Тринаестог маја 2009. године сазвана је Шеста седница првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије. Пред народним посланицима том приликом нашло се чак 59 предлога закона. Да би убрзали рад представници владајуће већине којом управља прозападна Демократска странка у оквиру једне тачке дневног реда груписали су 38 предлога закона.¹

У тој групи предлога закона нашла су се и три споразума са САД припремљњена за ратификацију којима се додатно ограничава суверенитет Републике Србије и на основу којих Србија постаје једна велика војна база Пентагона. Шта више, Војска САД путем ових уговора готово да добија оно што је ултимативно захтевала од Савезне Републике Југославије у Рамбујеу.²

Ту је најпре Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године³.

Овај Уговор чланом 7. ослобађа особље и војнике САД кривичне одговорности, или како се изричито наводи у овом члану и одговорности за „смрт или повреду било кога на територији Србије и Црне Горе.“

Чланом 10. овог Споразума предвиђено је да опрема, залихе, материјал и друга средства Владе САД и њених уговорних партнера (дакле и приватних војних компанија) који се увозе или извозе, уносе или износе неће бити предмет царине или било какве друге контроле српских власти. Дакле, Војска САД и приватне компаније која она ангажује по основу уговора могу слободно у Србију да унесе шта желе укључујући и различите врсте оружја, опасних материја и сл, без икакве провере.

Чланом 11. наведеног Споразума даје се право САД да граде објекте на територији Србије у складу са прописима САД.

Колико су ове одредбе штетне по националне интересе Србије и какве могућности дају Вашингтону можемо да видимо и из следећих података.

Према писању новосадског „Дневника“ САД и НАТО су затражили од Београда да им уступи локације за војне базе. Међу, потенцијалним местима који су наведени налази се и „Југовићево“ на Детелинари у Новом Саду.⁴

Јануара 2005. године тадашњи министар одбране Првослав Давинић је за време посете Лондону изјавио да би копнене снаге НАТО и САД могле да буду стациониране на територији Србије, издвојивши посебно као добру локацију радарску станицу на планини Копаоник, коју је НАТО бомбардова 1999. године.⁵

Генерал Пјер Мари Галоа, творац француске стратешке доктрине одвраћања, истиче да је одвајање Војводине од остатка Србије циљ којим тежи англо-америчка осовина, као и Савезна Република Немачка.⁶

Како наводи професор Смиља Аврамов још почетком деведесетих година прошлог века државни секретар САД Џејмс Бејкер се залагао за свођење Србије на територију и границе од пре Првог светског рата.⁷ Дакле залагао се за отцепљење Војводине.

Амбасадор Немачке у Београду Андреас Цобел је на састанку Форума за међународне односе Европског покрета у Србији априла 2007. године изјавио да би "Инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и тада би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији. То није претња, то је анализа“. Због тих изјава амбасадора Цобела реаговала је и Влада Србије протесном нотом истичући да представник Немачке нарушава територијални интегритет Србије.⁸

Други документ који је достављен Народној скупштини, а којим се дефинишу права Војске САД у Србији је Предлог закона о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између министарства одбране Републике Србије и министарства одбране САД.⁹ Потписан је у Београду 8. новембра 2006. године. Овим споразумом Србија се обавезује да пружа логистичку подршку САД. Тачније како се наводи у члану II „логистичку подршку, залихе и услуге“. За шта? Очигледно за нови „поход на Исток.“

Међутим, најпогубнији споразум по националне интересе Србије који се нашао на дневном реду седнице Народне скупштине Републике Србије одржане у мају свакако је „Споразум између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфрструктуре у Републици Србији“ ¹⁰ или тзв. СОФА споразум.¹¹ Потписали су га Борис Тадић и Кондолиза Рајс у Вашингтону 7. септембра 2006. године.

Оно што је веома интересантно на самом почетку је чињеница да је министарство одбране Републике Србије крило тај уговор од очију јавности чак годину дана.

Чланом 51. Устава и чланом 5. Закона о доступности информацијама, сваком држављанину Србије, загарантовано је право на приступ информацијама од јавног заначаја. Представници Српске радикалне странке су преко свог стручњака Ивана Нинића одмах након потписивања споразума званично затражили да им се достави примерак тог документа.

Министарство одбране Републике Србије, је тек након годину дана вођења спора извршило решење повереника за информације, и тај Уговор је постао доступан јавности.

У његовој преамбули се наводи да се закључује као „жеља обе стране да унапреде одбрамбену сарадњу“ те да је та „сарадња заснована на потпуном поштовању суверенитета обе стране и циљева Повеље УН“. Међутим. имајући у виду целокупан садржај споразума, ова тврдња се и те како доводи у питање. Како даље у преамбули стоји, споразум се закључује „имајућу у виду жељу обе стране да поделе одговорност за подршку оружаним снагама Сједињених Држава које би могле да бораве у Републици Србији“ у вези са срадњом.

Под оружаним снагама Сједињених Држава се подразумева „ентитет кога чини особље САД и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага САД који се налазе на територији Србији“, а који би могли „привремено да бораве на територији Републике Србије, у вези са активностима које произилазе из овог споразума“. Исто тако, на територији Србије могу да бораве и „правна и физичка лица под уговором са САД (компаније и фирме) и њихови запослени који нису држављани Србије“. Дакле, реч је о приватним војним компанијама и њиховом особљу ангажованом на основу уговора.

„Србија ће омогућити Сједињеним државама приступ и коришћење оних објеката који би могли бити битни за спровођење Програма међудржавног партнерства и других активности о којима стране постигну сагласност, укључујући, између осталог, објекте везане за превоз, складиштење и обуку“ и то „без накнаде“, наводи се у члану 2. Уговора.

У члану 4. се наводи да особље САД може да улази и да напушта територију Републике Србије (Вашингтон Косово и Метохију не третира као територију Србије) само са личним документима издатим од стране САД.

Још једно понижење у низу понижења и безакоња за Србију се примећује у одредби члана 7. овог Уговора „Оружане снаге и особље Сједињених Држава могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији предмете за личну употребу, опрему, средства, материјал, технологију, обуку и услуге ради извршења овог споразума. Такав увоз, извоз и коришћење, биће изузети од поступка инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина које се примењују у Републици Србији“.

Статус недодирљивих за Американце произилази и из члану 7. тачка 2.: „Ваздухоплови, возила и половила САД ће бити изузети од поступка инспекције“.

Одредбе из тачке од 1. до 3. члана 8. споразума СОФА, даље дефинишу безакоње и одобравају гратис аранжмане Оружаним снагама САД. У овим одредбама се истиче да „Оружане снаге САД-а могу да закључе уговоре који се односе на испоруку материјала, средстава и опреме, као и пружање услуга (укључујући и изградњу) у Републици Србији без ограничења у погледу избора партнера, добављача и лица која обезбеђују робу или пружају услуге у складу са прописима САД“. Исто тако, сва правна и физичка лица под уговором са САД имаће исти третман као и Оружане снаге САД у Србији.

Врхунац понижења грађана Србије представља члан 9. споразума СОФА. У овој одредби стоји да „осим захтева за накнаду штете по уговору, стране ће се одрећи права да траже једна од друге било какву накнаду за штету, губитка или уништења имовине, повреду или смрт особља било које стране до којих је дошло током извршења њихових званичних дужности по уговору СОФА“.

Овом одредбом Војска САД и приватне компаније које она ангажује добијају дозволу за убијање на територији Србије.

Даље се наводи да „захтеве трећих страна за накнаду штете или губитка узрокованих од стране особља САД решаваће САД у складу са законима и прописима САД-а“. Што значи да се и овде укида надлежност Републике Србије, а уводи јурисдикција Вашингтона.

Уговорне стране се обавезују да „неслагања неће решавати пред било каквим судовима, односно да се неће упућивати трећим странама на решавање“.

Вашингтон је себе осигурао и за будућност тачком 2. члана 13. споразума СОФА и то на следећи начин: „У случају да обе стране у будућности постану потписнице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума“. Што значи да СОФА споразум постаје хијерархијски највиши споразум те врсте у Србији, и за будућност.

Владајућа прозападна већина у Србији ратификовала је наведене споразуме са САД иако се грађани Србије жестоко противе стратегији Вашингтона који системом војних база опкољава Руску Федерацију. Да иронија буде већа, ова права добијају САД које су учествовале у разбијању СФРЈ и које су предводиле бруталну агресију на СРЈ 1999. године, док се руски утицај у Србији на сваки начин сузбија од стране прозападних власти, иако Москва већ годинама пружа безрезервну подршку Београду у очување територијалног интегритета земље. Поврх свега Русија тежи да реализује стратешки важан пројекат гасовода „Јужни ток“ са важном трасом кроз Србију, обезбеђујући на тај начин енергетску сигурност нашој држави и помажући очувању северне српске покрајине - Војводине у саставу Републике.

Анализирани споразуми са САД очигледно представљају тежак ударац за суверенитет Републике Србије, угрожавају безбедност грађана Србије, нарушавају животно важне односе Београда са Москвом и промовишу једну тоталитарну политику у Србији.

Из свих тих разлога неопходно је да они што пре буду укинути.