29 мај Цариград и Света Софија – хришћански војни пораз и узор духовне обнове

Двадесет девети мај је велики историјски датум који се различито доживљава у хришћанском и исламском свету. Тог дана 1453. године после вишемесечне опсаде пала је у турске руке престоница Византије Цариград. Готово читав век пре тога, неосвојиви град је захваљујући својем географском положају, величини и моћним бедемима, одолевао окружен турским поседима, да би почетком априла 1453. Мехмед II кренуо са вишеструко бројнијом војском у односу на браниоце у фронталан напад за освајање престонице Византије. Током два месеца јуначке одбране опседнути Грци (Византијци) и њихови италијански савезници (Ђеновљани и Млечани) одолевали су наносећи озбиљне губитке Турцима и њиховим вазалима. Двадесет осмог маја увече готово читаво становништво опседнутог града се молило у бројним црквама престонице за одсудну победу која би могла значити и спас, пошто се са запада спремала свехришћанска помоћ укључујући и папске галије које су дошло готово до Крита. Ишчекујући кључни турски јуриш управо 29 маја у зору, браниоци су црпли последње снаге надахнути митом непобедивости чаробног града престонице Источног Римског царства и наследнице старог Рима, те охрабрени незапамћеним јунаштвом које су показали у претходна два месеца, предвођени својим царем Константином Палеологом Драгашем (који је имао и српске крви у свом родослову). У највећој хришћанској цркви Светој Софији велика маса света била је скупљена већ данима и тако је потрајало све до тренутка када су у рано поподне турске трупе продрле до самог Акропоља, старе царске палате и древне цркве. Већ у зору 29 маја на најслабијем месту браниоца где су биле сконцентрисане највеће турске снаге укључујући и јањичаре дошло је до пробоја зидина (који су бомбардовани непрекидно два месеца од турске артиљерије) и у јуначкој одбрани је свој живот оставио византијски цар Константин XIII Драгаш Палеолог и бројни браниоци, а Турци су у следећих неколико сати продрли у град убијајући преостале браниоце и робећи близу 50 000 становника града. Дошавши до цркве Свете Софије у којој је било неколико хиљада људи који су се молили за спас Цариграда, Турци су продрли у цркву робећи све на шта су наишли. Од укупно 9000 војника браниоца Цариграда успело је да побегне бродовима неколико стотина, око 500 је заробљено, а сви остали су јуначки изгинули током двомесечне опсаде. Турци су имали пар десетина хиљада мртвих и на хиљаде рањених и несталих, док је цивилно византијско становништво престонице од око 50 000 људи поробљено, и сем малог броја изузетих, продато као робље широм оријента. Међутим, херојска одбрана Цариграда и јуначка смрт последњег византијског цара Константина Драгаша Палеолога остала је у грчком народу, и међу свим народима Балкана као светионик у следећим вековима борбе за слободу против оријенталног азијатског завојевача, што је и помогло на крају да се у Новом Веку извојује независност и слобода. КОнстантин Драгаш је одбио да преда град или да прихвати вазалство, а слично је урадио кнез Лазар Хребељановић 1389. године на Косову изабравши земаљску смрт јуначку и мученичку, а не вазалство. Успомена на Констанитна Драгаша и косовске јунаке није мит или легенда, то је стварна успомена која је помогла да грчки, српски,бугарски, румунски, македонски и остали народи Балкана, и југоистока Европе правосалвни хришћани, сачувају поштовање и сећање за своју државу, владаре, веру, слободу, што се временом под утицајем модерних европских идеја новог века стопило у националну идеју која је и помогла борбу за ослобођење и уједињење. Као што и у Косовском циклусу епске поезије и народног предања важну улогу заузима вечера уочи сутрашњег боја, држање великаша, мит о појединачној издаји и свеукупној жртви од које се највише слави она Милоша Обилића, тако и у одбрани Цариграда постоји предање о држању бранилаца, и чак податак где је последњи византијски цар стајао на бедемима уочи турског напада и где је оставио свој живот - код Капије светог Романа. Ослобођење Цариграда од азијатског освајача вековима је надахњивало хришћане и највећа им је била жеља да се црква Света Софија привремено претворена у џамију, поново врати у пређашње стање и поново постане престони хришћански храм у слободном Цариграду. То је вековима надахњивало и руску политику у Источном питању, пошто је између осталог преживела византијска принцеза Софија Палеолог која је из владарске породице живела на Пелопонезу, а потом у Италија, удата за руског цара Ивана III, а Москва добила епитет Трећи Рим.