ИСТОЧНИЦИ ДРЕВНЕ НУМИЗМАТИКЕ

Душан Ковачев

За онога кога занима сам настанак новца у његовим исконским видовима, бављење нумизматичком науком почиње негде у другом миленијуму пре Христа, од када у писаним документима можемо наћи савршено стандардизован систем мера за тежину на древном Истоку. Њему је претходило много раније усвојен стандард, око 4000 година пре Христа, по којем је као прамера за тежину узета тежина једног зрна пшенице, с обзиром да је његова тежина била готово увек иста. Аналогно години од 360 дана, прихваћено је да основна мера за тежину сребра буде утег тежине од 360 зрна жита. Дакле, порекло новца треба тражити у древним мерним јединицама за метал, које преко асирских мера сежу до тежинскихмера Сумера и Акада[1]. С обзиром да нумизматика под новцем изпериода од око 1500 година пре Христа сматра древне мале пљоснате плочице са спорадичним жиговима и ликовним предметима, које се тешко разликују од печата ил тегова, велика је тешкоћа дефинисати прецизно појам новца. Елементи који улазе у појам новца се често све до данас налазе и у другим предметима, тако да је тешко у древним предметима одредити који су међу њима новац, а који нешто друго. С друге стране, економске, имовинско-правне, физичке и друге одлике новца веома су различите природе. На сву срећу, домаћи нумизматичар је имао прилику да се упозна с једноставном и јасном литературом[2], без непотребних дигресија, произвољности и фантастике.

Код нас је сразмерно мало занимања за древну нумизматику. Наш домаћи нумизамтичар нема прилику да се непосредно сусретне са новчићима из тог времена, а литература о томе је инострана и тешко доступна. Најзад, због сложености материје, потребно је познавати археологију, историју и религију оног периода, што је само по себи тешко, јер доступни извори по правилу дају само фрагментарну слику стварности. Ипак, ништа друго у нумизматици нема ону занимљиву тајанственост као нумизматика древног доба. Било да је посматрамо као археолошку вредност, предмет колекционарства или као уметничко дело, најзанимљивији нам је дуг и мукотрпан пут у коме су се многи елементи стекли јединствен појам новца. У конкретној историјској стварности, тај се појам често разликује од општег, а често личи на сродне појаве узависности од улоге коју врши. Најзад, ради се о добу кад је све рудиментарно, сродно и блиско.

Елементи појма наовца јавили су се кад и организовано људско друштво, чим су људи почели да користе машту и мисле у апстрактним категоријама. Од када призива Бога, човек жели и богатство, имовинско благо које њему припада. Још од праисторијских времена, разумни човек је правио идоле онога што је била његова имовина. Идоле је правио од онога што је требало да обезбеди трајност и обележавао их је својим знаком или жигом. Ове „утвари“[3] имале су пре сега магијску и култну улогу, али је њима био обухваћен и правно-имовински значај тог појма. У давно доба, кад људи још нису познавали тачан значај изјаве воље у правном промету, пуноваћна је била она трговинска предаја покретности где се преносила и државина магијског предмета који је био седиште „душе“ или „бога“ ствари. Сагласност воља имаоника била је споредна. О овоме нам Свето Писмо даје јасне примере[4]. Читав древни Исток је прожет идејом да је божанственост бога, односно богоугодност човека, очигледна у односу човека са богом, који му подарује имовину на овоме и ономе свету. До дан данас је и међу нама скоро мистично драг човек „батлија“ коме с богатством „иде од руке““, и таквога узимају радо за положеника, госта, кума и пријатеља.

У давно добаније било је могуће имати власништво над земљом као световно богатство. Када Свето писмо описује Јаковљево богатство, не наводи ту њиве и пашњаке; „И тако се тај човек обогати врл, те имаше много стоке и слугу и слушкиња и камила и магараца“ (I Мој. 30; 43). Ипак, исти извор говори о благостању као власништву над обрадивом земљом, мада се по свему судећи ради о неком облику племенске, колективне својине: „...Земља вриједи четири стотине сикала[5] између мене и тебе...“ (I Мој. 23; 13 – 20). Вратимо се на промет покретности. У истој књизи се наводи занимљив пример раскида уговорене задруге Јакова и његовог таста

Лавана, чију је правоснажност обезбедила Јаковљева супруга Рахиља, укравши од оца идоле, знамења и „душу“ његовог права власништва над богатством ( I Мој. 31; 24-53), очигледно покретностима (стока). Одувек је било јасно шта је то богатство, као што су одувек постојале „утвари“ које су биле „душа“ богатства, а које нису стварно имале никаквог употребног значаја. Ово својство је на тржишту касније суверено понео новац. Али, богатство је, као што се такође види, одувек тешко

чувано од отимачине.

Развој организованог аграрног друштва у велике градске заједнице, сстворио је центре организованог земљорадничког привређивања, а тиме велике ризнице и складишта за чување разних добара, под заштитом јавних власти. Тада је постало важно владати вештином мерења и пописивања богатства. Већ стари Сумери су се упуштали у ово, што знамо благодарећи очуваном акадском језику. Давни владари, законодавци Ур-Намуовог законика (XXII-XXIв.)[6] и Билаловог[7] законика, записали су основне мерне јединице Акада. Први законик наводи свог творца основних мера, међу којима су мере за бронзу и сребро[8], а исте познају и каснији Билалов законик. Ур-Наму наводи вредност у размери различитих мера, имајући у виду разна добра неопходна за шивот тадашњег становништва; на пример, по чл. 1. Ур-Намуовог законика: „Један КУРУ жита = један ШИКЛУ сребра; три КВА доброг уља = један ШИКЛУ сребра; један СЕАХ и пет КВА масти= један ШИКЛУ сребра. Шест МАНУ вуне = један ШИКЛУ сребра. Два КУРУ соли = један ШИКЛУ сребра (...) Три МАНУ бакра = један ШИКЛУ сребра. Два МАНУ чистог бакра = један ШИКЛУ сребра.“

Нама је, наравно, веома значајно то што се међу поменутим робама појављује као еквивалент, један ШИКЛУ сребра. У њему је изражена и вредност бакра (одн. бронзе), али већ овде је упадљиво нешто чиме ће се одликовати старовавилонски поредак мера – недостатак злата у регулативи. Ипак, сребрни шиклу и поред ванредног значаја, није једини еквивалент. Већ у чл. 2. истог закона се одређују и размере међусобно према сопственим вредностима (КВА, СЕАХ и ША-НИШАТИМ[9]. Законодавац показује и тенденцију да одређује цене уопште. Тако обухвата многе обавезне престацијеи издваја трговинске односе од посебног значаја. Слично је с деликтима: помињу се и посебни службеници који су били вршиоци надзора и мерења („тамкарум“ и „сабитум“). Треба поред свега имати у виду да се законодавац вероватно уздржао од непосредне регулације онога за чим није имао интереса.

Законици су велика реткост у ономвременим изворима, док доминирају спискови храмовних и дворских богтстава. Доба борбе градова за овладавање над простором кој се данас зове Старовавилонским царством, окончавао се под влашћу Аморејаца[10]. Оснивач њихове династије, Хамураби, оставио нам је јединствени законик, који нам даље (XVIII б. Пре Хр.) пружаувид у развој мерног система. Овај законодавац је затечене односе поштовао и могуће је да су овако поштовани и прописи локалних владара који су раније донети. Стил обимне Хамурабијеве творевине јасно ставља до знања да не претендује на регулацијуу целе стварности на једном општем нивоу, већсе тиче одређених конкретних спорних ситуације. Скоро сваки пропис почиње условном речцом „ако...“ Осим тога, нема посебног прописа о мерама, једноставно узима постојеће мере. Разлике у језику су, донекле, нашле место у означавању мера, али је системо остао у основи исти. Оријентална деспотија није трпела партикуларизме и бирократима је у интересу био јединствени систем мера. Она је већ упуној мери вршила монетарну власт, осим у оној која је нама најбитнија: емитовање кованог новца. Власт је размеравала вредности према сребрној мери, пошто ни Хамурабијев законк не помиње злато. Ваља знати да је масовна употреба гвожђа тек почињала у овом добу. Египат је, на пример, тек након два века почео да користи бронзу, а и то постаје масовно тек кад су истерани Хикси из Египта. Мере за тежину у старовавилонској цивилизацији познају врло крупне вредности у хексагезималном систему. Највежа мера звала се БИЛУ (30.5 kg) и састојала се од 60 МАНУ (505.0 g), а ова од 60 ШИКЛУ (8.416g), који се делио на 20 ШЕ (0.467g). „Ше“ дословно значи „зрно пшенице“. Сребрни ШИКЛУ (касније познат под називом „ШЕКЕЛ“) и ШЕ су, код Хамурабија, најзначајнија средства плаћања, а он је у мери према одређеном броју ше прописао дневнице за читав низ занимања (чл 274): Лекар, јувелир, печаторезац,циглар, зидар, ткач, тесар, ковач, кожар...; што је значило уплитање у значајан сегмент радних односа.

Законовдвац наводи и друге мере. Мера запремине била је КУРУ[11] (1 КУРУ = 300 КУ), што је стара акадска мера. Ова мера значајна нам је због тога што је њу законодавац узимао у обзир при одређивању максималне камате, као и за камату према шиклу сребра, где је камата одређена на близ 20% - за сребро (1/6 ШИКЛУ на 1 ШИКЛУ сребра – чл. 88). Прописи о камати су рестриктивни и бројни (чл. 88-96), што показује да су старовавилноски банкари одлично схватали капиталну улогу богатства, тојест добра које доноси нематеријални плод, чиме се долази до сребра у улози капитала самога по себи.

Напредак се види и у појави једног таписјког система, чиме су установљене исправе[12] о праву на непокретности (њиве). Њих је у строго формалном облику састављао писар – свештеник – „шангу“ и њима је био означен предмет поседовања (непокретност), а жигом су га оверавали и некијавни службеници. Ова сфрагистичка занимљивост још не значи да су се појавили икакви жигови на сребрним мерама. На то ће се чекати још читав миленијум.

Да би се боље разумела унутрашња логика старовавилонског мерног система, требало би читаоцу изнети нека објашњења хексагезималног система који је њиме владао. Логика његовог настанка не може се поуздано извести. Компликоване филозофске концепције указују на извођење овог система из неког древног „акадског логоса“ до педесет „Ме“ - неких вишњих артефаката, која одређују судбину овоземљаског фаталистички схватаног света, попут фигура у некој шаковској партији. Треба ипак имати резерву према данашњим интелектуалним конструкцијама примењеним на тумачење древног света. Мало је вероватно да су древни Суемри могли да измисле такву апстракцију. Напротив, сујеверни Акађанин је пре био застрашен совјим интелектуалним дометима. Тако се објашњава развој њиховог писма које је брз њвоје знакове претворило у криптограме. Магијска моћ писане речи унете на глинену таблицу могла се употребити против онога на кога се односи[13]. Старовавилонци су се јако бојали и да напишу сопствено име, радије су га изражавали нумеролошки.

Каго год да је било, вероватно је бројни систем настао комбиновањем бројања прстима и математике соларног календара од по 12 месеци: 5 х 12 = 60. Систем од 60 променљивих знакова био је међутим, компликован и тај проблем је решен „позиционим системом“, према коме је неки знак могао имати различиту бројну вредност у зависности од „позиције“ према суседним знаковима. Паралеле је могуће наћи у Египту, али су Египћани на основу рачунања прстима развили децимални систем.

Старовавилонски математичари су познавали све четири рачунске радње као и степеновање и кореновање из два. Они су одредили годину од 360 дана[14] и ово су искористили да одреде степене круга, што су потом уклопили у своју математику, и искористили за одређивање мере времена и дужине. Година је подељена на 12 месеци, а месеци на 30 дана. Дан су делили на два „пута по 12 сати“, од којих се сваки делио на 60 минута, а минут на 60 секунди. Мера задужину је била ГАР (или САР) од 4.752 m и састојао се од 12 АМАТУ (0.396 m). Египћани су с децималним системом рачунања изумели једноставнији метод рачунања од вавилонаца, али су њега тек Грци употребили за одређивање номинала својих новчаних емисија, иако је грчке филозофе непријатношћу оптерећивао већ број 10000[15]. Нове прилике по развој нумизматике наступају тек појавом асирског царства.

Април 2004.

Објављено:

Динар бр 22., април 2004.

под насловом "Источници древне нумизматике да древном истоку"