Ако би се спровело социолошко истраживање на тему ’’Који проблем у Вашем животу сматрате за највећи’’, аутор ових редова је уверен како би његов априорни закључак шта ће испитаници одговорити био подударан са оним што би и вама одмах пало на памет, драги читаоци, па вам се поверава: уз изузетак болести, те неког већег породичног проблема или младалачких љубавних неуспеха, претежни одговор би вероватно био у домену финансија то јест (недостатка) новца. То је и разумљиво у ситуацији велике оскудице у којој већина становништва живи.
Али, проблеми су попут каменчића у ципели или зубобоље: можда нису епохалног значаја, али у тренутку стварају несношљиво стање за онога ко им је изложен. Често је управо то разлог што не можемо направити довољан отклон од њих, како би их могли у целини сагледати и понудити себи ваљану алтернативу. Важнији и много дубљи узрок налази се у домену одговора који би највероватније изостао у истраживању са почетка овог текста - у нашим веровањима.
Да ли наша веровања могу да буду узрок патњи на личном, породичном и националном нивоу? Несумњиво. Зашто се онда тако мало њих бави вером као феноменом и опредељују се радије за манифестационо отклањање проблема, у њиховом појавном облику? Вера о којој је овде реч, не тиче се неког строго религиозног концепта, већ уопште узев означава идеологију као систем веровања или поглед на свет. Веровања су наша ’’мапа пута’’ како се то у бирократском речнику ових дана код нас често спомиње. Да ли смо на сва три нивоа нашег постојања (личном, породичном и националном) заинтересовани да знамо куда идемо и да евентуално променимо тај пут?
Идеологије су обликовале овај свет од његових почетака до данас. Није ли природно и преко потребно да сагледамо у којој парадигми данас живимо? Да би то спознали, довољно је да се осврнемо на медије који нас окружују и обасипају информацијама (nota bene – реч медиј –medium је толико општеприхваћена у говору, да није потребно тумачити оно шта се њоме хтело рећи – то је синоним за средства јавног извештавања. Другачију светлост на ствари дало би њено стварно значење у латинском: средина, оно што је између, посредовање. Дакле, медиј је средство помоћу којег се преноси информација од њеног произвођача па до примаоца информације. Корак до спознаје је знати ко је прави произвођач).
Ако би из медијског обиља свих облика (електронских, штампаних и усмених) требало да одредимо неколико кеywords, ’’кључних речи’’ којима би сажели све поруке које до нас допиру, из тога извукли закључак о владајућој парадигми, а уколико имамо и нешто година те одговарајућег животног искуства иза себе, наши увиди би се неслућено проширили. Открили би како је, ни сами не знамо кад пре и на какав начин, традиционални систем веровања замењен једним сасвим другим и њему из основа супротним. Ако су три речи које су описивале нашу традицију гласиле – морал, дом и солидарност, данас су оне скоро потпуно замењене нечим што би се могло описати ’’ситуационим моралом’’ да не кажемо неморалом, неумереном потрошњом и саможивошћу. Идеал живљења постао је један утопистички појам ’’среће’’ која се огледа у потрошњи и нечему што се назива ’’забава’’, од својих родитеља названа fun (забава – енгл.). Или је све fun или је досада која није вредна живљења. Нарочито за оне којима је земаљски живот све и једино.
У прихватању оваквог погледа на свет и живот, рођени су многи, да нас неко не би оптужио за неумереност нећемо рећи СВИ проблеми. На личном нивоу појединац бива фрустриран неоствареном жељом да ’’живи као сав нормалан свет’’ (по ’’западним’’ мерилима тог појма), на породичном и националном трпи што су ’’елите’’ народа у којем живи пожелеле то исто, да припадају, наиме, светским елитистичким круговима ма шта такво чланство захтевало. На примеру речених ’’елита’’ можемо дијагностиковати све три кључне речи нове светске идеологије – неморал, раскалашност и саможивост. Раднички одсечени прсти и штрајк у којем је примењена репресија, као и крик очајања једног од штрајкача (’’Како вас није срамота?!’’), неће изазвати осећање гриже савести код оних којима је то упућено. Савест је сахрањена још онда када је на њено место дошла нова вера, у којој се савест сматра грехом који онемогућава човеку да се докопа земаљског раја.
А, како је велика већина народа, иста она која данас трпи, гладује, одсеца себи прсте или тихо и невидљиво умире допустила стање у којем се налази? Десило се то неосетно, онда када је прихваћена та нова идеолошка матрица, циници би могли рећи да су данашњи незадовољници (’’губитници транзиције’’) они који губе утакмицу па се из тог разлога љуте. Они, наиме, треба боље да савладају правила игре, најпре кроз ’’систем образовања’’, то ће рећи да постану предатор а не ловина у Новом поретку. Парадигма се не сме доводити у сумњу. Тако, ако ти силеџија отме нешто што је твоје, ти не смеш помислити да он на то није имао право; ко ти је крив што си слабији. Једино што можеш је да постанеш јачи и суровији, па да и ти почнеш тако да чиниш, јер од кукања, као што је познато, вајде нема. ’’Закон јачег’’ је дошао истим оним медијима који тај посао раде и данас, а то је преношење информација од произвођача до њеног корисника. Произвођачи су и данас, као и онда, непознати онима којима су информације намењене. Зна се једино информациони циљ: Заглупи, осиромаши, владај.
