Milan Vuckovic FUCK YOU JOSEPH!

Kako sam osujećen u gnusnoj nameri

Sama najava da će se u Srbiji ovih dana pojaviti, ni manje ni više, jedan američki potrpedsednik – glavom i bradom – graničila se, bar po meni, sa naučnom fantastikom. Jer, ni moja pokojna baba Cuka nije mogla da se seti kada je zadnji put Beograd posetio neki tako visoki američki državnik. Mislim, sećam se, slali su nam posle II sv. rata neko memljivo brašno i crvljivi pirinač. A 1999. krstareće rakete - koje su njihovi vojnici crvenom farbom kreativno oslikavali sa „Fuck You Serbia“. I to sa velikom dozom ispoljene radosti za svaku našu srušenu bolnicu, školu ili neko elektro postrojenje. Takozvane „kolateralne štete“ neću ni da pominjem. Istine radi podsetiću na situaciju: što je tada bio veći broj kolatetarilnih šteta u Srbiji to se dušebrižnička Amerika više radovala.

Nakon toga, Klinton, Bush & Co. potrudili su se, a sve uz dupelizačku podršku stranih i domaćih satrapa te nekih ovdašnjih NVO koje će Bajden primiti u Bg. vizitu isključivo uz njihov predhodni rukoljub, da Srbiji čak bezdušno otmu i kolevku njenog postojanja. Rekli su to tada a i danas tvrde – za naše dobro. Zato sam, duboko pogođen ovakvom antisrpskom politikom pomenute supersile, doneo odluku da joj se lično, kao hrabar Srbin i građanski pojedinac, odlučno suprotstavim. I da neizostavno podržim i samoproglasim otcepljenje države Texas i pripajanje matici Mexiku. Odabrao sam, za svoju „gnusnu“ nameru, jedini pravi datum, 20. maj 2009. godine, tačno u podne i koji sat nakon što američko smrdljivo stopalo jednog američkog potpredsednika ponovo zakorači na sveto srpsko tlo. Cilj moje akcije, koju sam zamislio u stilu M. Bondovića, pored samoproglašenja otcepljenja Texasa bila je, ujedno, i atentiranje na velikog Josepha koga sam zapamtio iz onih vremena gde me je, poput mojih ostalih sunarodnika, po štampi u svojoj propaloj zemlji nazivao genocidnim srpskim ološem. Fuck You Joseph! To se, bre, ne oprašta. Drugi deo plana bio je da ga, u trenutku dok izlazi iz svoje limuzine kod SIV-a ili kasnije na Terazijama, atentiram trulom sarmom. Pomislih, ako je onaj naš istomišljenik iz Iraka mogao Busha da gađa svojim poslednjim parom cipela onda mogu i ja Džozefa zamrznutom sarmom koju sam još u januaru ugurao u podrumski zamrzivač za ne daj Bože. Ako uspem da ga krmnem bar sa jednom sarmom po sred čela, ne samo da ću postati slavan širom planete već će to naše nacionalno jelo postati kulinarski hit u svetu.

Za dan „X“ spremio sam se uobičajeno. S obzirom da nisam znao da li ću se sa svoje misije vratiti živ i zdrav, pozdravio sam se sa svojim komšijom, zatim sivim golubom koji mi svako jutro doleti na sims prozora u potrazi za mrvicama bajatog hleba koji tako ostavljam za njega i poštanskim sandučetom od koga već dugo čekam spasonosnu vest o priznanju svoje socijalne pomoći.

Tri smrznute sarmice nabio sam u nepromočivu kesu koju sam pažljivo stavio u ruksak. I tako sam se ranom zorom, sa autobusom br. 17 javnog Gradskog saobraćajnog preduzeća, zaputio najpre ka Novom Beogradu. Razradio sam do detalja plan „A“ i plan „B.“ Prvi je predviđao atentiranje Bajdena kod zgrade SIV-a. U slučaju da mi to, iz bilo kojih razloga, bude onemogućeno, prelazim na ovaj drugi i novo pozicioniranje kod Terazija u blizini Narodne skupštine. Ispostavilo se da sam dobro planirao. Dok je Džozef još u Sarajevu uživao u svom jutarnjem bureku spremajući se da svojim masnim rukama zakorači u Air Force 1, ja sam pripremljenom sarmicom i zastavom nezavisnog Texasa već stigao u blizinu zgrade SIV-a. I to je, na žalost, bilo sve što sam tog dana postigao jer nisam ni sanjao kolika će se sve državna kuka i motika dići na mene i, u suštini, na jednu plemenitu misiju.

Osvrćući se levo-desno oko sebe mogao sam da zapazim more uniformisanih lica. Još toliko domaćih i stranih špijuna pratilo je svaki moj korak i pokret. Morao sam, zato, raskrsnicu kod Opštine da prelazim kao svaki Srbin 1999.: najpre sam gledao levo, pa desno, pa gore (zbog helikoptera koji su me opservirali sumnjajući unapred da spremam nešto gnusno). Međutim, kao stara špijunska kajla oslobodio sam se u trenutnu svih svojih pratioca. Na nogama sam, poput Rafe Nadala, nosio patike istog simboličnog naziva (pobeda), s tom razlikom što su ove moje kupljene kod Kineza na buvljaku. Ali, zato sam uspeo da se krećem tako brzo, nečujno i neuhvatljivo. Između neke dve stambene zgrade, čija je fasada već odavno opala, ugledao sam konačno ono što sam tražio. ŠAHT. Pomislih, super, neće biti problema jer su poklopce svih u gradu već odavno maznuli prodavši ih nekom od obližnjih gradskih stovarišta. Svaki dan čitam po novinama kako je neki beogradski građanin zbog toga polomio nogu ili kako je neki Yugo ostao bez točka. A kad ono, jadac! Nisam mogao da poverujem. Moj ulaz u šaht bio je sprečen jer je policija, u medjuvremenu, zajedno sa pripadnicima CIA-e, donela novi novcijati šaht od livenog gvožđa koji su specijalci SAJ-a zavarili. Jebote, za šta su samo sve ti momci utrenirani i naučeni – pomislih u sebi. I šta da radim, krenuh na realizaciju plana „B“. Mačjim koracima kretao sam se nevidljivo hodajući cik-cak linijom prema beogradskoj Areni. Da bih zavarao trag ušao sam u neki stari olinjali Taxi. Mislim da je u pitanju bio Peugeot iz 1963. godine. Odlično, tako više nikome neću da upadnem u oči. Držeći grčevito zeleni ribolovački ruksak u krilu proveravao sam da li je moje oružje počelo da se topi. Ali, sarmica još nije pretila da iz platnenog ruksaka oda moju tajnu šireći svoj karakteristični eksplozivni miris oko sebe. Taxi je skrenuo u ulicu Španskih boraca nastavivši kroz Bulevar Arsenija Čarnojevića ka petlji i izlazu na autoput. Ali, malo morgen. Plavci zaustavili čitav saobraćaj, blokirali petlju, zatvorili centar grada, zabarakadirali s obe strane Gazelu i ko zna šta još sve. Helikopter je i dalje neprekidno zujao iznad naših glava. Šta da radim, napustih taksi teška srca i zaputih se ka Savi pešice. Izbegavši, u međuvremenu, sve novopostavljene prepreke i zamke, stigoh najzad na obalu reke. I dok sam razmišljao kako ću bez kupaćih gaća da preplivam sve one silne brzake sa sve ruksakom iznad glave (kako bi moje tajno oružje ostalo suvo) ugledah nekoliko patrolnih čamaca gradske policije koji su zujali rekom gore-dole.

Prikovanim i praznim pogledom ka vodi, preko koje se prelamala jutarnja sunčeva svetlost, moradoh, na kraju, da priznam svoj poraz. Bravo srpska javna i tajna policijo! bravo CIA! bravo SAJ i BIA! Bravo zbog uspešnog posla! Bravo zbog blokade celog dvomilionskog grada čime ste, eto, uspeli da osujetite moju gnusnu atentatorsku nameru!

Razmišljajući kako ću sada uopšte da se vrnem kući s obzirom da je sve živo i mrtvo po gradu blokirano, ipak mi se, u 007 sekundi do 11.00h nehotice ote onaj bondovski osmeh. I to nakon pomisli što će ovi naši graničari, ako ništa drugo a ono bar tog Bajdena da isproveravaju u karantinu beogradskog aerodroma kako, slučajno, iz njegove Amerike ne bi uneo svinjski grip u Našu Srbiju.

Ovog puta si se uz državnopolicijsko-armijsku pomoć spasao Džozef. Ali drugi put nećeš. Sačekaće te već neki moj istomišljenik tamo negde u Iraku, Palestini ili Severnoj Koreji. A do tada: Fuck You USA! Fuck You Joseph!

www.vuckovic.me