Ћебад од људске косе

Ћебад од људске косе је отпутовала у Венецију. То није нови "хит" у нашој текстилној индустрији, то је уметнички пројекат Зорана Тодоровића „Топлина” који ће представљати Србију на 53. Бијеналу савремене уметности у Венецији. Како преноси "Политика" у Венецију је кренуо транспорт 1080 комада ћебади који ће, уз видео и аудио документацију, представљати пројекат „Топлина”. Ова ћебад су израђена у једној фабрици у Прокупљу, Имају 2 димензије 120x60 и 120x180 сантиметара, 70 одсто ћебади је људска коса, остатак је синтетика. Обављено је 200000 шишања да би се дошло до материјала за ћебад и добијено 2 тоне косе.

И тако ће се они који буду купили неко од ових ћебади, чија је цена 100 односно 200 евра, грејати на људској коси. И то не на коси једног човека, већ на коси ко зна колико људи! У ствари, зна се да је 200 000 људи дало своју косу за овај пројекат.

И тако коса, украс човека, и део тела који има велики симболички потенцијал, као симбол живота и снаге, постаје ствар. Постаје предмет. А уметник игра улогу Бога. Он "миксује" заједно са својим сарадницима радницима фабрике "Татко" у Прокупљу, косе различитих људи и ствара нешто ново. Не новог човека, не ново створење, већ предмет. Уметнички предмет који је пре свега на продају. Тако он није само тобожњи бог, већ и предузетник.,шићарџија који свесно иде на то да запањи људе, да их испровоцира на куповину и на крају крајева на томе лепо заради.

Шта су онда ови људи који су дали своје косе? Учесници пројекта, или заморчићи у новом покушају злоупотребе човека, у покушају вештачког поништавања разлика међу људима, у стварању робног артикла-човека?

Да ли су знали да их дају за један бизарни експеримент у коме експериментатор добија славу и новац, а они ништа, или сазнање да су своју косу спарили са ко зна чијим косама у топлом ћебету? И да ли су знали да ће посетиоци изложбе у Венецији моћи путем ДНК теста да открију ко су ти "људи" у ћебету? Запрепашћује то поигравање деловима тела људи , њихово изношење на пијацу, на извол`те другим људима да их пипају, додирују и раде са њима шта год хоће.

Да ли наши порески обвезници знају да плаћају предузетништво Зорана Тодоровића, а не његову уметност? Рећи ће неко, али човек је пропратио аудио и видео материјалом целокупни процес настајања ћебади. Да ли је тај аудио и видео материјал, уметност, или само параван, алиби да то што он ради није само један успели пословни подухват, са мало улагања, а много користи?

Све у свему,уметност у Србији се све више приближава западној тобожњој уметности,уметности која шокира .Уметности која ,као код британског уметника Демијена Херста, згражава сликама мртвих исечених тела животиња у формалину или уметности насиља над својим телом Марине Абрамовић.

И чему оваква представљања Србије, у којима савремени уметник представља пре свега себе, а не свој народ, његову духовну, културну баштину новим ликовним формама?

Не тражимо ми од уметника да преписује већ створена дела, али нека бар прикаже нешто што Балкан и ово подручје издваја од околине, других делова света.

А министар културе Србије Небојша Брадић, примивши на поклон ћебе од уметника Зорана Тодоровића и представника Србије на овогодишњем 53. бијеналу у Венецији,  рекао је: „Међу људима је топло, али сврби“. Та изјава све говори.О тежњи Министарства да се прате нови безлични трендови у уметности Додуше, оно само не бира уметнике, али самим избором Стручног савета за избор нашег представника у Венецији наслућују се домети културне политике у области ликовне уметности, као, и наравно, избором нашег представника у Венецији.

Да закључимо, учешће нашег представника на најпознатијој смотри ликовне уметности у Европи сведочи о деградацији ликовне уметности у Србији. И одсуству стратегије Министарства културе у представљању наше српске ликовне уметности у свету. Ми немамо свој аутентични ликовни печат нити се трудимо да га створимо. Ми само следимо неке правце тзв. ангажоване ликовне уметности у којој сваки уметник измишља свој свет, следи своју самосвојну идеју кроз различите перформансе(изведбе) и инсталације( више предмета од различитих материјала у простору) далеко од нашег поднебља, нашег простора. Он, дакле, себе, своје поимање света ставља у центар свог рада, он више није онај скромни “мазало” који целокупном мозаику светског сликарства додаје свој каменчић, већ бунтовни извођач перформанса који кида све везе са традицијом и ствара свој мозаик за који узбуђено кличе: “Види, како је моја уметност дивна! “

И шта нам он следеће нуди, нови робни уметнички артикал од ноктију, на пример?

И ако немамо шта другачије да понудимо Европи и свету, зашто не пропустити ову смотру? И дати новац пореских обвезника за право представљање културе Србије у некој другој уметничкој форми?Јер ово није наша уметност, уметност Србије!