Зашто нема договора о питању гаса између Брисела и Москве? Медведев као главни узрок види у ЕУ , а ЕУ држи да су у спору Русије и Украјине обе стране подједнако криве

Проблем снабдевања нафтом и гасом једно je од кључних политичких питања данашње Европе. Зато је недавни састанак на врху Европске уније и Русије имао велики одјек у медијима Запада. Берлински дневник Тагесшпигел састанак је назвао „леденим” изражавајући бојазан да би следеће зиме између „Русије и Украјине поново могло да дође до кризне ситуације у погледу снабдевања гасом”.
Већ је уочено да ниједна страна у овим разговорима не треба да очекује да ће се ико понашати несебично. Европљани би морали да имају у виду неколико чињеница: 1990. године ЕУ је увозила из Русије 75 одсто гаса, а данас 40 одсто. Европљани никако не би смели да дођу „у искушење и да Русима јавно показују да је Запад победио, као што су то радили у време владавине Бориса Јељцина“. Европа треба Русију и Русија треба Европу, јер „данас је то питање енергије, а сутра сукоба са Ираном”.
Русија и Европска унија нису успеле да у петак постигну договор, који би спречио будући прекид снабдевања Европе енергијом”. А избор Хабаровска, као места састанка, и присилом „представника Европске уније да лете десет часова па и више, Кремљ изгледа да жели да подвуче чињеницу да Русија није само европска нација и да такође има много могућности на истоку”. Бечки „Ди пресе” цитира неименованог руског службеника, који је изјавио да је намера Москве била, да „Европљани осете са каквим гигантским суседом Брисел води разговоре”. А сем тога, да схвате, да се „европска цивилизација протеже чак до Хабаровска, руског и европског града који се налази само 30 километара од кинеске границе.”
Историјат руско-украјинских несугласица у вези са ценама гаса, односно снабдевања Европе гасом, изазива питања да ли је Русија поуздан извор. Али председник Медведев је саговорницима из ЕУ на те сумње одговорио: „Зашто да ми пружамо гаранције? Са наше стране у том погледу нема никаквих проблема. Проблем је на оној страни, која није подмирила своје дугове”.
Руско-европски односи су много сложенији. Бивши немачки министар привреде Волфганг Клемент, донедавно утицајан члан владајуће СПД странке изабран је у контролни савет руске фирме „Energy Consulting”. Он ће у тој руској фирми да ради као независни експерт. У Москви је поводом тога фирма издала саопштење: „Искуство Клемента и његов међународни утицај треба да помогну руској фирми, како би проширила сарадњу са иностраним партнерима.” Клемент је припадао кабинету канцелара Шредера, који је такође запослен у руској фирми „НЕГП”, чији је већински власник „Гаспром”.
Два дана пре састанка у Хабаровску, у Берлину је одржана IV међународна конференција о проблемима сарадње Русије и ЕУ на подручју гаса. ЕУ држи да су у спору Русије и Украјине обе стране подједнако криве, а Москва окривљује Брисел због двоструких стандарда. За Русе је ту ствар јасна. Једна страна у послу која не плаћа своје дугове, не може да буде озбиљан партнер. Тако се понашају све земље Запада према својим дужницима. А сада, ЕУ не показује нимало жеље да подржи Русију у сукобу са Украјином.
На конференцији у Берлину било је говора о реализацији пројекта Nord Stream и South Stream (Северни и Јужни поток). Руска страна сматра да је потребно ревидирати „Енергетски документ” и да до споразума може да се дође само на основу „узајамних уступака”. Брисел није спреман за тај корак. Председник ЕУ за гасне компаније Доменик Диспенца је казао да ће „снабдевање ЕУ руским гасом и следеће зиме представљати, изгледа, проблем и да Европа не жели да постане таоц нерешених односа Кијева и Москве”.
Зашто нема договора о питању гаса између Брисела и Москве? Медведев као главни узрок види ЕУ, јер „Брисел једнострано подржава политику Јушченка”. Када би „политички Брисел” препустио да проблем решава „економски Брисел”, односно ЕУ-пословних људи, тада би брзо дошло до договора Европске уније и Русије. Не представља „Гаспром” претњу снабдевању гасом Европе, већ политика русофобије, закључио је Медведев.
Путин и Медведев често су говорили да је ЕУ све више стратегијски партнер Русије. У доба Шредера и Ширака то је изгледало и могуће. Ова двојица су, на пример, одбила да учествују у рату Вашингтона против Ирака. Ширака је заменио Саркози који је, уз свог министра спољних послова Кушнера, потпуно окренут Вашингтону. А Меркелова није Шредер. САД очевидно игра одлучујућу улогу у креирању политике, не само међу најважнијим чланицама Европске уније, већ и у балтичким земљама и Пољској.
Пошто Европска унија, очигледно, није у пуној мери суверена, Русији не преостаје друго већ да нађе алтернативу. „Русија треба да стреми ка стратегијском савезу са Кином”, рекао је Михаил Леонтијев. 

Никола Живковић, NIN, 20 maj 2009