Владимир Вељковић

Празник Васкрсења и коментари

Поводећи се за изјавом времешног, али интелектуално изузетно живахног културолога Ратка Божовића – изречене у једном јутарњем програму непосредно после Ускрса – како се у тешким, кризним временима, он лично, окреће ономе што је на земљи, односно култури, набасах на неколико интересантних прилога сачињених поводом најрадоснијег хришћанског празника и темеља хришћанске вере Васкрсења Господњег.

Ако сте заинтересовани да чепркањем по Светом Писму – пардон, проучавањем и ''ишчитавањем'' – затим историји Цркве, те списима Светих Отаца и осталих црквених писаца, тражите и разликујете, на пример, историјског Исуса од Христа Вере. Ако слободно миксујете апокрифне и гностичке списе са канонским, имате симпатија за античке мистерије, разумете се у ''политику'' Цркве према Римској империји и тадашњем друштвеном окружењу, уочавате ''дивергентност'' и плурализам у раном хришћанском покрету и притом, не хајете, или сте у отвореној опозицији свему ономе што сама Црква има да каже на те теме, знајте да сте један од главних учесника у show програму своје врсте. Како је то духовито приметио наш библиста проф. Предраг Самарџић.

Подучавање Цркве

Са изласком Цркве из друштвеног гета, у коме је била смештена од стране комунистичког режима и пропашћу коначног политичког решења религиозног питања, појавила се потреба да антицрквена критика и пропаганда добије своје место у нашем друштву, протежући се од дневне штампе и сајтова до научних кругова. Борба против Хришћанства није лака, али ако се са тиме крене на време, можда може дати и одређене резултате. Тако се један од дежурних антицрквених коментатора црквених прилика, Мирко Ђорђевић[1], са сетом сећа свога детињства када су га комунисти подучавали дечијим песмицама типа ''Петокрака са пет рога, ја се борим против Бога, не борим се против Христа он је био комуниста'' и при томе осећа како ни дан данас, после толико година, та ''енергија наде није потрошена''.

Oснове Христовог учења

Додуше, семе које је пало на плодну њиву није чамило и Богочовек је од комунисте и претече научног социјализма, код Ђорђевића еволуирао у борца за ''цивилизацију љубави''. Кључне поруке таквог Ђорђевићевог Исуса су ''да је свака власт насиље над човеком, да свака власт корумпира, а да централна аутократска власт тотално корумпира.'' Политички је било крајње осетљиво да један човек, који је био у ствари ''републиканац'', своје погледе износи у тадашњој римској царевини и држави која је поодавно напустила своје републиканске традиције.

Овако нешто, тешко да се могло свидети Римљанима, поготово када је Христ одлучио да укаже људима, на то, шта је њихов највећи грех. Дакле, сви су се заледили када су чули да - ''Највећи грех је кад национална и интелектуална елита одлучи да лаже''. Све ово чини Христа савремеником Ђорђевића и његових истомишљеника, јер су и они, у овим есенцијалним ставовима Исусовог учења – уз помоћ њиховог ''теоретичара теологије'' – пронашли своје место међу његовим следбеницима. Можемо са пуно успеха погађати шта је то ''цивилизација љубави'', ''централна аутократска власт'', ''републиканизам'', ''лагање националне елите'' итд.

Наравно, од Васкрсења нема ни трага, Јуда је највернији Спаситељев ученик, који га је једини разумео, док је Марија Магдалена образована млада активисткиња из ниже радничке класе. Хришћани су ове чињенице вековима крили, све док их археолози нису коначно разоткрили проналазећи гностичку библиотеку у Наг Хамадију у Египту 1945. године. Која показује једног ''другачијег'' Исуса.

Библијски критицизам у нас

Онима са научним склоностима изашао је у сусрет професор Милан Вукомановић[2], уводећи их у проблематику савременог неконфесионалног проучавања Хришћанства, које се иначе мало разликује од отворене борбе против Цркве ранијих времена, мада садржи и неке нове елементе. Тако су знатижељни могли прочитати текстове ''Зашто је страдао Исус Назарећанин'' али и ''Жене апостоли у раном хришћанству'' посвећен, вероватно, коренима раног феминистичког покрета.

На почетку Вукомановић тврди како су догађаји описани у Јеванђељима део званичне римске историје, што тешко да одговара историјској стварности. Да је тако, новозаветни списи били би потписани од стране званичних римских историчара Плинија (23-79) и Тацита (55-120), а не људи који су били потпуно ван токова званичне римске културе – Матеја, Марка, Луке и Јована које називамо Јеванђелистима. Овакав почетак Вукомановићу служи како би својим читаоцима, макар мало, представио муке на које један истраживач наилази при проучавању раног Хришћанства. Укратко, излаже се прича о мноштву религијских група међу тадашњим Јеврејима, великом броју оновремених личности које су се проглашавале за месије, а све у циљу разумевања ''тог најранијег, јудео-хришћанског периода (...)'' што је ''значајно и за разумевање њене најзначајније личности – Исуса Назарећанина.'' Треба се, при томе, стриктно чувати да то ''разумевање'' случајно не оде у правцу било каквог вероисповедања Назарећанина за Господа и Сина Божијег.

Разлог Исусовог страдања - строго научно

Свеобухватна истраживања нису остала без резултата и Вукомановић читаоцима, на крају, ипак открива тајну Исусовог страдања или како он то крајње стручно и научнички запитано излаже: ''Како, најзад, у историјском смислу, разумети традицију о Исусовом хапшењу, осуду и погубљењу под римским властима, (...).'' Врло просто, јер Исусово учење могло је представљати ''извесну сметњу властима, особито у време када се велики број јеврејских ходочасника окупио у Јерусалиму да прослави Пасху.'' Римљани, дакле, убијају Исуса због врло деликатне политичке ситуације у то време у Палестини. Када су се Хришћани касније уортачили са римском државом, није било смисла да Римљани буду ти, који ће бити криви за Христову смрт, па су (по ко зна који пут) преправили своје списе (Нови завет) и за Христову смрт набедили Јевреје. Остаје још само да Вукомановић апелује, неком приликом, на Цркву да се врати својој старој и вековној традицији, политичке коректности и поново преправи своје канонске списе у складу са најновијом политичком ситуацијом.

Тако се у Вукомановићевом вулгарном приступу историји Хришћанства[3], Црква открива као организација која је непрестано окупирана фалсификовањем сопствене прошлости.

Хришћанска вера – скандал посебности

Није ми познато, да се око историје других религија и њихових оснивача, ломе толика идеолошка и научна копља као око Хришћанства и Личности Исуса Христа. Не знам да ли је неко, на пример, тражио историјског Мухамеда, Буду или Конфучија. На крају, сви критичари, нехотице и несвесно, испуњавају речи Јеванђеља да ће Христос бити ''знак против Кога ће се говорити'' (Лк. 2, 34).