и сви паразити живе на рачун и на штету невољног домаћина. Следствено, они морају да вирус шире, сузбијају покушаје лечења, разапињу евентуалне лекаре који би се подухватили напора што би за циљ имали оздрављење народног духа и психе.

Ови жутаћи чине све да би остали на власти. Њих демократија, садржана у називу сопствене партије, не обавезује много. Тако они себи за право узимају да протерују из парламента оне представнике народа који нису по њиховој вољи, да у скупштини фалсификују кворум, па да ухваћени у тој лажи машу ковертом у којој су тобож докази да је тај и тај посланик таксијем дошао до аеродрома, где је ухватио чартер лет, па је жртвујући свој годишњи одмор, исти тај посланик стигао у скупштину и учествовао у гласању, иако су га (је) многи видели на бодрумској плажи у истом том времену. Могу они то и из Солуна, Худини је за њих мачји кашаљ. Затим, вирусом измученом народу, лако објасне да није проблем напред наведено, већ то што опозиција тражи да се ревидира правно перфектна крађа. Увређени што су ухваћени у лоповлуку, они имају право да производ тог џепарења бране и примењују. Никоме се не извињавају (бар до следеће кампање), не кају се што су грешили, већ што су откривени. Битно је само опстати на власти.

Да би се ово постигло, ништа није препрека. Народни и државни интерес понајмање. Будући да деценија власти и распростирања српске жутице народу није донела ништа добро, јасно је лаборантима да им је неопходна помоћ како би на власти опстали, кад их већ резултати не препоручују. По угледу на неке примере из прошлости, они ће вероватно од наших окупатора тражити нешто попут ''наследног књажевског достојанства'', само са много више личних амбиција, а много мање државничке свести и такта од неписменог Милоша Обреновића. Милош је за себе и своје потомке тражио наследно књажевско достојанство од Порте, преко Марашлије и директно, веома упорно, присиљавајући кнезове да га у томе подржавају. Ипак, он је бар утолико могао да обузда свој лични интерес и династичке тежње, да послуша савете руског посланика у Цариграду, барона Строганова, да личне амбиције подреди државним интересима, да прво оствари све што се може од права и привилегија за народ, а да ће испуњење његових династичких прохтева доћи као резултат оснажења народног положаја.

Жути лаборанти такође раде да се самоинсталирају на власт за вјеки вјеков и то уз помоћ модерне Порте од белог брачког кречњака и нових Марашлија, који се сада одазивају на Мантер, Солана, Водсворт и сл. Нажалост, они никакав виши интерес од сопственог не признају, па нема те народне и државне жртве коју неће стојички поднети да би себи и својима загарантовали башкарење на власти. Организам заражен овим вирусом лако прихвата све небулозе које му се сервирају, па искрено верује да је патриотизам болест, а залагање за распарчавање сопствене земље врхунски доказ духовне узвишености и европејства. Оболелима је сасвим логично да се Црква сатанизује, јер има резерви према закону о борби против дискриминације, а још логичније му је да се као напредно и модерно третира опредељење да се двојици хомосексуалаца допусти усвајање дечака.

Ово не би било могуће да претходно нису умртвили народни дух, те способност критичког мишљења и расуђивања вирусом српске жутице, немилосрдно убризганим у национални крвоток кроз електронске медије са националном фреквенцијом. Под разорним утицајем тог вируса, оболела публика прихвата да у власти њени тровачи седе са истим оним људима које су до пре избора означавали као мрачњаке и примитивце, ратне хушкаче и диктаторе. Не смета више зомбираном гласачком телу жуте лабораторије, не само што исти Милутин Мркоњић, од чијег су лика и парола прављење карикатуре и перформанси од Блица до Трга Републике, обавља свој стари посао у Цветковићевој влади где наставља да пре рока гради већ изграђено, по осми јубиларни пут отвара иста градилишта и томе слично. Оболели организам, разорен српском жутицом, не види ништа чудно ни у монтираном материјалу приказаном на Дневнику РТС-а где у титовско-слобистичком маниру председник Борис Тадић у чучећем положају, младалачки обучен, забринутог лица, објашњава радницима деонице аутопута Нови Сад – Szabadka, да је тај аутопут од кључне важности, да се не шале, јер су њему лично одговорни за квалитет радова. Ништа не смета што жути сад нуде као решење светске кризе, неке радне акције које називају јавним радовима. Можда ти јавни радови буду као у турско доба, утврђивање дунавске обале, палисаде око Београда и фортификација Ћуприје, а све у сврху одбране режима за случај да се народ једном ипак излечи од српске жутице и схвати колико му је коже одрано с леђа да би се тапацирала седишта луксузних лимузина жутих чиновника и чиновничића. Кад сам код тих лимузина, треба напоменути да је речени Борис, Љубов син, објаснио народу да ће од сада по неколико министара да се вози једним аутомобилом, да неће као до сада свако ићи засебном црном лимузином, те да ће се том врстом штедње пребродити криза. Ова демагогија не мотивише никога да прави скечеве на Бокијев рачун, бритке сабље српског новинарства (Жарковић, Луковић, Панчић...) не налазе за сходно да изобличе ове популистичке фразе и пароле из доба другова и другарица. Жутица је дубоко загризла.

Јављали су се у свету и јављаће се разни вируси, али овај је јединствен по томе што не разара само тело, већ првенствено удара на дух и ум, па тако заражени болесници, чак и не желе да се лече, јер уопште не схватају да им је лечење потребно. Једино што можемо је да смислимо неки антивирус, који ће и без воље болесника да их излечи.

Остоја Симетић