Никола Живковић

Берлин

Немачка

Путопис

Русија у рану јесен 2008 године

„To see with one`s own eyes men and countries is better than reading all the books of travel in the world“, William Thackeray, „The History of Henry Esmond“.

(Да сопственим очима видим људе и земље јесте боље, него да прочитам све путописне књиге света“, Виљем Текери, Историја Хенрија Есмонда).

Понедельник, 23 сентябрь 2008

Са берлинског аеродрома «Шенефелд» полетео «Ер Берлином», око подне. Машина била пуна путника, углавном Немаца. Већина су пословни људи. Пут трајао нешто више од два и по часа. Током лета читао аутобиографију Марк Твена на енглеском. Веома лепа књига. Мој пријатељ Златомир по први пут посетиће Русију, а мени је ово треће путовање. Слетели на московски аеродром «Домедедово». Наш приjaтељ Игор Александрович чекао нас на излазу из аеродромске зграде. Аутобусом до најближе метро станице. Два пута преседали. Метро је брз, бучан, старомодан, но, очевидно, ефикасан. Служи сврси, а то је у овој земљи најважније. Раздаљина између станица су велике, далеко веће него, рецимо, у Берлину. И уопште, већ на првом кораку смо приметили, да је у Русији све пространије, него у Немачкој или Европи: аеродром, булевари, паркови. Московски метро иде веома дубоко под земљом. Посматрам путнике. У Београду су људи прилично бучни. Срби верују како су Немци слабо причљиви. Но, овде видим да су Руси још мирнији. Добро рече Василије Васиљевич Розанов, «Рус је ћутљив и стидљив». Понеки разговарају са својим сапутником, полугласно, но већина ћути или чита. У Берлину или Београду људи више читају новине, а у Москви књиге. Кoд путника који је седео до мене, видео сам да је у руци имао Ивана Буњина. Једна мајка држи на крилу сина, стар око три године и чита му гласно из сликовнице:

Травка зеленеет,

Солнышко блестит,

Ласточка с весною

В сени к нам летит.

Србин када чује ове речи, осећа се као да је код куће, јер на српски се каже готово исто. Сви ти стихови звуче, као да сам их у свом детињству и сам слушао. Вероватно и овде лежи загонетак, зашто се ми у овој земљи већ на првом кораку не осећамо као туђинци.

Игор нас упознао са двојицом Срба: Ми. Мишк. и Бо. Митр. Вечерали у италијанском ресторану «Va piano», у Проспекту Вернадского 105. Они већ више година живе у Москви и причали нам подробно о животу у руској престоници. Иначе, о руском народу имају најлепше мишљење. Њихов закључак гласи: «У Русији сви народи боље живе од руског. Када треба да се гине и жртвује за отачество Руси су први, но, при додели награда Руси некако увек стоје по страни, у другом или трећем реду.» Информисали су нас, да ту живи преко педесет хиљада Срба. Они, очевидно, нису много уочљиви. Можда је и добро да је тако. Ресторан се налази недалеко од метро станице «Југо-Западнаја». Причали ми и о «ночная жизнь». Она је была типична для русской интеллигенции. У доба владавине бољшевика и то је било замрло. Сада и ова традиција полако оживљава. Процветали су бројни ночные ресторани.

Кратка шетња градом. Видео једну старију, укусно одевену жену. Сетих се бројних прича мојих земљака на ту тему. О руским елегантним дамама, које су после 1918. стигле у Србију, говорио је са одушевљењем цео Београд. Препознале су се по томе јер су «биле углавном плавооке, имале беспрекорно понашање и држале се веома достојанствено».

Тако је протекао први дан у овом граду, који је вековима за неке малобројне народе, а пре свега Србе, представљао једино светло у мраку поробљених народа од стране туђинаца: Турака, Аустроугарске царевине, Немачке или Венеције. Вековима су у Москву ходочастили српски монаси и владике молећи и тражећи од руског цара, «батјушке», заштитника православних балканских народа, да им удели помоћ за поправак манастира, или да дигне свој «моћан глас» у корист поробљених Срба у Турској или Аустрији. Но, у Москву као «обећану земљу» гледали су и многи, други, рецимо, комунисти. Тако један немачки водећи позоришни режисер и комуниста усхићено узвикује: «Dieses Erlebnis: heute sind wir in unserem Moskau, unter unseren Genossen, an unserem Ziel, widerspiegelte“ («Овај доживљај одсликава следеће: данас смо ми у нашој Москви, међу нашим друговима, стигли смо до нашег циља“, Erwin Piscator, 1933 „Schriften“; Berlin, Verlag Henschel, 1968).

И многи дрги странци били су просто опчињени градом. Тако један Немац, када је године 1898 стигао у Москву, узвикнуо је: „Die einzig schöne Stadt. Ein ganz märchenhaftes Zauberbild und atemlos starrt man in diesen Farbenzauber, der einen blendet. Hier kann man den Stolz verstehen, den der Russe auf seine alte Zarenstadt hat“ („Јединстено лепи град. Слика као из бајке, тако човек без даха посматра овај град препун живописних боја. Овде човек може да разуме понос, који Руси имају за овај стари царски град“, Michael Harder).

Уторник, 23 септембар 2008 г.

У један ноћу возом напустили Москву. У кушет колима нас четири: Златомир, Игор, један непознати путник и ја. Једна карактеристика руског воза - човек када улази у кушет кола, мора да кондуктеру покаже личну карту или пасош. Да ли је то због опасности од тероризма? Или овај закон постоји већ од раније? Човек може да наручи чај. Руси га пију у свакој прилици. Баш као и водку. Попио једну шољу. Руски возови од конца 19. века били су чувени по својој удобности. Немачки композитор возио се године 1896 и записао: „Der russische Schlafwagen von Warschau ab höchst komfortabel und warm, ein sehr gemütlicher Restaurationswagen im Zuge, vortreffliche Küche…bin ganz frisch und munter im heiligen Moskau eingebummelt“ („Руска кушет кола, путујући од Варшаве, веома су комфорна и топла. У возу такође постоји веома пријатан ресторан, са одличним јелима... У Москву сам стигао сасвим свеж и одморан“, Richard Strauss, 1896 „Der Strom der Töne trug mich fort“; Tutzingen, Verlag Hans Schneider, 1967). У Нижњи Новгород стигли у пола осам ујутро. Осећам се одморан и добро расположен и поред кише. Сместили нас у леп хотел, гостиница «Академсервиса» ВВАГС. Та дуга скраћеница значи Волго-В. Акад. Государст. Служб. И уопште Руси воле да употребљавају скраћене називе. Свима је, тако, познат назив «генсек», за генерални секретар или «совнарком“ за Совјетси народни комесаријат. Добили собу 810, пространу и чисту. Пријавили се код љубазног «швейцары». Занимљиво да Руси портира у хотелу или домара зову «швајцарац». То долази одатле, јер су у царској Русији многи портири по Петрограду или Москви били Швајцарци. Ово ме подсећа на приче из древног Београда. После 1918 не мали број имућнијих Срба узимали су кочијаше или кућне помоћнице из Словеније. То је, очевидно, важило за неку врсту симбола добростојећег домаћина, поред скупих кола или поседовање куће у центру града.

Спавао дуго и добро. У једанаест пре подне дошао по нас Игор Александрович са Кирилом Валериевичем. Два часа разговарали са Виктором Алексеевичем Харламовим. Он је директор централног архива «Нижегородскои области». Причао нам је кратак историјат његове инстутуције. Нарочито је било бурно током Октобарске револуције и Другог светског рата, када су се Немци » опасно приближили граду». Неколико пута су га и бомбардовали, но неких већих оштећења граду нису успели да нанесу. Све у свему, Архив је највећим делом спашен.

Ручали у «12 столица» («12 стулев»). Кафана је добила име по роману Иљфа Петрова. То је одличн ресторан, један од најлуксузнијих у граду. Са терасе кафане пуца диван поглед на луку и реку Волгу. У три после подне одржали излагање студентима-аспирантима. Упознао Михаила Валеревича Белова. Разуме добро српски. Написао књигу о српској националној идеологији. Готово три часа разговарали са студентима. Било је и питања. На предавању углавном су стигли асистенти, аспиранти. Било је и неколико студената, али неки од њих нису издржали до краја нашег предавања. Очевидно им Златомир и ја нисмо били тако занимљиви. Па ипак, мене је овај вечерашњи сусрет обрадовао, јер сам осетио да и данас и у «руској провинцији» живи «думающая русская молодежь».

Кратка шетња центром града. Много скупих радњи нисам видео. Продавнице су добро снабдевене, но нема луксузних радњи као, рецимо, у Москви. Странци су до 1917. описивали Русију као државу, у којој «очень часто были слышны на улицах звуки военных оркестров.» Ја нисам чуо ниједан током мог, ево, сада трећег боравка у овој земљи. Путници који су између 1918. и 1990. посетили Русију, описују је као крај у коме превладавају «тамне и досадне боје». И ту се ствар полако мења. У провинцији, међутим, још увек превладавју сиве нијансе. Вечерали у украјинском ресторану, украинская кухня „Корчма веселая кума“, улица Костина 3. Увече престала да пада киша. Десет степени.

Среда, 24 сентябрь

Сунчано јутро. У 11 пре подне љубазни домаћини нас одвели у привредну комору града. Овде смо, у «Вијенском валу», ручали. Домаћин нам је био Сергеј Малчиков. Приредио је за нас «царски обед».

После се прошетали се градском тврђавом, «кремљом». Какав волшебни поглед на град се открива посетиоцу на реку Волгу и Оку са моћних зидина ове тврђаве! И нисам једини који је био одушевљен овим местом. Овде је пре много година такође био један Француз, а у свој дневник записао је следеће: «Нижњи Новгород, 22. август 1839. Положај овог града убраја се у најлепше, које сам до сада видео у Русији. Смештен је на брду, где се река Ока улива у Волгу. Обе реке делују величанствено. Ту се одржава сајам, који је највећи на свету. Град има двадесет хиљада становника, а током сајма дневно броји две стотине хиљада посетилаца», Астолф де Кистин, Русија године 1839 (Astolphe de Custine, La Russie en 1839).

Град данас има око један и по милион становника и по свом положају неодољиво ме подсећа на положај Београда. Нижњи Новогород има Кремљ, а Београд – Калемегдан. Једино је река Сава далеко мања од Оке, а и Волга, чини ми се, да је далеко пространија од Дунава. Упознао старијег господина. Рече да се зове Иван и поносно је истакао, да је и по оцу и по мајци родом из Нижњег Новгорода. Стар је 84 године, но глас му је крепак, корак чврст, а памћење одлично. Очевидно добро познаје прошлост свога града. Ћутке смо посматрали путничку лађу, а онда, као да се нечег сетио, продужио: «Данашњи бродарски саобраћај на Волги јесте само бледа слика некадашњег сјаја. У то доба, пре 1917 године, на Волги су постојале велике бродарске компаније. Лађе су саобраћале од Нижњег Новгорода, или како Руси скраћено кажу «от Нижнего», до Астрахана.» Мало је застао, а затим продужио: «Да. Волга тогда была другая, чем сейчас.» У ком смислу другачија? Као да ме није добро разумео, наставио је са својом причом: «На Волги су пре 1917. године саобраћали бродова свих типова, а и много се певало.» Шта је данас остало од те старе славе? Не много. Нисам никога чуо да пева. «Но, можда једног дана...», покушао сам да утешим Ивана. Уверио сам га да готово нема Србина који не зна за песму «Волга, Волга, мат роднаја».

Чињеница јесте, да Волга оставља снажан утисак на сваког намерника. И на мене. Та непрегледна маса воде, ово огромно пространство реке. Следећи пут нећу да пропустим прилику и да бродом «путешествиям по Волге». Сада разумем понос мог учитеља руског из основне школе, када је свечаним гласом нама ученицима казао: «Я видел и Волгу».

Вечерали у немачком ресторану. Домаћин нам је био Владимир Илич. Ту су биле његова жена и кћерка Наташа. Има 29 година. Путовала је по свету. Била осам месеци у Паризу. Људи делују веома урбано, слободно, светски, тако да човек има утисак да има посла са породицом која би једнако тако добро могла да живи и у било ком другом граду на Западу. Домаћин је био веома радознао да чује наше досадашње утиске о Русији. Разуме се да сам му испунио жељу, и казао да се слажем са примедбом једног Француза, како «Руси пролазе поред странца, а да га и не примећују. Руси су ћутљиви и нису радознали да упознају туђинца», де Кистин, Пут у Русију године 1839 (Astolphe de Custine, „La Russie en 1839“). Сложио се радо са овим запажањем, смејући се враголасто, искрено.

Игор Александрович, одличан познавалац историје овог дела Русије, говорио је занимљиво о почецима индустријализације. Његова прича потупно се у том погледу поклапа са мишљењем Астолф де Кистина, који је боравио у Русији 1839. године и записао, да су «скоро сви фабриканти и трговци - Немци».

Владимир Илич причао је занимљиво и о својој прабаби и прадеди, са очеве и мајчине стране. «Все были многодетны», нагласио је. Учини ми се да је у том тренутку погледао своју кћерку. Као да је хтео да ми каже: «Да. У не тако давно време све руске породице биле су «многодетны», а данас, видите и сами. И ја имам само једно дете. А велики број брачних парова данас у Русији јесте без деце.» Чињеница јесте, да «многодетной руской семье» данас у Русији нема много. И то остаје један од највећих проблема друштва. Земља без људи, то је свакоме јасно, нема будућности. Једине «многодетны» породице данас у Русији, како сам често чуо, припадају неруским народима: Татарима, Чеченима, Чувасима....

четверг, 25 сентября 2008 г.

Колима кренули у девет пре подне. Путем спавао. У Виксу (Выксу) стигли око један после подне. Град има око 60 000 становника и налази се у Нижегородская обл. Леночка нам је показала град. Жена васпитава сама троје деце. После нас је одвела у свој скромни дом. У селу Шиморское у својој кући нема воде, ни тоалета. Жена једноставна тиха, а – безимени херој.

После смо вечерали са локалним моћником Виктором Петровичем. Такви типови могу да се сретну у свим источноевропским државама. На Западу се те земље, помало иронично, називају «земље у транзицији». Као Запад је сређен и зрео, а раније «комунистичке државе налазе се, на пример, по Дарвину, на нешто нижем степену развоја. Баш су духовити! Истина је, по мени следећа: Русија јесте земља не только трагической, но и скрытой красоты. Она не плени на први поглед - као рецимо, јужна Италија или Шпанија, - већ путник мора да поседује стрпљења, али и барем основног знања из руског језика. Русија се пролазнику отвара полако, бешумно, стидљиво.

Рана јесен. За ових неколико дана у Русији, време је било променљиво. Стигли смо до малог језера, пруда. И као дете волео сам да бацам пљоснате каменчиће по мирној површини воде. А ни данас нисам, како сам приметио, тако лош у тој вештини.

Виктор нас је повео у кафану, где је свирала гласна, лоша америчка музика од пре, рецимо, педесет година. Сазнали смо да је једна жена славила педесети рођендан. Присутно је око пет мушкараца и петнаест жена. Где су мушкарци? Ево што су ми одговорили моји руски пријатељи: «Неки су умрли, други се пропили и зато велики број жена у тим годинама живе саме.» У сваком случају нису изгледале сувише срећне.

Док смо тако причали, Виктор Петрович је појео невероватне количине хране, пре свега рибе, а и доста је попио. После је сео у своја луксузна кола и одвео нас до нашег стана. Када сам га, опрезно, упитао, да можда није добро да сада вози кола, видно се наљутио: «А шта сам пио? Свега неколико чаша водке. Па, зар ја нисам Рус?», те само благо одмахнуо руком, показујући нам да уђемо у његова кола. Као да је том кретњом хтео да нам каже, шта има смисла да странцима, ма били они и Срби, објашњава шта су то «Рус», «водка и «Русија».

У нашем мотелу упознали смо «афганца» Дмитрија Ивановича. Он се, како му надимак сам каже, борио у Авганистану. Но, није хтео да говори ништа о том рату, а нити смо га ми и питали. Једино што смо од њега чули, јесте: «Руски војник је најбољи на свету» и «муслимани су бедне кукавице». Мало касније је стигао и његов друг Алексеј Петрович. Смејали су се као деца. Увек, када ћу да помислим на ликове из Гогољевих или Буњинових романа, сетићу се ове двојице Руса. Добри су, гостољуибиви, но одједном умеју да се претворе у плахе, опасне звери, који, за разлику од неких сличних им Срба, умеју да ударе изненада, без буке и најаве, али утолико жешће и убитачније. Они у мојим очима представљају ону прошлу, сулуду, грозну, а опет мени тако топлу и драгу Русију.

Дружећи се вечерас са Алексејем и Дмитријем, осетио сам такође да има много истине у утисцима странаца, рецимо, шта је записао Артур Хиличер године 1920: «Die unbegreifliche Fähigkeit des Russen, zu dulden, zu ertragen» («Невероватна способност Руса да трпе и да подносе», Arthur Holitscher).

петак, 26. септембар 2008

Устао већ у седам ујутро. Прошетао се Виксом. Приметио да готово све млађе жене носе ципеле са „штиклама“. То је случај како у Москви, тако, ето, и овде, у овом малом граду. А такође и упадљиво кратке сукње. Друга ствар коју сам приметио је да људи не иду пешке, већ се возе или аутобусом, или својим колима. Онај ко пешачи, у очима света је очевидно мање вредан, јер „die bessere Welt in Moskau und in anderen Orten geht nie zu Fuße aus“ („бољи свет у Москви и осталим местима никада не иде пешке“, Alfred Charpentier, „Russische Wunderbilder; Oldenburg und Leipzig, Verlag Schulzesche Hofbuchandlung, 1989). Ово је Карпенијер забележио давне 1889. године. Ни овај феномен се, очевидно, није до данас изменио. Тротoари и уопште улице су чисте. Но, према периферији тротоар углавном не постоји. То је случај и са осталим мањим местима у Русији. Као да су заборавили на њих. Истина, видео сам да га на неким местима постављају где раније није постојао, или је услед запуштености, био сасвим нестао. Можда је и он био жртва «хладног рата», јер је тада власт у Москви водила трку у наоружању са Вашингтоном, па, изгледа, није имала времена да мисли на тротоаре у Викси.

Постоји стамбени проблем у Русији. Игор ми показује насеља грађена из доба Хрушчова. Ове зграде зову се „хрушчовке“. Постоје и „брежњевке“. И једнима и другима је заједнички – скучени стамбени простор. Неке од њих смо и посетили. Ове стамбене зграде обично имају шест или седам спратова и на сваком постоји кухиња, којом се служе три или више породица. Овде Русија далеко заостаје за Западом. Но, када сам разговарао са неколико Руса, рекоше ми да то њима толико не смета. Можда ово одговара и руском менталитету? Станари седе заједно у кухињи, спремају јела, пију чај и друже се. Да им нестане заједничка кухиња, можда би нестао и овај колективни дух, који је у Русији и данас веома жив? У сваком случају, ако идете са једног краја Русије на други, од Мурманска до Владивостока, видећете увек исти тип стамбених зграда, „хрушчовке“ или „брежњевке“. Слично је и са руским селом. Један Француз се жали, боравећи 18. августа 1839, у Јарослављу, како су „све куће у руском селу исте“ (де Кистин, Русија у години 1839).

И у овом граду постоје улице које носе називе бољшевичких вођа. Тако у Нижњем Новогороду у центру града стоји споменик бољшевику који би по свим правилима наше цивилизације требао да буде проглашен за масовног убицу, за злочинца, јер се „прославио“ масовним стрељањима руских сељака. У многим руским градовима још стоје „памятники Ленину“. Чудно. Сви знамо за «лењинске произвољне границе, које су повучене међу «братским совјетским републикама». Главна парола бољшевика гласила је: «Ваља казнити шовинистички руски народ!» И уз помоћ «црвеног терора» проводили су Лењин, а после њега и Стаљин, «позитивне санкције» против руске нације (Нама у Југославији је то савршено познато. Само ваља да заменимо Совјетски Савез за Југославију и Русе за Србе и одмах разумемо ситуацију). Како је то изгледало у пракси? Чисто руски крајеви, као, на пример Јужни Сибир додељени су Казахстану. Руси су тиме били кажњени, јер су 1921 дигли велики народни устанак против нове бољшевичке власти. У том устанку нарочито су се истакли уралски и сибирски козаци. Током овог путовања не једном сам чуо реченицу: „Россия сохраняет право на пересмотр границ с некоторыми из бивших совјетских република.» Ово право Русије да доведе у питање ваљаност граница унутар ранијих совјетских република, односи се пре свега према Казахстану и Украјини, «которые произвольно нарезали большевики.“ Па ипак, готово у сваком месту Русије и данас стоје називи улица Лењина и његових сарадника. Ово странац такође тешко може да разуме. Један Рус из Украјине ми је причао да многи крајеви у Украјини „никада нису припадали Украјини. Врхунац наравно представља «великодушан поклон Хрушчова», када је једним потезом пера полуострво Крим отео Русији и предао га Украјини.» Тај крај никада у историји није припадао Украјини, а већина становника Крима су Руси. Казахстан, Украјина и Крим су, разуме се, за Русију најважнији. Но, постоје и други крајеви. Добар познавалас Балтика скренуо ми је пажњу, како је „ленинский совнарком», у замену за мир и признање свога режима, 2. фебруара 1920. предао Естонији део старе руске земље, која је припадала псковском крају.

У пет после подне посетили смо Јерменина Игора и његову жену Јелену Николаевну. Разуме се, ни овде није недостајала руска водка. Године 1898 Хардер је боравио у овој земљи и такође је запазио, да «bei keiner Mahlzeit und in keinem Hause Russlands fehlt das „Wässerchen“ (vodicka, vodka)“ («Ни при једном јелу, у ниједном руској кући никада не недостаје „водичка“, водка», Michael Harder). Разговарали о Игоровим прецима из Карса, који 1915 побегли пред Турцима у Русију, која им је пружила уточиште и егзистенцију. Занимљив човек. Имам утисак да је потпуно русифициран. Но, нешто касније видео сам да ствар ипак не стоји тако, већ да има „проблем идентитета“. Рођен је у Русији, жена му је Рускиња, деца се поженила Русима, а у њему, као да тиња неки једва приметни немир, који га вуче у неке друге крајеве и земље. Има родбину у Америци, зове га да се пресели, ако сам добро запамтио, у Мексико, но његова жена ни не помишља да напусти „родину“. На крају, као и у свакој руској кући, домаћица је «угрејала самовар». Попили смо чај и срдачно се поздравили са пријатним домаћинима.

У пола једанаест увече стигла је својим колима по нас Ажелика Сергеевна са мужем Игором и позвала нас да преспавамо у њиховом дому. Заиста је то веома пажљиво са њене стране. Село се зове Дошчатае и удаљено је свега осам километра од града Виксе. И код њих се пре уласка у кућу скидају ципеле. Они живе веома добро. Представљају нову, долазећу средњу класу. Имају сина Јегорка, 14 година стар, веома је лепо васпитан. Док су нам његови родитељи спремали вечеру, он им је помагао у том послу.

субота, 27. септембар 2008

Причали до један ујутро, а устали у пола осам. Доручковали обилно и добро у гостољубивом дому Анжелике Сергејевне. После тога стигао Саша Алексеевич. Упознали и Лену. Стигли у Выксу, поздравили се срдачно са Анжеликом и кренули на пут. Саша возио. Кола јужнокорејска, солидна, но пут очајно лош, препун рупа. И многи странци су се раније жалили звог запуштених путева. Тако је године 1889. на ту ствар скренуо пажњу и један немачки путник: „Der schreckliche Zustand der Straßen („руски друмови у ужасно лошем стању“, Alfred Charpentier, „Russische Wunderbilder; Oldenburg und Leipzig, Verlag Schulzesche Hofbuchandlung, 1989). Можда ни то није случајно. Сећам се да је Иво Андрић у једној својој књизи такође расправљао о овом проблему. Један лик из његовог романа објаснио је странцу да је добро да Босна нема добре друмове, јер је тако теже страним завојевачима да је окупирају. Можда се ова истина односи и на руске друмове?

Од Выксе до села Итаяакова има око 160 км. Прошли смо поред неколико малих села, великих шума, у којима највише расту бор, јела и, наравно, бреза. Најзад смо стигли у село Итаяаково. Смештено је на висоравни поред реке Мокше. Село се налази у Мордовској републици. Седамдесет одсто становника у тој републици су Руси, а мање од тридесет одсто има Мордоваца. Па ипак, овај крај зове се «Мордовия». Слично је са Карелијом и другим републикама у Русији. Да ли је у Русији и даље на снази лењински декрет о «позитивној дискриминацији Русије»? Или је посреди нешто друго?

Мокша је велика река, као, рецимо, наша Сава. Ту нас дочекали Сергеј Павлович и Анатолиј, те домаћин Владимир Александрович. Јели одличан боршч. Мајстор је била Светлана. После обеда кренули смо у манастир. Црква је била добро посећена. Осетио сам нешто слично као и онај Немац, који је давне 1812. био у Русији, «wo sich ein hoher Grad von religiösem und nationalem Enthusiasmus aussprach und alle Klassen sich beeiferten, diesen Enthusiasmus zu betätigen, ihre tiefe Frömmigkeit, womit sie mit glühender Andacht betete, war herzerhebend, begeisternd“,“ („где се осећа висок степен религиозности и националног одушевљења и сви слојеви друштва се такмиче да изразе свој ентузијазам и где се, гледајући вернике у искреној молитви, осећа дубока религиозност, која човека одушевљава, те му греје и уздиже срце“, „Lebenserinnerungen von K. Karl Freiherr vom Stein“; Hagen, Verlag Walther Bamberger, 1901).

Ту је сахрањен адмирал Ушаков, један од највећих синова Русије. Он је последње године свог живота провео недалеко од манастира, на свом имању, у «усадби Ушакова». Тај адмирал пронео је широм света славу руске ратне морнарице. Околина манастира је прекрасна. Знали су монаси да одаберу «право место», где ће да подигну свој манастир. Као ретко где, овде сам осетио шта значи складан осећај према природи и историји. Сваком руском детету познати су Полтава, «севастопольской обороны», „лењинградска блокада“ или адмирал Ушаков.

Вече смо провели са људима из света науке. Образовани, скромни и ћутљиви. Нема сумње да ови људи припадају научној елити свог народа. Но, за разлику од сличног типа научника на Западу, ови Руси се понашају некако свакодневно, неупадљиво, тихо. Као да су пелцовани од великог зла нашег времена, од сујете. И у овом селу сам упознао један феномен, којег нисам видео приликом мојих ранијих посета Русији. У питању је «дачная жизнь». На српском чак и не постоји назив, већ су узели од енглеског «викендаши». Ово, међутим, никако није исто. У великом руско-немачком словару нашао сам да «дачник« преводе са «Sommerfrischler» или «Sommergast». Но, ове немачке речи немају везе са руским изворником. Зато није ретко, када немачки медији говоре о Русији, да реч не преводе, већ просто употребљавају руску реч. Тако је реч «дачник« ушла у немачки језик, једнако као «хорошо» или «спутник». За ово је много заслужан Чехов са својим драмама, које великим делом и описују „дачная места“. Обишао сам многе крајеве света, но нигде нисам наишао на нешто слично «животу у дачама». Не само људи Москве, Лењинграда, већ и Нижњег Новгорода, Екатеринебурга, али и великих универзитета и научних центара, састају се током празника или одмора у дачама. Ово је просто део руске традиције. Руска култура, како сам често чуо «рождалась в разговорах». Мој пријатељ Миодраг, физичар, Србин, који ради на немачком универзитету, говорио ми је много о свом полугодишњем боравку у Русији и разговорима са колегама научницима. Док на Западу сваки научник у свом колеги види конкурента, у Русији је то сасвим другачије. Сви се осећају да су део једне велике научне породице. На Западу, изгледа, превладава индивидуализам, егоизам, а у Русији дух колектива и љубави за своју земљу.

Имао сам утисак, да су се и током ове вечери држали само једног принципа: пуна слобода речи. Никако није случајно да је, са доласком на власт Лењина и Стаљина, почело прогањање кружока интелигенције и њихових састајања по дачама. А ова традиција, очевидно, поново почиње да васкрсава и да се негује. Нису нимало претерали они који су овакве сусрете по дачама назвали «русские разговоры», јер њен основни карактер јесте разговорни. Они представљају типичну црту руске културе XIX века, коју смо упознали у делима Толстоја, Чехова, Гончарова или Буњина. Даче су заиста играле велику улогу у руској култури. Изгледа, да «дачная жизнь» јесте део руског националног карактера.

Нисам водио записник. Што се сећам, то, ето, стављам на хартију, или, како би Руси казали, «что помню, то помню». А то је пре свега атмосфера. Моји сабеседници нису неки умишљени, сувопарни математичари, физичари, конструктори, већ код њих пре свега провејава нека наивност, отворености за друго мишљење и неки враголасти младеначки дух. За то вече чуло се много шале и смеха. Било је и спорења, но она никада нису прерасла у личне, агресивне нападе. Људи се просто држе неписаног правила, да се поштује интелектуална индивидуалност сваког сабеседника. Царује дух толеранције. Највећи интерес је владао за општа питања која покрећу свет: опасност од нуклеарног рата, претећа еколошка и демографска катастрофа, али нисмо занемарили ни «обичне теме» као лепоту живота на селу, у дачи, дружење са пријатељима. Игор ме је представио као човека, који је «превео неколико књига». Мој допринос дискусији био је кратак. Човек ваља да познаје стране језике. Преводиоцима не треба сувише веровати. Говорим у име мог дугогодишњег, личног искуства. Сви су, наравно, разумели, моју примедбу. Самоиронија је пожељна у друштву, јер у разговор уводи неку ведрину, лакоћу.

Моји вечерашњи сабеседници не живе у неком издвојеном, ограђеном простору, него у самом селу. А оно је живо. Они су колеге са научног института , а овде, као «дачники» одлазе један другом у госте, «на чај» и – разговарају.

Мене је пре свега одушевила чистота речи мојих домаћина. У 19. веку најбољи руски, верује се, говорили су припадници «среднеусадебного дворянства». Њихови најбољи представници су Тургењев или Буњин, који су припадали ситном или средњем слоју руског племства. Они су владали најбогатијим руским језиком А данас? Можда је то друштвени слој којем припадају моји домаћини? Њихов језик је јасан, богат, пун народник изрека и мудрости. Негде сам прочитао да «совершенствовать свой язык — громадное удовольствие, не меньшее, чем хорошо одеваться, только менее дорогое.» Слушати их је за мене било огромно задовољство. Како говоре и воле свој језик, осетио сам у њима тиху, велику силу те руске интелигенције.

недеља, 28. септембар 2008

Устао у пола седам. Прошетао селом. Дуго стајао на месту, окренут погледом према истоку, одакле се буди нови дан и пуца диван поглед на висораван, реку Мокшу, прекрасну борову шуму. Видео и неколико стабала старих «березы». Поседовале су те брезе необичну красоту и достојанство.

Ова слику изласка сунца, свежину јутарњег ваздуха, тишина руске природе, то ми је, ево, док записујем ове реченице у моју свеску, остало дубоко зарезано у мојој свести и сећању. Видео сам толико земаља света, доживео многе изласке сунца, но овога тренутка ћу се сећати, верујем, док сам жив.

По повратку сам срео неколико бабушки како терају краве на пашу. И уопште у Русији видео сам не мали број старијих жена, но „дедушки“ готово да нема. Један млађи сељак развозио је ђубриво. Попричао сам са њим. Храна мора да је здрава, јер вештачко ђубриво нико не употребљава. Можда пре зато што је скупо, него због свести о здравој храни?

Сео за сто и писао један час. Наравно о «дачной жизни». Осећам да је кратак боравак у овом селу имао не мало значење за мене. Красота руске природе за мене није више неки сувопарни појам, већ је јасно повезана са одређеним местом и врмеменом. А тиме је постала и сасвим лична моја љубав «к Руссии». Стара је истина, да ваља путовати по «по родной стране». А ја сам одувек гледао на ову земљу као да је моја, рођена.

Пробудила се Лена и спремила чај. Доручковали обилно и добро са нашим домаћинима. Разгледали још две даче. Потпуно су сачувале карактер старих руских изби. У ранија времена није било фрижидера, али су руски сељаци знали како да сачувају храну. Поред куће би ископали прилично дубоку јаму, у којој би онда похранили житарице, воће и поврће. Домаћин ме уверава да када се из те коморе извади, на пример, јабука на Божић, изгледа свеже као да је јуче убрана са дрвета.

Колима кренули према манастиру Дивјејеву. После нешто више од два часа вожње стигли до нашег циља. Испред куће поздравио нас домаћин Саша Васиљевич. Говори сасвим солидно немачки. У доба Совјетског Савеза служио је као официр у Источној Немачкој. Посетили Дивјејевски манастир. Дивим се тим људима, пре свега монахињама, како су за кратко време успеле да из рушевина поново васкрну цркву и обнове манастирски живот. Били на служби. Немац Нолде је још 1913 приметио, „wunderschön war die geweihte Stimmung in den russischen Kirchen, und den Gebeten der vielen Gläubigen Jahrtausender Frömmigkeit, uns tief ergreifend“ („Предивна је била атмосфера у руским црквама, и молитве многих верника, који су сачували хиљадугодишњу релиогозност. Све је то на нас оставило дубок утисак“, Emil Nolde, „Welt und Heimat“; Köln, Verlag DuMont, 1965). В монастырь гужва, толпа. Има много «паломника» (ходочасника). «Юбки» преко панталона и мараме на глави морају да носе жене. Испред Казанске цркве прочитао на крсту: „Иерей Михаил Василъевич Штернов, 1840-1915; 48 лет был настояателем Казанского храма“. Ето, у то време Руси су имали снаге и способности да асимилују многе неруске народе, па тако и овог, очевидно, Немца - Штерна.

По повратку кући, после вечере, дуго се задржао у разговору са нашим домаћином, његовом супругом Олгом, те Сашом и Златомиром. И овде се водка пије, но умерено, а на крају увек долази из самовара руски чај.

website: nikolazivkovic.com