То није моје Косово
Ни ви нисте Косовци
Жестоко сам изигран
На прашњавој висоравни
која пече
Ја вама више нисам вичан
ви како ветар дуне
А ја сам непомичан
ни ви нисте Косовци
Понашате се као зли гости
у егзотичној сте провинцији
Вама се чини
о вама брину почасни конзули
и вазали
Зато се ваљда грабите за кости
кад газда баци да се и разгали
Чувари светих сени
да су они бројали
ви не бисте били ни рођени
Да су они имали одступницу
Ви ни да постојите не би смели
Продајете што нисте купили
Али у горком чућете сну
платиће за вас ваша деца
Ту земљу свету и проклету
Одлазите у Србију
тамо вас зову
Али не на славља
са скрбости вас враћају
У празној соби сам
ти плачеш за незнаним човеком
и ја плачем са тобом
тешимо се злурадом судбином
И светимо косовским гробом
Вратите се кукуричу
црвени петлићи
А не знају да је теже
вратити се него отићи
А најтеже на Косово
Црквице су вам порушили
у дворишту змије, коров и гуштери
Међа вам се сама преорала
у пуста и разрушена села
Вратите се ако морате
само вас душа чека цела
Другима звоните звона
у прашњаве вагоне
па преко Ибра-рубикона
Издалека боље се чује
ни тамо нико не викну
По души шта нас кљује
Преживесте жандаре
и они кисело млеко
можда и није требало
Ал' овде сам вас чек'о
Храбре ли вас то звери
а заборављате оно старо
Лавеж је чувар дворишта
А глас је чувар кућних двери
јалово вашариште
Циркус-мајстори га обилазе
дају успешне представе
А ви сте ставили језик
у слаткоречиве тегле
Излупате га ујутру
пред кућом да омекне
Сад може све да прогута
и све може да рекне
А да вас у грлу не загребе
Срећа да је прво прогутао себе
У вама нема истинске
радости ни туге
Само подсмех, завист и поруге
У гомили пада тежина
првог камена
Али расте тегоба ћутања
после Амена
Не ви нисте моји Косовци
дуго сам мислио
да нас само јава дели
Сад видим да нам ни сан није исти
Ноћима лебди на црном коњу
по тмурном небу
мој крик глувонеми
Ноћ од њега оседи, сване, побели
а ви га не чујете
Важнији су вам ваши небодери
заграбили сте стаклене штенаре
А заборавили Накараде, Неродимље,
Невољане
више вас то не боли
Најрадије би им сами
променили име
ипак се мало ради реда љутите
Кад други то учине
Молим вас не причајте
то више деци
Пред спомеником од шербета
и марципана на који
бацају цвеће
Ја видим смешно тужни споменик
Витеза са поломљеним мачем
Кунем вас
Опомињем
Опраштам вам
и плачем
неутешно плачем
Јер ипак грешан
Грешно сам пев'о
На живе ране сипао со
Али не лажем стварно сам сневао
пролеће 1995. године
Слобода
Ослободите нас или убите
ви силници света
и ви локалне убице
са нама губите време
то није у нашој крви
ми никада нећемо бити
ваши робови
или слобода
или гробови
Вратите отето или нам спалите све
зар ће нам довека
злотвори чувати храмове
опоганисте нас
од олтара до колевке
и себе од облака до дечје раке
вратите отето или нам спалите све
Продајте нас већ једном
или поклоните
ви београдске кантарџије
и ви косовски башибозлуци
О знамо
злато вам је и у трећој руци
Једном ћете се договорити
за собом сатворите двери
за нас Косовце не брините
све су нам смрти по мери
* На помену четрнаесторице убијених жетеоца
у Старом Грацком јула 2002. године
Милутин
Ево вам долазим са Косова
у царском руху
али бос
И чујем зову ме Милутине
али се не одазивам
Јер ја сам овде само
безимени кос
Мада у мени врије
гнев слуге
И краљевски понос
И када ме питају како је
не одговарам
Јер погледам ли бистрим
оком слуге Видим
Косовци пију
из чаше која никог не обилази
Крв своју
слатку као причесно вино
И горку као реч
која заувек одлази
Погледам ли на то
краљево оћоравело око
Видим
у времену далеко
у ваздуху високо
Отварају ми се врата
Кроз која се само једном пролази
И чујем глас
Остани Не одлази
Ово је твоје
Заувек и Поново
Док је света и века
И док се зове Косово
Благослов
Благословени нек су
Од горке душе песника
Слепи јер они једино знају
Како је лепа реч непотребна
У своме црном сјају
Неми јер они једино знају
Како се реч из душе изговара
Тешко к'о на издисају
Глуви јер они једино знају
Како је викати а не чути се
И слушати тишину на крају
Бифе „Глувонеми“ Приштина
8. август, Сабор Св. Петке
Савиндан на Косову
Драгомиру Костићу
Кад није време за ништа
Знај да је време за све
И кад већ губиш наду
Пробај још једном до ње
Јер дан је сабор таштине
Тешко је избавити се из тога
Кад сан ти спокој донесе
Сети се ока мога
Потражи га у оку детета
Невином од љубави и вере
И буди мир овог света
Заборави на оне што мере
Заборави на нове Србе
Који се лажно брате
Али све док искреност
У срце и реч не врате
Гореће им куће, храмови и палате
А кад чујете изненада
Да кров мој прокишњава
О не куните зидаре
То плачем
Ја Свети Сава
Драган Ничић Циноберски
XML News
