СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

УВОД


Америчке НВО у Србији већ скоро две деценије оптужују Србе за “антисемитизам”. Хелсиншки одбор за људска права у Србији је, у својој књизи “Људска права у транзицији” (Београд, 2002, стр. 156), тврдио да су Јевреји Србије, до 1878. године, “имали разлога да жале за Турском која је била верски толерантна”. Члан Центра за мониторниг и евалуацију, Стјепан Грдељ тврдио је (исто, стр. 37) да не треба заборавити да је “након окупације у Србији у време Недићевог режима Србија ПРВА земља у Европи, закозвана JUDENFREI, то јест ослобођена од Јевреја, на овај или онај начин. Не треба заборавити да смо и ми имали наше мини Аушвице, по Србији, такође за Јевреје”. Књига Небојше Васовића, “Лажни цар Шћепан Киш”, по Хелсиншком одбору (исто, стр. 39), није полемика с идолатризовањем једног писца, него антисемитско дело штампано на врхунцу “српског нацизма”. Највише оптужби за мржњу према Јеврејима изречено је на рачун владике Николаја Велимировића, а Јован Бајфорд је објавио студију “Потискивање и порицање антисемитизма”, да би ту мржњу доказао (иако је Николај Велимировић, заточен у Љубостињи од Немаца (1941-1942.), ризиковао свој живот да би спасао две Јеврејке из Трстеника, Елу Најхауз и њену мајку.)

Шта је истина о односу Срба према Јеврејима и обратно?

Ово је скроман покушај да се на то питање одговори.


Још мало о Србима и толеранцији

Сада, када су Срби проглашени од неких за чудовишта и кривце за сва зла овога света збива се и процес претумачивања наше историје, коју треба представити као историју разбојника и убица (од Милоша Обилића до Гаврила Принципа, и даље, зар не?). Медији које плаћају разне „ме-ђународне кризогене групе" и моћници којима је, по повољним ценама, стало до српске имовине (рудника Трепча, на пример) покушавају србском народу да наметну кривицу за читаву историју, доказујући да је кнез Лазар био занесењак и фанатик, неспособан за „суживот" и „толеранцију", а да су књиге попут Његошевог „Горског вијенца" малтене „уџбеници геноцида". Зато нам је важно сећати се историје онакве каква је била, и чувати достојанство свог сећања за будућа поколења.

Зато ћемо, кроз неколико, несистематично поређаних, али смисаоно повезаних записа других о нама, покушати да се вратимо свом историјском лику, од кога недобронамерници хоће да направе карикатуру.

Јесте ли већ чули да:

- је угледни припадник јеврејске заједнице Србије, Јаша Алмули, 2002. године објавио књигу „Живи и мртви: разговори с Јеврејима" (изд. Слободан Машић), у којој се налазе сведочења домаћих Јевреја који говоре о својим страдањима и патњама за време нацистичке окупације, као и о односу Срба према њима у те страшне дане;

- у тој књизи Мориц Марци Леви, резервни официр у краљевској југословенској војсци, описује како су му Срби 1941. помогли да преживи дајући му лажне документе и скривајући га, и тврди да су до 1942. београдски Јевреји страдали само од немачких окупационих снага, а не од „домаћих издајника", „недићеваца": „Ми нисмо никакве контакте имали са српским окупационим или квислиншким снагама у Београду. Ми смо имали контакте само са Немцима, искључиво са Немцима. Ја напомињем да на Ташмајдану није била никаква стража, а код Топовских шупа тврдим да је била немачка војна стража, Вермахт. Нису били домаћи. У логору на Бањици то је било под Специјалном полицијом, али на стрељање су их водили Немци. Има живих логораша, постоје три књиге. Егзекутори свих страдалих Јевреја су били Немци";

- у истој књизи, писац Ђорђе Лебовић, родом из Сомбора, вели да је он у средњој школи осећао антисемитизам код Немаца и Мађара, али „КОД СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА НИКАДА ГА НИЈЕ БИЛО" (истицање В. Д.);

- да је професор Јаков Данон за време Другог светског рата живео у србском окружењу и да су се Срби дружили с Јеврејима: „Били су нашој страни и критиковали и показивали негодовање према Немцима. Изузетно су били против Немаца"; говорећи о Србину који је спасао његову и још две јеврејске породице, професор Данон каже да је дотични ризиковао своју породицу и помогао им „без икакве материјалне добити";

- да је познати професор Медицинског факултета у Београду, др Максим Штернић, у разговору са Алмулијем истакао: „За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима", то јест: „Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе од тога, али у службеној политици тога није било, ни код Двора ни код влада";

- да др Марко Анаф, чији је брат погинуо као партизан, тврди да су се Немци хвалили како је Београд „био први велики град Европе очишћен од Јевреја" и да ђенерал Михаиловић није био издајник;

- да је др Никола Рот, са Философског факултета Универзитета у Београду, у овој књизи изразио веру да ће поједини Јевреји у свету појмити зло у антисрбској политици тзв. „међународне заједнице": „Надам се да ће они јеврејски кругови у свету који имају погрешан став према Србима ускоро увидети да тај став треба напустити, да је врло важна борба за праведност, за часност. Треба да имају на уму да не може цео један народ бити крив као што Србе окривљују. Пре свега то на уму треба да имају Јевреји, који су два миленијума непрестано били нападани и страшно прогањани, и то цели народ, без кривице. Не би смели сад да суделују у прогону једног народа који исто тако није крив и који је исто тако прогањан";

- да ли сте чули за Михајла Јанковића из Ниша, кафеџију и трговца, чија је мајка Султанија била дворска дама краљице Наталије, и који је прихватио породицу Јакова Данона и друге јеврејске породице? Познат као Мика Араџија, овај витез човекољубља спасао је многе прогоњене. За време рата бавио се само трговином, јер у кафани није хтео да служи Немце. После рата, комунисти су му одузели имовину и умро је од срчаног удара, без пензије, као „чувар отпада на свом имању, датом у закуп" („Вечерње новости", 8. октобар 2002. године). О њему Јаков Данон сведочи: „Дошли смо у Ниш, јавили се Мики Араџији, и одмах од њега добили кућу, џак брашна, пасуља, шећера, дрва за огрев и све то без икакве надокнаде. Мика нам је обезбедио и лажне легитимације."

Да ли сте знали да је у јединицама ђенерала Михаиловића постојала и јеврејска чета, која се, скупа са Србима, борила против Немаца?

О томе да ли данас има праве антијеврејске мржње у Србији, поготову институционалне (како нам подмећу разни „одбори за људска права"), најбоље сведочи рабин Исак Асиел: „Нема у овој средини озбиљних проблема ове врсте, при чему сам спадам у људе који су склони да о свему суде са добре стране. Недавно је на новосадском гробљу порушено неколико јеврејских споменика, било је тога и у Београду, искрсне понекад непријатан графит... Организованих напада ипак нема - све су то појединачни ексцеси с којим се среће свака верска заједница. У сваком случају, много их је мање него у Мађарској или Словачкој. Има земаља у којима, чим сиђеш с воза и виде твоја јеврејска обележја, повичу: Напоље, Јуде. Овде се то не догађа" („Новости", 27. јун 2003).

Знате ли да су Шиптари из Приштине протерали, скупа са Србима, и Јевреје, чија је тамошња заједница била стара пет стотина година? Аца Сингер о томе каже: „Јеврејска култура је 1999. године на Косову уништена, и то након што су наводно завладали мир и безбедност" („Експрес политика" 23-24. август 2003)?

Да ли сте чули за др Саву Станојевића из Трстеника, лекара који је спасао трстеничке Роме да их Немци не побију у доба када су нацисти широм Европе огњем ширили идеје „новог европског поретка"? Александар Митровић, својевремено председник заједнице трстеничких Рома, истакао је да они с колена на колено преносе повест о овом племенитом човеку, који је у ромском насељу прогласио лажну епидемију трбушног тифуса и тако спасао све његове житеље од погрома („Глас јавности", 17. октобар 2002).

Низ ових чињеница, без уопштавања и анализе, ту су да нас подсете само на једно: Србин није мрзитељ ниједног народа под капом небеском - ако је прави Србин, то јест ако је укорењен у Светосавском завету. Уместо да оваквим примерима буду испуњени наши медији и да се на њима уче ђаци, неки нас оптужују да смо одувек били звери, убице и кољачи, и хоће да читаву нашу историју претумаче у новом, „политички коректном" кључу у коме Свети Николај Србски, заточеник Дахауа, постаје обожавалац Хитлера. Али, нека! Како рече Марко Краљевић:

„Пијте, Срби, у славу Божију,
и ришћански закон испуњујте!
Ако јесмо царство изгубили,
душе наше губити немојмо."

Сведочење Предрага Палавестре

Угледни србски историчар књижевности, Предраг Палавестра, у својој књизи о Јеврејима у србској литератури даје и кратак преглед историјске судбине Јевреја у Србији. Из те студије, писане одговорно и трезвено, навешћемо подуже цитате да би се видело о чему је заиста реч кад је у питању домаћи „антисемитизам". (Као што би рекао Часлав Милош, чију ћемо мисао парафразирати, измишљање реченица је тежак посао, па ако реченице већ постоје, треба их искористити.)

Палавестра наводи да је у доба књаза Михаила и до Берлинског конгреса било извесних ограничења у законима, који су се тицали пре свега настањивања Јевреја у провинцији, ван Београда. Али, Предраг Палавестра сматра да законска ограничења права Јевреја у Србији ни у то време нису строго поштована:

„Из разних жалби, што су их стално слали на све стране, могло се видети да су Јевреји у то време и поред забране, додуше у малом броју, ипак живели у унутрашњости. И то не само Јевреји који су били страни држављани и самим тим заштићени међународним уговорима и тзв. капитулацијама', већ и домаћи Јевреји староседеоци. Јеврејске породичне заједнице помињу се у то време у Шапцу, Смедереву, Јагодини, Пожаревцу, Пироту, Зајечару, Неготину, Књажевцу, Свилајнцу, Крагујевцу, Нишу, Лесковцу и другим местима. Према званичном попису из 1874. године у нишким, шабачком и смедеревском округу живело је око 2.000 Јевреја - колико и у Београду - а у ваљевском, крагујевачком, чачанском и јагодинском округу близу стотину. Десет година касније, 1884, дакле још увек пре Устава из 1888, број Јевреја само у нишком и пиротском округу повећао се на 3.200. У Земуну је тада било 700 Јевреја. Године 1895. од укупно 71 вароши и варошице у Србији, Јевреји су живели у 29 места. Прираст јеврејског становништва био је очигледан, иако не сувише брз, али се социјална структура незадрживо мењала захваљујући пре свега привредном успону Србије и урбанизацији градова која је захтевала промену ранијих занимања и наметала нову друштвену поделу.

Традиционална јеврејска занимања, као на пример лекари, била су добродошла у свим српским провинцијским местима, па и у време када су из тих вароши јеврејске породице морале да се исељавају. Лекари су могли да се запошљавају и у цивилној и у војној служби, чак и под влашћу Уставобранитеља, када су у Србији били донети најтежи прописи против Јевреја. Они су најлакше стицали статус тзв. 'прирођених Срба' који их је правно изједначавао са 'рођеним Србима', па су без сметњи могли да напредују у јавном и друштвеном животу. Као војни, а потом и окружни лекар, од 1841. године у Србији је по разним местима радио доктор Јосиф Шауенгел из Вршца који је као 'прирођени Србин' 1852. прешао на православну веру и под новим именом Јован Петровић постао мајор и заједно са својим синовима Вукашином, Николом и Петром био међу најугледнијим људима у Србији друге половине XIX века. У крагујевачкој војној болници 1849. године радио је доктор Херман Шлезингер, син првог гардијског српског кнежевског капелника Јосифа Шлезингера. У Тимочком, Дринском, Моравском корпусу и алексиначкој пољској болници у рату 1876. године лекари и апотекари били су такође Јевреји. На десетине њих служило је и касније по разним среским и окружним градовима и, на челу са утледним београдским лекаром доктором Самуилом Попсом, од 1881. године били чланови Српског лекарског друштва. Доктор Бернард Брил био је дворски лекар последњих Обреновића.

Запажену политичку каријеру направио је Вукашин Ј. Петровић, народни посланик и дугогодишњи министар финансија. Као високи државни чиновник, први пут је постављен за народног посланика указом кнеза Милана 1879. године. Његов брат Никола Петровић, доктор философије са Универзитета у Јени, био је најпре професор у Крагујевцу, а од 1888. године директор Друге београдске гимназије и управник Народног позоришта. Уз првог Јеврејина у Народној скупштини, Аврама Озеровића, посланика из 1877, и банкара Едија Булија, изабраног за посланика 1881. године, Вукашин Петровић је због свог јеврејског порекла био честа мета политичких напада када су се у Србији разбуктавале страначке страсти. То Петровића ипак није омело у политичкој каријери која је (у маломе) била слична оној какву је у Енглеској у то време имао лорд Биконсфилд, такође покрштени Јеврејин Дизраели."

Палавестра уочава улогу Јевреја и у развоју Србије у области привреде:

„Развитак српских градова, јавних служби и друштвених установа у многим областима помогли су спретни, лако прилагодљиви и промућурни Јевреји као претежно градско становништво са стеченим урбаним искуством и навикама. Они су се лако уклапали у нови грађански живот и брзи привредни преображај Србије, па су своја традиционална занимања прилагођавали новим потребама и условима привређивања. Док су око 1870. године београдски Јевреји претежно били ситне занатлије, механџије, кројачи, лимари, кожари, казанџије, водоноше, носачи, бакали, пекари, трговци, посредници и мењачи, временом су готово удвостручили своја занимања и постајали чиновници, адвокати, лекари, апотекари, агенти, посредници при увозу и извозу роба, превозници, банкари, задржавајући и даље прва места у трговачким и новчаним пословима. Доктор Давид Алкалај са положеним правосудним испитом, 1890. године отворио је у Београду адвокатску канцеларију. Само пет година после стицања пуне грађанске равноправности, тј. 1893. године, Јевреји су већим делом свог капитала као акционари учествовали у оснивању Београдске трговачке штедионице и Српско-јеврејске трговачке задруге у Нишу. Крајем XIX и почетком XX века имали су знатан број акција и у мешовитим и иностраним банкама које су у Србији обављале све банкарске послове код увоза капитала, инвестиција, зајмова и улагања у велике привредне и грађевинске подухвате."

Јевреји су учествовали и у србској култури. Ево шта каже Палавестра:

„Давид Коен био је први адвокат међу београдским Јеврејима шко-лованим у Србији. Гласовит као говорник, у својим Беседама посвећеним српској омладини Мојсијеве вере 1897. залагао се за уклапање 'Срба Мој-сијеве вере' у јавни живот Србије; у време ратова написао је брошуру Бог чува Србију (1915) због које је изгубио живот у бугарском ропству. Првим књижевним радовима на српском језику у београдској штампи крајем XX века огласили су се Аврам Озеровић, Јован Мандил и Хајим С. Давичо од кога почиње модерна књижевност јеврејских писаца на српском језику. Хајим Давичо био је благајник првог српског књижевничког удружења 1892. године. Међу члановима удружења била је и његова супруга Јелена Лела Давичо, прва јеврејска списатељка у српској књижевности која је своје радове објављивала у 'Бранковом колу' и 'Отаџбини'. Око просветног клуба 'Српско-јеврејска књижевна заједница', основаног 1894. године, деловала је мешовита група јеврејских и српских интелектуалаца међу којима су били адвокат Бенко Давичо, брат књижевника Хајима Давича, преводилац са шпанског и скупљач фолклорног блага београдских сефарда, затим новинар и адвокат Јован Нандил, књижевник Пера С. Талетов и други културни и јавни радници тадашњег Београда. Према непоузданим статистичким подацима, на почетку XX века готово половина Јевреја у Србији навела је српски као свој матерњи језик. Чак је и ционистички „Јеврејски гласник" 1909-1910. излазио на српском језику, штампан ћирилицом.

Друштвеном животу Београда крајем 1895. године јединствен допринос дао је Хуго Були, син имућног београдског банкара и народног посланика Бенциона Булија. Из Швајцарске, где је био на школовању, Хуго Були донео је у Србију прву фудбалску лопту и преко гимнастичког спортског друштва 'Соко' и његове тек основане лоптачке секције, код куле Небојше у Доњем граду испод Калемегдана у мају 1896. године организовао прву јавну фудбалску утакмицу у Београду. Тадашња штампа описала ју је са занимањем и симпатијама и отад је фудбал постао најомиљенији спорт међу Србима XX века."


О стању у Србији почетком XX века Бенко Давичо је писао: „Србијански Јевреји не трпе ни од каквих прогона нити изнимних закона. Народ је врло толерантан и закони су његови толерантни."

Предраг Палавестра наводи и податке о Србији и Јеврејима у доба краља Петра:

„Таквом политиком грађанске толеранције власт краља Петра I Ка-рађорђевића дала је полета већ учвршћеној јеврејској заједници у Србији. Сам краљ положио је 1907. године камен-темељац за нову синагогу 'Бет Јизраел' у Београду и 1908. године са члановима владе присуствовао њеном освећењу. Јевреји су на толеранцију узвратили лојалношћу и прихватили статус 'Срба Мојсијеве вере' који није био вид асимилације већ најбезбеднији пут ка њиховој интеграцији у грађански демократски поредак Србије. Они су Србију у XX веку највећим делом прихватили као своју отаџбину јер је она прихватила њих. Радили су на њеном напретку и јачању, улагали у њену изградњу и модернизацију, подстицали привредни раст и културну разноврсност. У раздобљу 1903-1918, које се описује као 'златно доба модерне Србије, у Београду је излазило неколико јеврејских листова. Школовани Јевреји постали су запажени градитељи модерног Београда; водећи књижар и издавач у Србији био је Јеврејин Геца Кон (1873-1941). Истакли су се у јавним службама, адвокатури, банкарству, друштвеном раду, дипломатији, новинарству и књижевности; по традицији, издржали су прва мета међу лекарима и апотекарима. У време анексионе кризе 1908. године Јевреји из Србије позвали су Јевреје света да преко својих влада уложе одговарајуће протесте против тога чина аустроугарске државне самовоље. У Балканским ратовима 1912-1913. више од 10% укупног броја Јевреја у Србији било је под оружјем, а београдска ашкенаска општина сама је опремила целу једну резервну болницу о којој су се бринуле јеврејске жене из хуманитарног друштва 'Добротвор'. У тим ратовима у српској војсци изгубило је живот на десетине Јевреја, поред осталих, коњички потпо-ручник, трговац Моша Амар, а као резервни капетан адвокат и преводилац Бенко Давичо. У одбрани Београда 1915. године, пред налетом непријатеља преко Саве и Дунава, прва је тешко настрадала и порушена стара и живописна, сиромашна јеврејска дорћолска махала 'на Јалији'.

У првом светском рату Јевреји су се у српској војсци на свим фронтови-ма борили заједно са Србима, гинули на Мачковом камену и у одбрани Београда, прешли Албанију, умирали од тифуса и исцрпљености и јури-шали на Кајмакчалану. У исто време, многи Јевреји заједно са Србима били су депортовани у аустроугарске затворе и логоре попут Арада и Нежидера. За ратне подвиге неки Јевреји одликовани су Карађорђевом звездом и златном медаљом за храброст. Као начелник у Министарству финансија Краљевине Србије 1915. године, Аврам Левић бринуо се за пренос преко Албаније државног злата и српских драгоцености међу којима је био и оригинални рукопис Мирослављевог Јеванђеља из XII века. У војној дипломатској мисији 1917. године у Америци, као капетан српске војске боравио је др Давид Албала. Преко њега је Српска ратна мисија у Сједињеним Државама у име владе упутила званичне поздраве и признање Јеврејима поводом доношења историјске Балфурове декларације о природном праву Јевреја на сопствену државу у Палестини, из чега је 1948. године израсла данашња држава Израел. 'Нама ће бити жао'



- каже се у томе писму - 'ако ће нас и један од суграђана Јевреја напусти-ти и вратити се у њихову обећану земљу, али ми ћемо с тешити надом да ће нам они оставити замашан део својих срдаца и постати најјачом везом између слободног Израиља и Србије.'"

Тако је било и после Првог светског рата. Палавестра нас подсећа: „У држави Срба, Хрвата и Словенаца, основаној договором 1918. године, Јевреји који су живели међу Србима били су обухваћени истим уставним правима и грађанским обавезама као и сви други држављани. Њихов положај у покрајинама са српским и мешовитим становништвом

- у Србији, Војводини, Босни и Херцеговини и Црној Гори - зависио је више од локалних навика и уобичајених односа у опхођењу према јевреј-ској мањини него од правних прописа што их је нова власт покушавала да уведе у држави чији су народи дотад живели у четири различите државе - поред Србије и Црне Горе, у раније непријатељској Турској и Аустро-Угарској. Да би објединили затечени неједнак однос према себи уразличитим срединама, Јевреји су већ 1919. године основали јединствени Савез јеврејских вероисповедних општина. Неколико година доцније (1923), београдски рабин Исак Алкалај постао је главни рабин у држави и именован за сенатора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Дотадашњи потпредседник Београдске општине Шемаја Демајо постао је посланик у Народној скупштини. Угледни професор универзитета доктор Леон Којен, сувласник познатог санаторијум 'Врачар', постао је лични породични лекар краља Александра и краљице Марије.

У Београду је 1924. године започела изградња новог ашкенаског храма, а 1930. у Сарајеву је подигнута највећа и најлепша јеврејска синагога на Балкану; њу је 1941. године разорила сарајевска руља на подстицај Немаца и усташа. Напредак јеврејске заједнице осећао се упадљиво у свим областима. Најпре већ у првобитном регулисању држављанства затечених Јевреја са подручја бивше Аустро-Угарске, Турске и Бугарске, а потом и у каснијем све живљем јавном, привредном, културном и друштвеном животу. Превладавајуће расположење видело се по понашању и изјавама јеврејских првака из Београда и Загреба који су поносито тврдили да је добар Јеврејин само онај ко је добар Југословен и да су 'југословенски Жидови дјеца Југославије', 'Југословени Мојсијеве вере'."

Јевреји у борби за слободу Србије

Јевреји који су живели у Србији активно су помагали србску борбу за слободу у XIX, али и у првој половини XX века. Већ у акцијама четника, који су се борили у Старој Србији и Маћедонији, показује се жеља Јевреја да Србија буде слободна у својим вековним границама. Војислав Ненадић, учесник тих борби и својевремено секретар Народне скупштине, пише о томе: „За време српског национално-револуционарног рата у Старој Србији и Македонији 1903-1912. године није био ни један случај издаје од стране Јевреја. Прикривали су нас и чували уколико је то било могуће... Као трговци, били су високог морала. Велике јеврејске трговачке куће из Солуна радо су кредитима помагале наше трговце, одржавале их и јачале. По ослобођењу, Јевреји из тих крајева остали су солидарни са Србима у свима гранама живота". Јевреји су узимали и пушку у руке да би се борили за Србство. Тако је 20. априла 1906, у месту Криви Вир код Берова, погинуо млади комита Јаков Ђура Габај.

Срби су волели и поштовали Јевреје. „Јеврејски гласник" у броју 12 од 13. јуна 1908. нарочито истиче добре односе са Србском Црквом, а за митрополита Димитрија, њеног поглавара, вели да је према Јеврејима „сушта благост". У том чланку се даље вели: „Није чудо што је српски народ који се одликује таквим слободоумљем и таквом верском толеранцијом, узео за своју девизу БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЕРЕ БИО... Ми смо свесни свега тога и зато смо готови да сносимо сваку жртву за унапређење ове миле нам земље, као наше садашње домовине. Али при свем том, дужност је наша, да ми ово изнесемо на јавност, те да страни свет види да ова земља заслужује пажњу и пошту целог цивилизованог света. Нарочито наши једноверници у иностранству треба да сазнају и утуве све ово и да сваком приликом, уколико до њих стоји, потпомажу и морално и материјално ову слободоумну и толерантну земљу, која заиста заслужује у сваком погледу похвалу и поштовање".



Јевреји су доказали своју љубав према Србији у Првом светском рату. Од седам хиљада, колико их је живело у Краљевини пре рата, 600 њих је учествовало у борбама. Многи су рањени, а 150 Јевреја је положило животе за србску домовину.

Ево примера.


Моша Амаро, резервни официр, београдски трговац, гине на челу свог одреда ослобађајући, у Првом балканском рату, Урошевац. Једно брдо изнад Урошевца биће прозвано Амаровим брегом. Његова два рођена брата, Мо-ни и Давид, такође су пали у борбама, као и браћа од стричева.

У боју на Куманову, 10. октобра 1912, истакао се нишки Јеврејин, Аврам Пилесов, за кога пуковник Васа Маџаревић пише: „Кад погибе и заставник, стање се још више погорша (реч је о заставнику Седмог београдског пука, којим је командовао, у том тренутку већ мртав, Александар Глишић, нап. В. Д.) Пилесов, видећи опасност, заборавио је на кишу куршума, јурнуо је испред војника и . зграбио од мртвог заставника пуковску заставу. Затим је полетао и грмнуо: „Напред, браћо, напред, јунаци!" Појурио је са развијеном заставом на Турке, а војници, као препорођени, јурнуше за њим као стихија и јуриш потпуно успе".

Поручник Ашер Леви командовао је једном четом славног Гвозденог пука. Командант пука га је овако оценио: „Необично храбар, презире смрт, хладан и у најстрашнијим часовима, у свакој, па и у најтежој ситуацији присебан, према војницима родитељски благ". У борби на Злетовској реци први је улетао у бугарске ровове и заробио читав вод Бугара.

Редов Седмог пука, Аврам Сасо, са Дорћола, пао је у бици за Једрене, и то у тренутку кад се испео на градски бедем и узвикнуо: „Живела Србија!" Поред поменутих, у Балканским ратовима животе су дали и Давид Анђелковић, Адам Демајо, Исак Анђело, Јосип Албахари, Јосиф Русо, Данило Нахмијас, Нисим Коен, Бенко Давичо, Јаков Меворах, итд.

До Балканских ратова, у Европи је владало мишљење да су Јевреји добри трговци и банкари, а да нису ратнички народ. Али, кад су видели њихову јуначку борбу за Србију мишљења су се променила, и немачки официр, барон Карло фон Рихтхофен, одржао је посебно предавање на тему „Да ли су Јевреји ратнички народ". Смедеревски Јеврејин родом, Самуило Алкалај у то време пише песму „На бранику", одговарајући на аустријске претње. У тој песми вели Аустро-Угарима да ће их „дочекати народ душе голе, / незаробљен ропством, у слободи велик".

Чим је почео Први светски рат патриотизам Јевреја се опет показао. Млади Леон Лебл, 22-годишњак крхког здравља, студент и новинар „Пијемонта", као добровољац гине 1914. на Космају. Командант Десетог пешадијског пука другог позива, Милутин Степановић, брату Леона Лебла, Калману, пише писмо у коме га обавештава о херојској смрти овог младића, као и о томе да су србски војници поново јуришали на непријатељски ров само да би Леоново мртво тело отели од Аустријанаца. Завршавајући пи-смо, пуковник Степановић моли Калмана Лебла да опрости једну грешку: војници су толико волели свог Леона да су му изнад главе ставили крстачу, заборављајући да је он Јеврејин. Та грешка је, очито, потицала из љубави (а не из верске нетолеранције, како 6и рекли савремени ловци на „србски антисемитизам").

За време трагичног србског прелаза преко Саве у Срем и пораза код Чеврнтије 1914, неуспех наше војске био би катастрофалан да Јеврејин Рафаило Анаф није учинио подвиг за памћење. Он је, сам, успео да се привуче аустријским положајима, убије телефонисту и прислушкује разговоре аустријских команданата. Чувши да они намеравају да Србима пресеку одступницу, Анаф је покидао непријатељску везу и хитно отишао да дојави својој команди шта се спрема. Наша војска се благовремено повукла, и избегла погибију. Сам Анаф каснијејепаоу боју на Конатици.

У одбрани Београда 1915. Јевреји су активно учествовали. Мајор (касније пуковник) Аврам Бераха командовао је одбраном на Петловом брду, показавши велику сналажљивост и умешност.

Под окупацијом, Јевреји су делили патње са Србима. Павле Анђелић је, као бивши логораш мађарског логора Болдогасоњ, описао случај Данила Албахарија, шпедитера из Ћевђелије, који је такође био у логору. Сродници су му писали да ће бити пуштен ако изјави да је бутарски Јеврејин. Албахари им је одговорио: „Нећу! Ја сам се родио у Шапцу, српско ме сунце грејало, српска земља отхранила, српски сам војник, па шта буде са несрећним српским војницима овде, нека буде и са мном".

Ово сведочење о заједничкој борби Срба и Јевреја за слободу завршавамо говором рабина Шалома Русоа, који се на дан Јеврејског Песаха обратио својим сународницима у Солуну, док су чекали пробсј великог фронта. У новембру 1917. донета је Балфурова декларација о стварању слободне јеврејске државе. Ту декларацију Краљевина Србија је свесрдно подржала. Говорећи и о томе, и о борби за слободу Срба, рабин Русо је рекао: „Прошле Пасхе, сакупљени на овом истом месту, веровали смо и надали се да ће дан нашег празника прославити не овде, у Солуну, и пустињи ван Отаџбине, него да ћемо га прославити на обалама пенушавог Дунава и тихе Саве... Прослављати га не у уским међама изгорелог Солуна, него у проширеним међама велике Србије и још веће - новостворене Југославије. Вера наше наде, нада наше вере још траје. Нас Јевреје из Србије теши што овде нисмо сами, јер не заборавимо: Мојсеј није сам - и Навин је с њим! Не заборавимо да ће исто као и у доба нашега Завета што је Исус Навин увео народ у земљу Ханана, да ће нас и данас наш Навин, вођ народа српског, оличен војском српском, увести у обетовану земљу од Ханана - у нашу Србију /.../" Говорећи о значају Балфурове декларације, Русо је истакао радост Јевреја целог света због исте, и додао: „Нарочиту радост морало је осетити срце по свету расејаних Јевреја због свега тога. Милиони наших синова пренули су се и новом надом и новим животом. Само ми не. Не, ми нисмо! А НИСМО СТОГА ШТО СМО МИ ТАЈ И ТАКАВ ЖИВОТ ОДУВЕК ИМАЛИ У СРБИЈИ. ИМ АЛ И СМО ГА, И НЕ ДА ВЕРУ ЈЕМО НО ЗН АМО ДАЋЕ БИТИ ЈОШ И ЛЕПШИ НО ШТО БЕШЕ".

Толико о добу кад су Срби били другачији, али и о добу кад на видику није било типова попут Медлин Олбрајт и Бернара Анри-Левија. (Кад смо већ код тог презимена, недавно је Џонатан Леви, стручњак за међународно право родом из Америке, који је водио процес против Банке Ватикана због прања усташког новца, опљачканог Србима и Јеврејима, прешао у Православље. Крстио се побуђен упознавањем мученичког сведочења србског Православља. Дакле, нису сви Левији исти.)

Др Игњат Феликс, угледни лекар у Хомољу. Од 1912. ставио се на располагање србској Врховној команди, да би као лекар помагао. Умро је кад је сазнао да су му сва три сина у србској војсци пала на Солунском фронту.

Др Самуило Попер, који је 26 година у србској војсци био поручник - трупни лекар, учествовао је у свим ратовима, од Србско-бугарског до Првог светског. Године 1918. добио је сепсу, негујући рањенике, и умро.

Др Самуило Попс био је лекар пољске болнице у рату 1876-1878. Његова болница била најбоље уређена. Носилац Таковског крста.

Др Александар Попс, син Самуила Попса, био активан лекар у србском санитету од 1912. до 1918. За заслуге одликован Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом Црвеног крста, Златним крстом краља Петра I, итд.

Др Рафаило Биђердани, у Првом светском рату био командант III пољске болнице Шумадијске дивизије. Умро од пегавца у Београду 1915. године.

Др Мордехај Новгородски и др Бенјамин Новгородски, лекари Тимочке дивизије II позива, лекари логорске болнице код села Арте, лечили србску војску у близини Валоне, пред одлазак на Крф.

Др Леон Вајс, Јеврејин који је рођен у Њујорку, студирао у Паризу, дошао је, за време Првог балканског рата, у Београд, и био лекар добровољац. Умро, лечећи болеснике, у Чачку 1915.

Др Аврам Винавер, родом из Кракова, 1901. набавио први рендген апарат у Србији. Учествовао у балканским и Првом светском рату као резервни мајор санитета. Умро од тифуса 1915. у Ђевђелији, и по својој жељи, сахрањен у заједничку гробницу. А ево како др Аврам Нисим описује херојство своје нишке браће:

„Било је то за време балканског рата 1912/13 године, у коме сам уче-ствовао као добровољац - студент медицине - као лекарски помоћник у Војној болници 'Ћеле-кула' у Нишу. Приликом моје прве посете у осло-бођено Душаново Скопље, срео сам свог бившег школског друга, тада активног официра Тасу Динића (пред Други светски рат био је народни посланик, који је у Скупштини пуцао на председника владе др Милана Стојадиновића). Тај мој друг Таса Динић изненадио ме је речима: 'Е, мој Авраме, да није било нашег 'филозофа' сумњам да бисмо стигли у Скопље пре 'браће' Бугара!' Тај његов 'филозоф' био је Нишлија Нисим Пелософ, син ћевабџије Соломона Пелософа, званог 'Саламон ел Арап'. По причању мога друга Тасе, који је био његов командир, у отсудној борби код Куманова почели су наши да одступају, а наш Пелософ дигне заставу и повикне: 'Напред, Нишлије, за Краља и Отаџбину!' На тај повик војници пођу напред и пробију фронт. Сем јунака Пелософа, нишки Јевреји дали су још неколико жртава у Балканском рату:


1) Ашер Леви, резервни поручник, у мирно доба банкарски чиновник из Београда, умро је на војној дужности у Штипу. Кратак некролог са његовом фотографијом изашао је у 'Илустрованом албуму' Балканског рата, који је издао Шијачки;

2) Здравко Нисим, коњички поднаредник, старији брат браће Нисим, трговаца из Ниша, који су стрељани 1942. на Бубњу код Ниша;

3) Јаков Карић, обућар из Ниша, један од браће Карића, штампара из Ниша, који су се доцније преселили у Београд. Последња двојица погинула су на Мердарима при јуришном нападу на Турке западно од Врања."

Срби су ово заборавили под Титом, кад су заборавили и своје хероје. Ни раније, ни касније. Сад, кад обнављају сећање, обновиће и сећања на то, упркос свему, упркос Веслију Кларку, Медлин Олбрајт, Ричарду Холбруку, Бернару Кушнеру, Бернеру Анри Левију, Алану Финкелкрауту, итд. Јер, „Срби Мојсијеве вере" су то заслужили заједничком борбом за Србију. Памтиће их Србија упркос и Јовану Бајфорду, забадачу трна у здраву ногу, маскираном у интелектуалца „раr exellance".