"Матори злогук се исповеда"

Аутобиографска апокалиптичка белешка следи. Зашто?

Зато што сам, ето, од свог приласка Цркви, баксуз и злогук који верује да овај привид неће још дуго да траје.

Понекад сам покушавао да се надам. Бар кад је Србија у питању. Рецимо, кад је с власти отишао Милошевић (ех, да сам знао да може бити горе него под Милошевићем, ја, који сам бунтовао стално, од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000. године...)

Неколико пута сам покушавао да пишем “аутобиографију о другима” (Михиз), то јест записе православног хришћанина, публицисте и предавача, о људима и догађајима од почетка деведесетих до, рецимо, године 2002, када су се срушиле све наше илузије да ће се Србија променити, сржно, дубински, кад са власти оде Слободан Милошевић. Била би то аутобиографија у доба бола и страдања (које, ево, још увек траје.) Једном, 2002. лета Господњег, чак сам написао и прво поглавље те немогуће књиге. Био сам прожет осећањем да већ имам године старца, иако сам рођен 1969, мало пре слетања “Апола” на Месец. (А како је рекао један јетки амерички писац, који није веровао у илузију прогреса: “Ђубре на Земљи биће ђубре и на Месецу”. Ништа се није променило ни у онтолошком статусу човека, ни у његовом моралу. Само су комунисти трубили да на Месецу нема Бога.)

Ево мог неуспелог “аутобиографско-апокалиптичног” записа из 2003. године:.

>> ПРВО ПОГЛАВЉЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ, У КОЈОЈ СЕ ЧИТАЛАЦ УПОЗНАЈЕ СА ПИСЦЕМ; И КОЛИКО СЕ ПИСАЦ СТАРИМ ОСЕЋА

Рођен сам 1969. године, и сад, кад ово пишем, стар сам тридесет три године и девет месеци. Међутим, ја се осећам као педсетогодишњак, и то не само зато што сам почео да седим, и што се све више умарам кад треба да радим ноћу. Наиме, по ономе што је преко моје главе прешло (и твоје, читаоче, наравно ), заиста сам педесетогодишњак. Зар је то онај дечак који је читао гомиле књига и живео у свету уобразиље? Зар је то онај мали коме су "Седморица младих" у некој дечјој емисији певали: "У двехиљадитој години/ Сви ћемо бити господини/ Јешћемо бомбоне и чоколаде/ А роботи ће да раде"? Те песмице се изванредно сећам; како је 1976. била далека 2000...И како је сада далека 1976... Године 1976. мој отац је, после дугогодишњег чекања, најзад добио стан од фирме, и мој подстанарски живот се окончао...Сада зграда мојих родитеља прокишњава...

Тако да ти, читаоче, треба да знаш - имаш посла са педесетогодишњаком, који пише своју аутобиографију, покушавајући, пре свега себи, да објасни шта му се то десило. И нама, свакако. Та претензија је увек претворена у гомилу неуспелих реченица, које опонашаиу стварну мисао ("За стварну мисао. Духовно стварну", рекао би Момчило Настасијевић )... Зар је онај дечак, што је читао гомиле књига, и веровао да ћемо јести бомбоне и чоколаде, док роботи буду радили, слутио да ће, уочи Ђурђица 2002. године, почети да пише о себи (баналном себи)?

Он је, пре дведесет шест година, у ово доба ( око 2230 ) лежао поред свог деде Радомира и гледеа кандило које је горело пред иконом Ђурђица, која је деди остала од оца. Сутрадан је била слава, и јео се славски колач...То је била једна од ретких веза са вером Христовом, о којој све што сам знао, знао сам од деде, који је, иако не сваке недеље, повремено ишао у храм, крстио се и молио Богу, носио са собом “Сан Мајке Божје", славио Божић и Васкрс и Ђурђиц и рецитовао ми, из своје основне школе запамћену песмицу "Ко удара тако позно..."

Ако се ја осећам као педсетогодишњак, како ли се тек осећа Дарко Рундек, чији CD "Руке" управо слушам, и збуњено трепћем пред песничком меланхолијом човека који је, кад сам ја био у седмом - осмом основне певао "Дјевојке у љетним хаљинама", а касније и "Шејн" ("Ноћима сањам како одлазим низ ријеку/ Старим паробродом који вози сол...") Вероватно управо онако како је отпевео у песми "Куба": "Кад прођем старим квартом кестена/ На бившој граници Загреба/ Осјетим се сасвим неспреман/ За оно што видим ту//Како је само лако нестала/ Стара слика ствари/ Ова боја није моја/ Ја другој тајну знам"... А онда, утопија, бекство из таме Загреба који више није његов: "Купит ћу си трубу/.. ./Отићи на Кубу//Тамо нема бајних дама/ С огромних реклама/ Нитко круха гладан није/ И нема демокрације". .. Сећам се, 1993. и 1994, како сам се у Солуну ужасавао билборда, тих тоталитарних чудовишта који на данашњем Западу (а цео свет је Запад, осим неколико оаза, које ће ускоро нестати ) играју улогу коју су у Совјетији и земљама Источног блока играли огромни плакати с потретима Маркса, Енгелса и Лењина. .Тита, Брежњева... Замисли ти Рундека: он би из Загреба да бежи на Кубу, под недемократску власт Фидела Кастра... Zgrstila mu se demokracija, što li? (= превод на српски:"Смучила му се, изгледа, демократија?) Рундек мора да се осећа као Хемингвејев Сантјаго, старац чију су рибу (оне сетне, али пуне наде осамдесете, појеле ајкуле деведесетих година XX века). Претпостављам да је читаоцу чудан овај аутобиографски увод: од Ђурђица до Дарка Рундека. Признајем, и мени је. Нисам никад веровао до ћу овако почети, а нисам ни змислио да чу ћу уопште почињати. Шта ће од свега испасти, да ли ће ишто испасти, хоће ли бити издавача, стварно не знам.

Ја само знам да имам педесет година, и да бих могао, као Хелдерлин у лудилу, да антидатирам ово што пишем (а можда и да се потпишем као Скарданели?) Коме ови моји редови иду, ни то не знам...Теби, читаоче, чим их читаш, и чим си их са поверењем примио као адрсат... Или све пишем самом себи? Зар није Алексис де Токвил рекао да су у демократији сви обузети најситнијим предметом интересовања - самим собом.

А сад, као што ће бити на крају многих поглавља овога што почињем, једно “научно тумачење” мог осећаја да сам старији него што јесам и да време протиче огромном брзином. Реч ћу препуштати другима, онима који то умеју да кажу боље и лепше од мене, уморног од покушаја да своју мисао пренесем у речи: "Пре пола века, 1948. године, Данијел Алеви ( Daniel Halevy)издао је Еssаi sur l accelecration de l Histoire” (Есеј о убрзању историје), у њему је навео велике историјске перспективе, после Хиssрошиме : "Јадна Земља, а били смо срећни, у XVIII веку, када смо могли да је измеримо, да је цртамо, да цртамо њену фауну и њену флору; јадна Земља, колико смо били одушевљени када смо успели у XIX веку да је опашемо таласима, оживела је, треперила је, као живо биће, биће са душом! Јадно човечанство, прогањано деспотским визијама, са оружјем које је ковано да би саме визије биле делотворније!"/.../ На крају, мондијализација, више од географије, условљава историју у садашњости и будућности. УБРЗАЊЕ СТВАРНОГ ВРЕМЕНА, убрзање које се граничи са брзином светлости, распршује не само геофизички простор, "природну величину" земљине кугле, већ нарочито важност дужег локалног временског трајања у регионима, у државама, и код потпуно територијализованих древних народа. Управо је то LIVE, стварно време мондијализације ГДЕ СВЕТЛОСТ БРЗИНЕ истискује светлост сунца и даноноћног смењивања. Сунчеви зраци и њихове сенке су надмашени зрачењем електромагнетних таласа, до те мере да дан у ЛОКАЛНОМ календарском времену губи своју историјску важност, у корист дана у ГЛОБЛАНОМ универзалном ВРЕМЕНУ" ( Пол Вирилио, Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000. )

Или, како би рекао савремени руски мислилац А. Кољев ( А.Н.Савељев), у својој књизи "Мит о масама и магија вођа" (РАН, Москва1998.): "Савремено друштво је прожето осећањем кризе јер историја протиче брже но што делују адаптациони механизми човекове психе. Ако је сасвим недавно, пре свега 200 - 300 година, историјско време текло тако да је огромна маса становништва окружење примала као нешто непроменљиво и задато за сав живот/.../ савременост је повезана са муњевитим променама, које често превазилазе све што се може замислити. Физичка и митолошка стварност се мешају, предосећање неке нове перспективе постаје стална непроменљива психичка позадина, а несклад промена са оним што је замишљено води неопходностида се, једна за другом, праве нове слике света"...

Тако Вирилио и Кољев. Дакле, и мени, и теби, читаоче, и Дарку Рундеку (који узалуд бежи на Кубу; нема више Кубе, очито је), предстоји да покушамо да похватамо конце онога што се дешава...

А само Бог зна хоћемо ли у томе успети...<< Тако сам писао 2003. године.

Па зашто?

Нико не жели крај света. Скоро нико. Зашто да дође крај света кад смо открили електричну енергију, енергију атома, прочитали хумани геном, возимо се удобним аутомобилима?

Ко НОРМАЛАН жели крај света? Чак ни хришћани. Ни они га не желе.

Желели су га некад - својевремено су говорили: “Маран ата!”, то јест “Господе, дођи!” Али, то су били рани хришћани, који нису имали струју, нити су сурфовали по Интернету.

Данас је друго, и другачије.

Живи се опуштеније.

Рецимо, у јесен 1999. године, одржан је међународни еколошки, верско - научни симпосион “Дунав - река живота”, започет 15. октобра те године у Минхену, а завршен 25. истог месеца у Констанци (“Светигора”, 91-93/1999.) Скуп је организован на броду, који је пловио од извора до ушћа Дунава, и на њему се нашло око 200 представника православља, римокатолицизма, протестантизма, јудаизма и ислама. 22. октобра, луксузни теолошки брод се задржао у Новом Саду. Док је Србија видала ране од 30 хиљада бомби са осиромашеним ураном које је НАТО бацио на ову убогу балканску земљу да би се домогао Косова, и код Урошевца створио базу Бондстил (са 70 хиљада војника), цариградски патријарх Вартоломеј и његови познаници и сарадници, разних конфесија и религија, созерцавали су еколошке проблеме Дунава из различитих богословско - научних перспектива.

И ко би, на таквом једном броду, мислио о смаку света?

Наравно да је теологија на таквом једном броду другачија од теологије настале после бомбардовања воза у Сићевачкој клисури, те исте, 1999. године. (Знам, звучим као вулгарни марксиста; али другачије се свет види из колибе, а другачије из палате.)

Додуше, ја сам увек био “сумњив” и самом себи, и другима. Још у војсци (служио сам је у Карловцу, данас у Хрватској, 1988-1989), слутио сам да се свет примиче свом крају, да је “истрошен”, да се живи по инерцији...

Касније сам схватио о чему је реч, читајући ђакона Андреја Курајева (“У сенци вавилонске куле”, стр. 209-216):

>> > Некада ми није давало мира питање: Зашто се историја завршава? Зашто - упркос свим нашим гресима - Творац не да шансу још једном, неупрљаном поколењу?

Затим сам увидео: Историја је потребна све док човек има слободу. Када се слобода последњег избора одузме, корице историје се склапају. Кретање је немогуће.

Равничарска река може на окуци да нанесе брану: најпре ће на тој окуци потонути неколико брвана, а на њих ће се затим наталожити муљ и песак... Појавиће се пешчани спруд, а затим рт. А затим је могућа и појава бране. Зато ће река морати да пробија друго корито.

Иста таква је и река историје. Поколење за поколењем оставља све више блата у њеном кориту. И небо је све даље. Све је теже чути одговор на питање: Господе, шта треба да чиним да наследим живот вечни? (Мр. 10,17). Још је теже извршити одговор који је уследио... Крај историје: више се ништа не збива... Не испуњава се. И ништа не улази у вечност.

Ево једне од најчуднијих мисли хришћанства: због наших грехова се могу угасити звезде.

Наше бестидности ће скренути путању Млечног Пута. Апокалипса је радикални антропоцептризам. Свет се неће завршити због тога што су у њему исцрпљене физичке енергије. Човек ће докрајчити свет, а не ентропија.

Не слажете се? Али обратите пажњу: Црква не понижава човека већ га невероватно уздиже.

За физичку есхатологију историја човека је само једна мала страница у историји космоса: космос је био и биће без човека.

За теологију је историја космоса само епизода у историји човека: човек ће постојати и када васиона нестане. Човек ће надживети космос.

Слагање или неслагање са овом тврдњом означава постављање питања: да ли се морални или физички закони налазе у основи васионе.

Хришћанство је убећено да етика има космичко значење. Само ако се сматра да је човеков значај у васиони истоветан значају масе материје коју човечанство троши - тек се онда чини безумним повезивати судбину метагалаксија с понашањем разумне плесни која у виду танког слоја покрива трећу планету звезданог система који лебди на самом крају Млечног Пута.

Али постоји и другачије гледиште. Према Ивану Иљину: "не можемо да се начудимо томе да савремено човечанство уопште и у целини живи још увек тако добро, чак исувише добро у поређењу са оним несрећама које могу настати из ове кризе".

Хришћанско убећење да ће свет имати крај јесте последица хије-рархијске свести.

Свет није Бог. Али та формула није статична. То није просто кон-статација. Ако свет није Бог то значи да је далеко од вечности, па да је, према томе, он историчан. Он није постојао и могуће је да опет неће постојати. Тако размишља свака религиозна философија која је дошла до представе о Богу као Апсолуту и која је покушала већ одатле, са врхунца јединственог истинског и спознативог Бића да погледа наш мали свет. У сјају Божанства бледи значај света...

Али у хришћанству се открива нешто друго. Хоћете ли да погледате свет очима Бога? И ево: Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединородног дао... (Јн. 3, 16). Дакле, свет је реалан у очима Бога. И у исто време свет је тако далек од Бога да је ради попуњавања провалије измећу Бога и света потребна Жртва. Али свет је драг Богу до те мере да Он Сам жртвује Себе ради спасења света од распада. Паганске религије причају о томе какве жртве човек треба да приноси боговима. Еванђеље прича о томе какву је Жртву Бог принео људима.

Свет је драг Богу. Али, Бог је вечан, а свет није. Управо зато у хри-шћанству формула "свет није Бог" није статична. Та разлика мора бити превазиђена. Свет мора бити обожен. Свет не сме да остане само свет, само твар. Из околности да свет није Бог следи да се свет мора кретати, он је призван кретању, промени свог онтолошког статуса. Зато је хијерархичност бића у хришћанству динамична: "Свет није Бог али мора да постане Бог!"

Сам свет не може да прескочи границу времена и вечности. Али Бог му излази у сусрет: Бог је постао човек да би човек постао бог, то јест, да не би остао на нивоу животиње. Али постати бог значи нешто стећи и нешто изгубити. Пролази обличје овога света (1. Кор. 7, 31). Односно: пролази обличје, то јест, начин постојања овога света, али не сам свет. Пролазе модуси тварног битија: време и простор (простор као неспојивост једног и мноштва, а време као неизбежност губљења и уништења).

Време може да оде из света зато што му оно није неопходно. Када би свет настао путем несвесних исијавања (еманација) из Божанске Суштине, када би свет настајао не по слободној вољи Творца већ био некакав неопходни ступањ деградације духовне енергије која се одваја од свог Праизвора (овако се настанак света замишља у гностицизму, неоплатонизму и хиндуизму) - онда свет не би могао постојати без времена. Тада би време настајало као неопходна и неизбежна последица удаљености од вечног Прабитија. А повратак Извору значио би не само уклањање времена него и света заједно с њим. Ако постоји свет који се разликује од Бога, онда постоји и време.

Ако нема времена онда нема ни света. Свет који је сједињен с временом не би могао а да не нестане, да се не раствори тамо где времена нема, у божанској вечности.

Али Бог Библије је слободно обдарио свет временитошћу. Време није претходило стварању света. Свет није растворен у времену. И зато може бити тако да времена више бити неће (Откр. 10,6), а света ће бити.

Бог Библије ствара свет свесно и слободно. За разлику од Брахме, Он не спава. Он види своју творевину и благосиља је (види Пост. 1, 31). Пошто свет не проистиче из Божанства неслободно, неконтролисано и непрестано у хришћанству нема идеје непрестаног обнављања света, идеје вечног враћања и цикличне историје.

Свет не мора да постоји упоредо са Богом. Бог може да бивствује без стварања света. Бог није осуђен на то да непрестано ствара светове, да их излива из Својих дубина.

Пошто Бог ствара свет не несвесно, већ свесно, Он зна какав циљ ставља пред светом. Бог познаје смисао историје.

Али смисао је оно што се налази ван граница догађаја. Смисао је увек "ван". Ако историја има смисао значи да историја мора имати своју крајњу границу: у противном она неће имати оно "ван", онај циљ који би оправдавао читав историјски ток.

Ако историја ничему не служи то значи да нема такве Вредности која би је учинила вредном.

Покушај стварања теорије историјског прогреса без хришћанства јесте покушај да се у Европу пренесе паганска идеја "точка самсаре' који се бесмислено окреће а при том још и без идеје мноштвености живота: свако од нас има један једини живот и он мора просто да постане "ђубриво" за срећу будућих нараштаја.

Размишљања о томе како треба да живимо ради добра будућих на-раштаја јесу размишљања која приличе само штали са кравама. Тамо се такође смисао постојања појединачне краве обезбеђује тиме што се про-изводња млека целог стада временом повећава. У том случају философија историје се претвара у философију сточарства.

Сматрати после Достојевског с његовом "сузом детета" да сва историја и нестајање хиљада нараштаја није ништа друго до отпаци који ђубре комфор далеких потомака јесте просто срамно.

Смисао историје и живота може бити само онај смисао који је достижан и дарован свакоме нараштају, свакоме човеку. Тај смисао мора бити и ван историје и у исто време мора бити схватљив и достижан из било које њене тачке.

Само ако кажемо да циљ човековог живота и, у складу са тим, историје јесте овечностење живота сваког човека, само тада ће наш поглед на историју бити истински и људски. Смисао живота није у томе да једном моји потомци могу да са максималним комфором проживе додељених им 70 или 90 година, већ у томе да живот сваког може бити примљен у добру вечност.

Смисао живота је у томе да се живи.

Питање је само - каквота живота.

Разуме се да се ту тешко може говорити о материјалном комфору. Да ли ће човек пристати ако му предложимо: даћемо ти милионче, али ћемо те након једног часа стрељати?

И умножавање света културе и научних сазнања такође не испуњава смислом сав људски живот. Сетите се код Тургењева: "А у томе се, по мом мишљењу, и састоји највише блаженство! - У поседовању Истине? - Наравно - Дозволите; можете ли да замислите следећу сцену? Скупило се неколико младића који међусобно расправљају... И наједном утрчава један њихов друг: очи му блистају необичним сјајем, сав је задихан од узбуђења, једва може да говори. 'Шта се десило? Шта се десило?' -'Другови моји, послушајте шта сам сазнао, какву истину! Упадни угао је једнак одбојном углу! Или рецимо: Између двеју тачака најкраћи пут је права линија' - 'Ма немојте! О, какво блаженство!' - вичу сви младићи и с ганутошћу се бацају једни другима у наручја!... Смејете се... Па у томе и јесте ствар: Истина не може пружити блаженство!..."

За људску срећу потребан је додир са том Истином која представља над-животињску, над-природну суштину човека.

Циљ живота је у томе да се прида животу такво својство које би помогло да се живи без обзира на то што је чак већ и време истекло. Живети вечно. Та вечност није уграђена у човека исконски. Али она се тако ниско спушта према земљи да је човек може примити у себе. Човек не поседује вечност. Али она му може бити подарена.

Дакле, историја има идеју, има смисао. Али ако свет чини себе за-твореним за идеју - историја се завршава. Престаје кретање према смислу, кретање ван својих граница (трансцендирање). Свет престаје да надраста самога себе. Ако свет не тежи ван својих граница он труне и ишчезава. Исто као што ајкула тоне када се заустави.

Још један парадокс хришћанства: свет ће се завршити зато што он мора бити преображен у Божијој љубави - и свет ће се завршити што ће умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт. 24,12). Свет је призван Љубављу у вечност, али ако се он не одазива на тај позив он се распада. Према томе, крај је деоба. Са Богом ће остати оно што не може а да не постоји. Остало ће потонути у небитије. Када се оно што је хијерархијски ниже наметне оном средњем само одозго ће моћи да дође спасење.

Дакле, проблем есхатологије је нама, у нашој хијерархији вредности. Од нас зависи будућност Русије - Православља - хришћанства - човечанства - васионе. То је реализам Кантовог категоричног императива (ради тако као да твоја воља постане закон за цео свет чија историја почиње од тог тренутка.). Есхатолошко прецизирање Кантове формуле је следеће: Ако твоја воља, будући зла, заиста постане закон за цео свет, историја света ће се тим тренутком завршити...<<

Андреј Курајев нам каже и како ћемо опстати и остати као хришћани у тим данима, кад нећемо имати ништа друго, осим трпљења невоља:

>> Од хришћана у "ери Водолије" пре свега се захтева да једноставно издрже. Упркос свему не одрећи се Христа речју, делом, мишљу и не учествовати у окултним играма. Мученик није само онај који иде на гу-билиште. Ако хришћанин има рак и лекари су немоћни, а рођаци га на-говарају да оде код "невероватне исцелитељке", у случају одрицања од таквог "исцелења"следи му мученички венац. Ако се директор фабрике занео сајентологијом и приморава све своје потчињене да ујутро медитирају, напуштање таквог посла је такође исповедање Христа. Када преко свих канала Евровизије буду приказивали "дошљаке" који спуштају огањ с неба и тумаче Еванђеље с гледишта "космичке философије", а хришћанин буде упорно понављао у свом срцу "Символ вере" - то ће такође бити исповедништво. Ако криншаста нуди са осмехом хришћанину "прасадам" (то јест, храну коју је пре тога принео на жртву Кришни) и хришћанин нађе у себи снаге да се упркос негодовању околине одрекне од једења идолске жртве (в.: Д. Ап. 15,29) - и то ће бити чин супротстављања "господарима таме".

Тако ће се збити предсказање древних преподобних отаца о последњим временима: "Они људи неће творити наша дела, али доћи ће на њих искушење и они који су се показали достојним у таквом искушењу биће виши од нас и отаца наших" (древни Патерик). Посту и молитви првих хришћанских подвижника неће моћи више да подражавају хришћани по-следњих времена. Па ипак сви ти не-посници, не-молитвеници, не-аскети - по предсказању старих - биће награђени у Царству Небеском већим венцима него монаси других времена само ако једноставно сачувају веру и не упрљају душе идолима.

Дакле, Библија се завршава Апокалипсом, а Апокалипса на граници људске историје сагледава не Царство Христово (овде, на земљи: у животу, у политици, у култури, у међуљудским односима) већ царство антихриста. Говорећи о знацима Свог Другог доласка, о знацима краја историје и краја света, Христос за апостоле налази само једну утеху: да, биће тешко али утешите се тиме што је то крај. То неће дуго трајати.

Сада је хришћанима прешло у навику да се моле за одлагање краја. Али Апокалипса и цела Библија се завршавају позивом: Да, дођи, Господе Исусе! (Откр. 22,20). У Божијем доласку главно је да је Он дошао а не оно што се срушило Његовим доласком. Јер Христос је рекао о знацима краја: А када се почне ово збивати усправите се и подигните главе своје, јер се ближи избављење ваше (Лк. 21,28). Усправите се то јест, ви који сте сада притиснути према земљи, који сте уморни од уобичајене богоостављености, усправите се, ободрите се, подигните се."Све наше уздисање је да буде крај овога века", говорио је о нади хришћанаТертулијан (Апологија 39). “Молимо се да дође Господ и да престане свет" - сведочи о истом Ориген.

У прошлом веку је светитељ Филарет подсећајући на апостолске речи: Сад ме чека венац правде који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни судија; али не само мени него и свима који с љубављу очекују долазак Његов (2. Тим. 4, 8) говорио: "Достојно је приметити, хришћани, да апостол обећава венац правде свима који су заволели јављање Господње. Преко овога нас поучава да је међу осталим спасоносним подвизима за добијање венца од Господа потребно то да ми заволимо Његово јављање, то јест, да марљиво размишљамо о доласку Христовом, да Га очекујемо непрестано, желимо свим срцем, спремамо се за Њега делатно".

И преподобни Јефрем Сиријски је сматрао да Христос није рекао тачно време свог повратка ради тога да би Га хришћани свих поколења чекали и надали се у то да ће њихове очи а не очи другог у својој плоти угледати Бога: "И сада сваки који верује жели да Га прими у своје време"".

Да ли је много данас међу православним хришћанима оних који свим срцем и непрестано желе да доживе Христов долазак (што значи и да прођу кроз огањ искушења антихристове владавине)?

У закључку бих хтео да скренем пажњу читаоца на то да се ја практично нисам бавио "тумачењем" Апокалипсе. Како ће се остваривати догађаји Апокалипсе ми не знамо. Али слажем се са Алексејем Лосевом који сматра да нам је важније да схватимо смисао онога о чему говори књига Откривења него да покушавамо да нађемо тумачење за сваку њену слику. Говорећи о оним сликама која пружа књига Откривења, философ пише: "Разумевајући њихов истински смисао, ми не знамо како ће се он остваривати, али верујемо да ће имати управо тај смисао а не неки други. Другим речима, судити о томе како треба да се испуни пророчанство могуће је тек након наступања оног догађаја који је проречен. У потпуности се о пророчанству може судити, на тај начин, тек након његовог испуњења. Неки ће рећи: Зашто онда постоји пророчанство? Пророчанство постоји да би установило смисао будућих времена, а не њихове чињенице. Зато сва тумачења морају да се своде само на установљавање тачног смисла догађаја, а не њиховог чињеничног про-тицања. Управо то и јесте пророчанство, а не астрономско израчунавање помрачења Сунца"./.../

Можда се из нашег столећа ни једна од нити које сам ја претпоставио неће пружити у ону апокалиптичну будућност. Али тумачити Апокалипсу, полазећи од искуства будућности, немогуће је (таквог искуства још нема). Тумачити га пак, само полазећи од искуства прошлости (искуства Средњег века и Антике такође је недовољно) јер су људи Византије или Московске Русије у сваком случају живели даље од антихристовог света него ми, што значи да су га видели и са мањим подробностима. Тако да приликом суочавања са Апокалипсом неизбежно човек мора да је посматра из света савремености. А након хиљаду година та тумачења ће се чинити исто тако извештаченим и чудним као и она тумачења Антике која су у "броју звери" (Откр. 13,18) видела име императора Нерона. Но, овако није само у богословљу. Наивнима изгледају и новине из прошлих столећа. Наивнима се чине чак и научници прошлих епоха. Али страх да сс човек покаже наивним у очима будућих поколења не треба да нас приморава да се одрекнемо грађења теорија и мисаоних напора.

У сваком случају барем једна од теза које су овде изнесене нешто је више од просте претпоставке. У перспективи оне теме о којој се овде говорило, смисао Апокалипсе је потпуно јасан: повративши контролу над полугама државне власти и потчинивши информативно-рекламне мреже, паганство ће ступити у одсудну битку са Црквом Христовом. Бићемо разбијени ми. Али не и Христос који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја. И онај који се не одрекне Њега у сумраку последњих дана угледаће ново небо и нову земљу. << Тако Курајев: скромно, али одлучно.

Пророчанства се испуњавају

У целој причи о Апокалипси има нешто важно: пророчанства се испуњавају на наше очи. Увек сам пратио знаке времена, и писао о њима; дочекао сам да се пророчанства о којима сам писао испуњавају на моје очи.

Године 1996, добио сам, од пријатеља из Америке, књигу “Жиг Новог светског поретка”, аутора Терија Кука. Тада сам написао приказ ове књиге.

>> Жиг звери је спреман

У Откривењу Јовановом, Апокалипси, књизи без које не можемо разумети савременост, пише да ће антихрист имати контролу над целокупном светском привредом, као и над сваким појединцем који, на овај или онај начин, може бити укључен у процес привређивања и куповања робе. Ево шта каже тајновиделац Јован Богослов: "И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звјери или број имена њезина. Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звјери (Антихриста); јер је број човјека и број њезин шест стотина шездесет и шест" (Откр. 13, 16-18). Једном речју, Антихрист ће господарити тирански, принуђавајући своје поданике да приме печат којим исповедају његову апсолутну власт и одричу се Господа Исуса Христа, Бога Сведржитеља. Они ће се тако, кажу Оци Цркве, одрећи и самог печата крштења и дара Духа Светога, и себе осудити на вечну муку -пакао.

Столећима су људи мислили о томе - шта би могао да буде жиг антихриста. Свако зло које се чини, а нарочито злопамћење и мржња према ближњем (каже Свети Нил Атонски), духовни су жиг звери паклене - то је јасно. Али, кад човечанство уђе у такву фазу свог постојања у којој ће се већина људи испунити злом и мржњом, тада ће се наћи и техничке могућности за жигосање, неку врсту анти-крштења у име сатане. На несрећу, људи су до тог стања дошли и материјални жиг звери већ је спреман. О томе желимо да обавестимо православног читаоца, позивајући га да отвори четворе очи и да се молитвено спрема за невоље које предстоје, молећи Господа и Његове Угоднике, Светитеље, да му помогну у одолевању искушењима.

Она информација намењена је онима који желе да је чују и приме к срцу, а не онима који "имају обличје побожности, а силе њене су се одрекли" (2. Тим. 3, 5), па свако сведочење о близини антихристове власти сматрају "претеривањем" и "фанатизмом".

Сатана, непријатељ Бога и човека, ништа не може да створи: он само имитира дело Божје и квари га својом имитацијом. Желећи да господари светом, он настоји да себе учини "свуда присутним" преко својих слугу, демона, који "проходе земљу и обилазе" (Књига о Јову I, 7), кушајући слуге Божје и ратујући против њих. Пошто му у последња, наша времена људи дају довољно простора у свом срцу, он жели да и оне који му из синова човекових усрдно и предано служе учини -"свуда присутним", кадрим да контролишу читаво човечанство, држећи га у страху пред сатаном.

Донедавно то није било могуће; од када су откривени и усавршени компјутери, "интелигентне машине", које у ссбе могу да сместе милионе и милијарде информација на најмањем простору, "свуда-присуство" контролора људског понашања постало је, на известан начин, могуће. Надзирати да ништа не промакне, чак ни мисао - о тој жељи тоталитарних господара у својој "Легенди о Великом Инквизитору" писао је, у православних, Достојевски, а на Западу, у XX веку, нарочито аутор књиге "1984" Џорџ Орвел. Међутим, ни у најсмелијим сновима писаца није се појавила стварност о којој ћемо рећи неколико речи.

Данас се у свету на сав глас објављује тзв. "Нови светски поредак" који подразумева:

1. Једну светску владу (Уједињене Нације су припрема за то);

2. Једну светску војску и полицију (за то су припрема НАТО и "плави шлемови");

3. Једну светску привреду и новчани систем: за то су припремни кораци Светска банка, Међународни монетарни фонд, новац Европске уније - тзв. "еки" (онда још није било евра, нап. В. Д.);

4. Контролу светске популације (која подразумева примену абортуса, еутаназије, и сличних злодела у име "човечности");

5. Једну светску лажну религију (за то су припрема многобројне секте и екуменмстичко лажно Хришћанство).

На челу ове глобалне лажи стајаће лажни месија, то јест антихрист.

Слугама ђавољим је јасно да сс ово неће моћи спровести тек тако, јер ће се многи одупирати поробљавању. Зато су измислили разне начине за успостављање свог поретка - почев од изазивања економских криза и светских ратова, до насилног наметања безбожничких идеологија земљама хришћанске традиције (комунизма, на пример).

Ради спровођења своје идеје, они су одабрали моћ једне земље, Сједињених Америчкмх Држава, да сс њоме послуже у освајању света. САД су, у исти мах, и земља у којој се експериментише са оним што ће касније бити примењивано у целом свсту. Зато и ми треба да погледамо шта се то збива у Америци јер многи од нас, заведени пропагандом, мисле да тамо теку "мед и млеко".

Контрола телефона

Према писању Била Мекхроуна у часопису "PC-Мagazin" од 14. јуна 1994. године, америчке власти кажњавају са 10000 долара по дану сваку телефонску компанију која им онемогућује да контролишу телефонске разговоре грађана. Такозвана "клипер чип" тсхнологија омогућује праћење готово свих разговора по жељи, и то без икаквог упозорења. Наводно, циљ свега овога је спречавање деловања мафије и терориста, али је очито да је циљ много опакији - надзирање приватности грађана.

Праћење кретања

14. маја 1994. године. "Лос Анђелес Тајмс" донео јс текст "Неко можда посматра", у коме се описујс начин праћења грађана од јутра до вечери. Ево како то изгледа:

1. На ауто-путевима су постављене камере које прате возача што жури на посао;

2. Кад стиже на посао, видео-камера у гаражи за паркирање бележи време приспећа и друштво у аутомобилу;

3На радном месту, прати се понашање запосленог преко компјутерских послова које обавља;

4. За време ручка, кредитна картица којом се ручак плаћа компјутеру прноси информације о рачуну и ресторану који је посећен;

5. После радног времена, куповина кредитном картицом обавештава компјутер о месту куповања и врсти набављене робе;

6. При повратку кући, камере и скенери на за то одређеним местима опет прате возача.

Праћење радника

"U. S. and World Report" од 8. августа 1994. године доноси белешку о тротомном извештају Међународне организације рада, која обавештава јавност да је 80% запослених у САД стално праћено на радном месту: послодавци прислушкују њихове телефоне, читају тзв. електронску пошту, опремају радне просторије камерама.

Клинтоново обећање

У часопису “New American" од 25. јула 1994. објављен је текст "Електронски фашизам" у коме се упозорава на изјаву председиика Била Клинтона, дату у претходној предизборној кампањи, да ће до 2015. године национална информациона мрежа повезивати сваку кућу, радно место, лабораторију, библиотеку и учионицу, што ће најразличитије могуће информације учинити доступним најширем кругу корисника. Истовремено, све те информације биће доступне држави и полицији. Наравно.

Уједињене нације и светска влада

Уједињене нације већ поодавно уништавају суверенитет земаља које одбијају да им се покоре (довољно је само навести пример страдања Ирака, Сомалије, Срба из Србских Крајина и Херцеговине и Босне итд.) Оне, међутим, подстичу још дубљу централизацију светске моћи и стварање праве светске владе. Једна од организација коју подржавају је и "Организација за светску федерацију" и стварање "светског парламента". Њихови представници, угледни политички, економски и културни активисти целог света, залажу се за "светску федерацију" због многих проблема који се, тобож, могу решити само на "светском нивоу": нуклеарно наоружање, еколошка криза, недостатак природних сировина (нафта), глад, јаловост земљишта и ширење пустиње, недостатак воде за пиће, сечење шума, загађење мора, ширење озонских рупа, пренасељеност, миграције, незапосленост, урбанизација, подела на богате и сиромашне државе, заштита људских права, спречавање нетолеранције на религијском и националном нивоу, ширење демократије - све су то бриге које ће бити "пребринуте" чим се свет уједини.

Звучи врло лепо, кад се не би знало да иза тога стоје антихристове силе које желе да свет потчине лажном Месији, наводном "усрећитељу" свих људи.

Шта је то "Меtronet"?

"Меtronet" је име за извор компјутерски обрађених информација о 111 милиона људи и 80 милиона домова у САД, и могу га користити како владине организације и установе, тако и приватне компаније, али и поједина заинтересована лица (слично телефонском именику, само много савршеније). На тај се начин дају сазнати информације о поштанском броју, адреси и променама адресе, начину становања породице, броју укућана, њиховом животном добу, занимању, школама у којима деца уче, суседству (могуће је добити имена чак 30 суседа траженога, са свим подацима о њима, такође).

Ту је читав низ других података, од којих су неки најинтимнији. У државним компјутерима, кључ за добијање свих информација о дотичној особи је број социјалног осигурања, без кога не може ни један грађанин.

Новац и кредитне картице

У САД, Канади, Аустралији, већем делу Европе, итд, готов новац, скоро да се уопште ни не користи; уместо њега, у употреби су кредитне картице. (Недавно је Рокфелерова "Чејс Менхетн Банка" произвела кредитне картице чак и за ситниш.)

Шта је циљ овога?

Апсолутна контрола џепа свих грађана. Без стварног новца, човек зависи од онога који му издаје кредитну картицу; картица је картица, а новац је новац.

И код нас, и у Русији, као и у земљама Источне Европе које су дуго биле под комунизмом, људи се навикавају да се што мање срећу са готовином, као и на то да се, честим и планираним инфлацијама, новац, обезвреди, да би се људи и психолошки припремили за доба кад им новац неће бити потребан, јер ће неопходну робу добијати само они који имају жиг светског диктатора, антихриста.

Картице у Америци

Од када је Клинтон на власти, у САД је почела навала свих могућих картица - поред новчаних, кредитних, ту су и картице - возачке дозволе, картице здравственог осигурања, итд. На њима су, компјутерском техником, уписани подаци о власнику. Рецимо, на картицама - здравственим картонима налазе се на хиљаде информација о здравственом стању пацијента. Полицијска кола неких држава САД имају мини-компјутере повезане са великим полицијским терминалима: довољно је да у за то одређени отвор убаце картицу - возачку дозволу, па да о човеку кога проверавају знају све: почев од личних података, преко тога да ли је осуђиван или не, до односа према држави. Влада САД намерава да до 2000 године, све ове картице сабере у једну -такозвану "smart card" ("паметну" компјутерску картицу) на коју ће моћи да се смести преко 2000 страна информација о сваком грађанину. Ту ће бити дигитализована фотографија власника, подаци о боји гласа, отисцима прстију, термална слика лица, заснована на топлотном зрачењу коже, стању очне рожњаче, потпис (све оно што је посебно за сваког човека на овом свету); на "паметној картици" ће се налазити и чињенице о понашању власника у саобраћају, о хапшењима и осуђивању на затвор, стању на банковном рачуну, брачности или безбрачности, броју деце, разводима, здравственом стању, власништву над покретним и непокретним имањем, власништву аутомобила. Знаће се, чим се картица компјутерски "очита", шта њен власник купује, где узима кредите, где је запослен, каква су му верска интересовања и опредељеност. Ту ће бити изјаве његових пријатеља и непријатеља о њему, изјаве послодаваца - једном речју, шта душа (пре свега, полицајчева душа!) пожели. Нарочито је важна чињеница да ће ова картица моћи да замени чак и пасош, то јест да ће моћи да се примењује међународно (засад се у Америци експериментише са новим пасошима.) Ово ће омогућити да се подаци о свим људима света централизовано компјутеризују, и да буду доступни будућој светској полицији. Занимљиво је и увођење на "паметну картицу" тзв. "биометричких" података: почев од стања рожњаче, преко термофотографије лица, до података о генетском материјалу човекове ћелије. "Паметне картице" се уводе постепено: међу студенте, којима служе свуда, од универзитетских библиотека до мензи, и међу војнике (у војску САД уведена је тзв. "Мултитехнолошка аутоматска картица за очитавање", са скраћеницом Маrк, што значи Жиг).

"Бар-код"

Јсдна од припрема за жигосање је и тзв. бар-код, низ уздужних, дебљих и тањих, линија, које се налазе на свим новијим производима. Преко компјутера снабдевеног екраном овај бар-код обавештава очитавача о количини и врсти робе, цени, залихама, итд. За сада се бар кодови састоје од једне или две групе са по шест цифара, а у будућности, кад буду коришћени за обележавање људи, биће три групе по шест цифара (666). О томе да је и такав план за жигосање могућ, говоре поједини филмови научне фантастике, снимљени на Западу (филм "Тврђава", о затвору из кога се не може побећи, приказује људе који на десној руци имају утетовиран бар - код; полиција га очитава помоћу компјутера.) Сва светска привреда биће подведена под један стандард, који се сад у Европи зове ISO - 9000, и фирме којс своје производе не стандардизују тако, не могу се наћи на европском тржишту.

Контрола путева

У САД се, на улицама и путевима, посвуда уводе камере које прате кретање аутомобила, камиона, итд. Циљ је, кажу, коптрола прекорачења брзине, али прави циљ је праћење кретања свих грађана. Такозвани "паметни путеви" примењивани су обилато у току Олимпијских игара у Атланти 1996 године. 26. октобра 1993. године "Њујорк Пост" је објавио текст "Смешите се, возачи! Снима вас скривена камера" у коме обавештава да је Њујоршки савез за грађанска права упозорио да би нови систем контроле путем камера и компјутера могао имати трагичне последице по људска права - једном речју, човек ће, док је у кретању, бити стално надзираван. Фирма "Тирис" из Тексаса нуди и уграђивање компјутерских чипова у возила, који ће емитовањем радиосигнала стално давати знак о томе где се возило налази. ( (Што се теме праћења и надзирања код нас тиче, треба рећи да је једна угледна београдска фирма јула месеца 1996. потписала споразум са чувеном израелском NEXNET компанијом о сарадњи која предвиђа да се у Србији, као првој земљи изван Америке и Аустралије, почев од 1997, успостави систем компјутерског надзирања људи у најшире сврхе. Вест о том објавила је у једном од својих јулских бројева београдска "Политика".

Системи за глобално одређивање положаја

У праћењу и надзирању човечанства све се више користе и сателити који круже у орбити око земље. Вин Швартау, у књизи "Информативна борба", каже: "На питање: "Где си?" одговараће се притиском на дугме. Сателити за глобално одређивање положаја ће знати, са прецизношћу од неколико метара, ваш тачан положај." Направицом која се може носити уз себе, и која сада кошта света 500 долара, човек може да одреди свој положај било где на планети по географској ширини и дужини у оквиру 100 метара. О овоме пише Џорџ Вартабедијан у свом чланку "Технологија одбрамбених сателита спремна за комерцијални бум" (орегонски "Билтен", 8. мај 1994.) Он такође најављује доба у коме ће "све што се креће у душтву САД - сваки брод, летелица, ауто, камион, воз, аутобус, трактор и булдожер - имати микрочип који ће бележити и, у многим случајевима, јављати о положају дотичног саобраћајног средства". Систем за сателитско праћење кретања састоји се, према Дејвиду Спрегју и Артуру Ву, од 24 сателита - 21 главних и 3 помоћна. Над сваком тачком на планети у сваком тренутку налазе се бар четири сателита. Висина на којој се крећу је 11000 миља, а око земље се обрћу 2 пута дневно. Методом триангулације, они одређују положај који се затражи. Однедавно их, успешно, користе амерички скаути, а могу да служе за: тражење и налажење, радио аматеризам, јавну употребу, планинарство, географију, навигацију, лов, рударство, шумарске послове, биологију, гео-лошка истраживања, јавну безбедност, истраживања, археолошка ископавања, ТВ преносе - и, наравно, мада се то не помиње, за праћење људи.

Најбизарнија машина за надзирањс и контролу људи јесте она за "скрозирање до голе коже" у најбуквалнијем смислу речи: конструисана, наводно, за борбу против терорисга и кријумчара наркотика, ова машина људе "претражује" тако што на скрану пројектује јасно обрисе њихове наготе! Ниске дозе рентгенских зрака могу да продру кроз одећу, али се делимично одбијају од коже. Детектор хвата одбијене зраке који се, потом, користе да би се добила детаљна слика тако електронски обнаженог тела. Овај апарат већ се користи у неким америчким затворима, а ускоро ће се наћи у употреби на аеродромима широм света, како најављују извештаји Федералне администрације за авијацију (FAA). Ову справу која пружа могућност за перверзне насладе разних изопаченика, произвела је фирма "Аmerican Science and Engineering". Питања заштите приватности која се у вези са њом већ постављају и у западној јавности, њене власнике много не брине. Иначе, већ јавна тајна да се снимци ови "безбедносних" електронских камера продају као забавна штива!

Жиг звери је спреман!

Иде време када ће се, после тзв. "паметних картица", људима понудити нешто што се не може ни украсти, ни изгубити, јер ће бити уграђивано директно у тело - преносни био-чип, који ће садржати све податке о власнику, а убризгаваће се, неком врстом инјекције, под кожу. Чип је силицијумска плочица с мноштвам интегрисаних елемената (неки служе за меморисање, неки за рачунске операције, итд.) Иста се може снабдети и минијатурним радио-предајником, што се и користи у био-чип технологији. У чип се може убацити и читав програм, база података, итд. Пошто ће ова направица, за сада мања од зрна пиринча, ускоро, веле, још мања, емитовати радио-таласе, она ће бити изванредна за праћење људи без икаквог труда: почев од ручних скенера до сателита, свако заинтересован ће моћи да проверава локацију и податке о праћеној личности. Све то, наравно, почиње практично и безазлено, сасвим наивно и прогресивно.

"Popular Science", октобарски број за 1994, доноси текст у коме Бернард Камбу, из једне компјутерске фирме у граду Фениксу, најављује да ће у наредних десст година минијатурни компјутери моћи да се уграђују у тело ради праћења крвног притиска, холестерола и рада срца. Познати "Вол Стрит журнал", гласник америчког банкарства, 1. фебруара 1994. донео је текст са насловом "Неуролози се крећу према спајању живих можданих ћелија са микрочиповима".

Америчка војска већ интензивно ради на "компјутеризованим војницима" који ће бити нека врста "живих робота". Пошто ће поткожно убризгавање биочипова, које је већ могуће, изазвати бурне реакције код људи, кренуло се постепено. Пре свега, убризгавају се у животиње - кућне љубимце (око 2 милиона паса, мачака, папагаја, корњача итд. у САД се не може изгубити захваљујући биочипу снабдевеном њиховим идентификационим бројем).

Такође, био-чипови се имплантирају и под кожу дивљих животиња, нарочито такозваних угрожених врста; на основу биочипа који емитује радио-сигнале прати се и кретање риба у сланим и слатким водама. На људе се примењују наруквице са чпповима убаченим у округла сместишта, која личе на часовник. Педесет хиљада избеглица са Кубе и Хаитија добило је наруквице које их надзиру као "дар" од Министарства одбране САД. Ове наруквице почеле су да се примењују у Гватанамо заливу, поморској бази Морнарице САД, где су се избеглице нашле. Оне никуд не могу без тих наруквица, и њихово кретање је апсолутно надзирано.

У часопису "The Futurist ("Будућњак") за јули-август 1993. године Макс Винклер на тему "Ходајући затвори - Развој технологија електронске контроле". Уместо све скупљих и тежих за чување затвора, у САД се планира развој тзв. "Електронског система за надзор". Затвореник ће моћи да се налази у својој кући, и да се креће у најближој околини, али неће моћи да побегне - на руци ће имати наруквицу са мини радио-одашиљачем, која ће обавештавати полицију о његовом кретању. Биће "слободан" и ван зидова ћелије, али нигде неће моћи да мрдне! У будућности, вели писац чланка, полицајци ће моћи да уграде биочипове и мини-мониторе који ће бити смештени, рецимо, у руку криминалца. Примете ли његово чудно понашање, они ће активирати такође под кожу смештен малени резервоар са дрогом, који ће на лицу места успавати криминалца. Неки желе уградњу сличних направица и у кору великог мозга - тобож, ради контроле душевних болесника и злочинаца. (Хитлер би им позавидео!) Да су такве ствари могуће, најављује се већ увелико:

- филм "Џони Мнемоник" описује једног курира коме је порука, помоћу био-чипа, уграђена у мозак;

- Роберт Ладлам, писац крими-романа, у свом новом делу "Апокалиптично осматрање", такође описује уграђивање таквог био -чипа у мозак једног тајног агента;

- у МTVВ серији "Мртав у 21-ој", главном јунаку су у мозак убризгали чип који треба да га убије кад буде имао двадесет и једну годину;

- у серији "Дивље палме" ТВ-куће АВС вођа једне секте покушава да достигне бесмртност убацивањем био - чипа у свој мозак:

- Колин Фергасон, осуђен због убистава на Лонг Ајленду 1993, оптужио јс СIА за уграђивање мини-чипа у његов мозак.

Тако и пише у Откривењу: жиг звери ће бити на десној руци или на челу!

Свети Андреј Кесаријски вели да ће то бити стога да човек не би могао да се прекрсти десном руком нити да се у уму сећа Имена Христовог!

Уместо закључка

На крају, шта се збива?

Збива се оно што је Господ прорекао Духом Светим још пре две хиљаде година. Ђаво, осећајући да времена мало има, жели да га искорити за покоравање човечанства и последњи прогон Цркве пре но што коначно буде бачен, са свим својим слугама, у пакао. Води се коначна борба између Христа и антихриста, у којој ће свако, хтео то или не, морати да учествује на једној или другој страни.

Предстоје велике невоље, ратови и економске кризе, после којих ће се антихрист домоћи власти. Тада ће и овај систем жигосања бити понуђен као изврсна алтернатива: у десној руци ће бити био-чип са свим подацима о човеку, и служиће уместо личне карте, здравствене књижице, пасоша, возачке дозволе, војне буквице, итд. И, наравно, уместо новца! Ко тај жиг буде примио, мислиће да је друштвено признат и да ће имати хране, али ће се, веле Свети Оци, грдно преварити, јер ће Господ послати велике суше и временске непогоде, па земља неће ништа рађати, а антихрист неће моћи да храни своје следбенике. Помоћу компјутера и телевизије, он ће их обмањивати, али не задуго: ускоро ће се показати сва његова обмана и немоћ и беда. Они који не приме жиг звери, биће гоњени, али ће им Сам Бог помагати да издрже, кријући их на неприступачним местима.

Но никоме, чак ни у те претешке дане, воља ђавоља неће моћи да се наметне: свако ће, ипак, имати могућност да бира с киме ће - са Творцем или са сатаном, са Христом, Преблагим и Човекољубивим, или са човекоубицом од искони. Само се треба определити чврсто решити - са Христом ћу, па шта буде! У стадо ћу Доброга Пастира запечаћен Светим Крштењем и Миропомазањем, а не у крдо вука -душегупца, жигосано његовим жигом!

Треба, такође, без сумње знати и ово: ако се људи сада, док им времена, покају и врате Христу, планови слугу ђавољих пропашће, и Бог ће одложити рок појаве антихриста. Кроз покајање ствари су, хвала Господу милостивом, и даље у рукама православних народа. Зато завапимо: помилуј нас, Спасе, и опрости, и нам грехе наше!

Њему, Искупитељу и Добротвору свих људи, са Оцем и Духом Светим, слава сила и величанство, сада и свагда и у векове векова. Амин. <<

Није дуго требало да гледамо како се пророчанство испуњава. Године 2002, у јесен, појавио се у “Блиц њујзу” следећи текст:

>> ПЛАТИТЕ 200 ДОЛАРА ДА БИ МОГЛИ ДА ВАС ШТО БОЉЕ И ПОТПУНИЈЕ КОНТРОЛИШУ

Америчка компанија "Аррlied Digital Solutions" започела јс реклам-кампању којом промовише своје чипове за идентификацију - циљ је привући што више муштерија које би купиле чип и уградиле га у своје тело. За првих 100.000 предвиђен је попуст, тако да ће производ под именом VeriChip добити за 200 долара. У остале трошкове спадају цена инјекције која претходи уградњи и 10 долара месечно за одржавање базе података. Сваки чип има свој идентификациони број који се очитава помоћу скенера, а затим се помоћу њега добија приступ бази података са личним подацима особе која чип носи.

Уређај VeriChip, величине зрна пиринча, имплантира се у надлактицу или раме под локалном анестезијом и не оставља никакве трагове. Сличан је уређају који се користи у Сједињеним Државама за лоцирање и идентификацију кућних љубимаца. Компанија истиче да је коришћење чепа посебно погодно за запослене у установама или фирмама са строго контролисаним приступом, где би скенери лако откривале оне који чип немају или ефикасно контролисали кретање и активности запослених. Чип може да се употребљава и за подизање новца, уместо "паметне" картице, при чему би банкомати издавали новац само ако је особа са чипом присутна, што би смањило злоупотребе. Такође, чип бе могао да послужи за активирање различитих уређаја, попут компјутера, при чему, осим власника или овлашћеног, нико други не би могао да користи урећај.

Одговарајући на интересовање фирми за безбедност из неколико држава Латинске Америке, компанија "Аррlied Digital Solutio Digitals" одлучила је да своје производе понуди и на овом тржишту. Државе Јужне Америке последњих година постале су познате по бројним отмицама: само у Колумбији, која је рекордер на листи ризичних земаља, годишње буде отето око 3000 људи.

Digital Angel је систем који комбинује GPS технологију и сервис за надзор и праћење, пре свега настао са циљем контролисања оболелих од Алцхајмерове болести, који се лако губе, и затвореника на условној слободи. Комплет се састоји од сата који се носи на руци и уређаја величине пакле цигарета који се носи о појасу као пејџер. Овакав систем ће у три државе Јужне Америке почети да се користи за лоцирање и проналажење отетих. У комбинацији са претходним системом, помоћу којег је могуће утврдити позицију особе, уграђен VeriChip давао би информације о стању киднапованог: да ли је жив, дрогиран или је у несвести.

Уређај VeriChip има и медицинску намену - чип може да омогући лекарима приступ медицинској историји пацијента. Помоћу импланта, који садржи све значајне медицинске податке, и ручног компјутера кога поседује медицинско особље могуће је ишчитати јединствени број носиоца импланта и, контактирањем базе података на интернету, доћи до свих неопходних података о пацијенту.

Промоција овог производа изазвала јс бројне негативне реакције. као и забринутост због могућих злоупотреба уређаја и кршења људских права и слобода помоћу њега. Неки правници већ очекују да ће поједине компаније од радника почети да траже уградњу чипа, па се припремају за будуће судске процесе у којима би бранили право на приватност својих клијената.<<

А 2003, без икакве јавне расправе, Душан Михајловић, министар полиције у Влади ДОС-а, купио је од америчке “Мотороле”, опрему у вредности од 100 милиона долара - за нове личне документе. Наравно, са чипом. Србска Црква је тражила право на алтернативу - да личне карте не морају имати чип, ако грађанин то неће. То право, за сада, постоји, али сви пасоши морају имати чип. (Знам да су многи теолошки мргуди у СПЦ мрштили носеве кад се о томе писало и говорили: “Теорија завере!” Данас, кад се “пророчанство” испунило, нешто их не чујем. Вероватно веле: “Тако мора!”) И остало се испунило: ветеринари уграђују чипове у наше кућне љубимце, градови у којима живимо под видео надзором (само у мом градском парку има 20 камера!)

Дакле, “много је касније него што мислиш - пожури на дело Божје!” (о. Серафим Роуз) Волео бих да је моје дело - право дело Божје, јер “ако стекнеш унутрашњи мир - хиљаде људи око тебе ће се спасити” (Св. Серафим Саровски). А тај мир се стиче знојем подвига и сузама покајања, по благодати Духа Светога. Међутим, уместо тога, ја вичем у тексту и раздражујем људе својим стилом, аргументима, темама... Једина ми је утеха да сам ово писао од срца, макар и без главе, и да је то прилог плачу свију нас што нисмо достојни имена хришћанског. Али, Христос је “дошао у свет да спасе грешнике од којих сам први ја” (Молитва пред Св. Причешће)...

О овој књизи

Ове књиге не би било без чланка јеромонаха Никодима (Богосављевића), који се, под насловом “Откривање Откривења”, појавио на сајту “Видовдан” крајем 2008. године1. Отац Никодим, сабрат Цетињског манастира, налази се на докторским студијама у Грчкој. Човек је високе културе (магистрирао је на богословљу студеничке пластике), писац изврсних огледа о хришћанској уметности, на трагу др Жарка Видовића. Побожност му је, очито, светогорска: своје време слободно од студија у Солуну користи да борави на Светој Гори, где бележи духовне поуке атонских отаца. Трезвен је и одмерен. Никада га лично нисам срео, али, из текстова које сам читао, закључио сам да је реч о озбиљном србском хришћанском интелектуалцу.

Такав човек објавио је, дакле, свој текст на сајту “Vidovdan.org” и тражио о њему јавну и аргументовану хришћанску расправу. Било је лепих реакција, али и напада. Нарочито су били снажни напади извесних теолошких кругова (“неопатристичко-синтетичких”, на први поглед), који су оца Никодима прогласили за фанатика секташког менталитета. То ме је раздражило. Признајем! Био сам љут због чињенице да постоје људи који сам помен “потоњих времена” доживљавају као нешто “сељачко”, што није “cool” из перспективе најновијих теолошких “агенди”. И онда сам сајту “Видовдан” понудио свој текст “Стиропорска теологија у доба апокалипсе”. На текст је било реаговања, а прочитан је преко 1500 пута. Прегледао сам реаговања, и наставио да реагујем - јер, ја сам стари православни реакционар, који непрестано реагује на надражаје. Колико успешно - нека суди читалац!

Уочи Крстопоклоне недеље 2009. Аутор

P.S.

Ово је само за једног од коментатора мог текста, на сајту “Vidovdan.org” - за г. Александра Милојкова, који се нашао погођеним, сматрајући да је Владимир Димитријевић напао све школоване теологе. Г. Милојков је пристојан господин, начитан, учтив, потписан својим именом и презименом, и зато му с поштовањем одговарам:

Господине и брате у Христу,

Нисам борац против теологије. Напротив, волим је, искрено, само кад је права. Не једино светоотачка, него и савремена! Уживао сам читајући архимандрита Василија (Гондикакиса), Панајотиса Неласа, Димитрија Стани-лојеа, Владимира Лоског, Георгија Флоровског, и многе, многе друге. Ценим и хришћанске философе, чак и кад нису сасвим “на линији” (Флоренског, Јанараса, Берђајева, Леонтјева). Гутао сам- и гутам - словенофиле, Франка, кнеза Трубецкоја, Сергеја Хоружија, Курајева... Читам и западне мислиоце - Луиса, Честертона, Антанаса Мацејну.

Сваку храбру, одлучну, витешку мисао пратим и славим Бога, Који је људима дао да мисле. Једино што не волим је, већ рекох, сувопарно стиропорство, прежвакавање “агенди” и туђих мисли, лишених логоса и ероса.

Дакле, будите без бриге! Вас и Вама сличне, не рачунам у стиропорске умове, и желим Вам свако добро од Господа, као и много радости од богословља и философије у Христу.

Наравно, овај чланак оца Никодима настао је сасвим у складу са духом православне апокалиптике: антихрист је близу, али, ако се покајемо, Бог ће одложити његов долазак, и дати свету још времена. Отац Никодим није рекао: антихрист ће сигурно доћи 2012. или 2018. Он је рекао: “Ова хронологија, међутим, умногоме зависи од нас, православних хришћана. Само ми имамо од Бога дату силу да задржавамо потапање света у море зла”.

Који чита, да разуме!