ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ ВЛАДИКАМА

Да ли је Преосвећени Артемије један «јефтини и болесни политикант» или последњи светосавски Владика СПЦ?

Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије, столује на оној Светој земљи, коју је Небески Сведржалац поверио Србима већ од њиховог доласка на Балкан на овоземаљско чување и Његово православљање. Ту је по први пут застало и заглавињало Османско царство, одатле су српски Патријарси спасавали стотине хиљада својих паственика од турске сабље и арбанашког ханџара, ту се диже преко хиљаду Божијих кућа ка небу и сведочи веру, наду и љубав. Ношење крста је овде, кроз читаву нашу историју а најкасније од жалосног и трагичног обрачуна жупанске браће Тихомира и Стефана Немање на Косову Пољу, имало једну јерусалимску димензију.

Преосвећени Артемије носи тај крст часно и непоколебљиво, он није избегао ни пред НАТО-бомбама, ни пред арбанашким погромашима а ни пред садашњим узурпаторима политичке власти у овој српској покрајини. Његов светосавски пут је стаза и судбина једног пастира-бранитеља, чије стадо је опкољено вучјим чопорима који се без одмора, махнито и острашћено залећу, кидају, комадају... Није, дакле, чудо да га не воле сви они са орвеловским новоговорним називима (НАТО, УСА, ЕУ, КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС, итд.) јер када би га, не дао Бог, волели... то би значило да се пастир у вука претворио... Један верни следбеник Светог Саве и Светог Николаја Жичког, један ученик оца Јустина, међутим, не повија се по ветру тренутних светских (зло)моћника, он следи Спаситеља и са ловоровим и са трновитим венцем. Чињеница да су злосрећне прилике дале његовом преданом раду на народном послу једну неоспорну и позитивну политичку димензију само потврђује горњу констатацију – ко би могао, ко би смео да одрекне Светом Сави или Светом Николају ту исту одлику и заслугу?

И папир је већ уморан од жалби, чуђења, оптужби и анализа – зашто пак београдски управљачи тренутне српске државности отуђују, занемарују, одричу се Преосвећеног Епископа Косова и Метохије, зашто му окрећу леђа и препуштају га ветрометини и вучјој трпези, зашто су пристали да им се засене очи, запуше уши, забраве уста, увежу руке? Зар они никада нису чули за Божији суд или макар за суд историје? Прагматизам дневне политике? Не може шут с рогатим? Спасимо шта се спасти може? Окренимо се светлој будућности, која је (и остаје?) пред нама? Постоји још безброј баналних језичких полит-играрија и еуфемизама, који замарају уши и вређају разум и – ниједан не пије воде. Генерал Милан Недић је својевремено донео сигурно најтежу одлуку у свом животу, свесно ставио на коцку своју националну и официрску част да би спасао што се спасти могло од биолошке супстанце српског народа. Он је, међутим, имао посла са људским касапином и србомрсцем Хитлером и он је већ при преузимању тог стравичног крста изјавио да је спреман да одмах после рата стане пред један национални суд! Властодршци у Београду, напротив, говоре о «демократији и бољитку (а Косово и Метохија ишчезавају са хришћанске карте света), о слободи и животном стандарду (а један део остатка гетоизираних Срба на Косову не умире од глади само захваљујући народним кухињама из труда Преосвећеног Артемија)»... Они говоре о «уласку у Европу» (и свесно праве замену теза «Европа/ЕУ») а када говоре о уласку у НАТО – зар то није већ поменуто придруживање вуковима, оним истим вуковима, који се без одмора, махнито и острашћено залећу, кидају, комадају? Који само длаку мењају? А ако су им (српској владајућој гарнитури) намере ипак часне а прилике опет једном претешке – зашто не називају ствари својим правим именом, зашто још нико није потврдио спремност да се по нормализацији ситуације стави на располагање једном националном суду... кад већ, изгледа, никада нису чули за Божији суд или макар за суд историје?

Још неразумљивије и болније је, међутим, када се чита на пр. из једног писма, од marta 2009, једног српског Епископа (Владика Хризостом Бихаћко-петровачки) једном српском Епископу (Владика Артемије Рашко-призренски и косовско-метохијски):

«Постављамо једноставно питање: када ћете се престати бавити тако
јефтиним политиканством? То што ви радите није ништа друго до ли
јефтино и болесно политиканство. Бидите оно што треба да будете
ЕПИСКОП СВОМЕ НАРОДУ и помозите му у овој невољи. Ко више има жељу и
потребу да слуша то ваше истрошено и изанђало тричарење. Ако ви не
поштујете Цркву своју, свога Патријарха, свој Сабор, свој Синод, шта
сте ви? Ко сте ви? Је сте ли ви сигурни у свој интегритет еписко,па
Цркве божије, или ви одрађујете неке друге послова? За кога и ради
чега? О, Боже мој, шта је са вама? Да ли је могуће да један епископ,
који би требао имати просвећен ум, са толико острашћености и отсуства
саборне свијести, збуњује и себе и све око себе? (...) Ви немате храбрости да се ухватите у коштац са проблемима своје Епархије и због тога замајавате и себе и друге око себе. Али знајте: само свјетлост свијетли! Упалите је, ако имате!
Бојимо се таме и тамнила које свуда и на све стране одашиљете.
Владика Хризостом“

При овоме, за тренутак постаје разумљива жеља да се обични човек одрекне Божијег дара вида, слуха, говора... јер нити приличи једном вернику да пада у очајање, нити пак да критикује једног Владику. Легитимно је, међутим, и преко потребно позивати на саборност и слогу, свако има право да се држи светосавске традиције и да подсети да је коинонија Божијег сина старија од било које екумене залуталог људског рода. Свако, чак и у принципу немоћно дете ће покушати да помогне својој мајци ако спозна да јој није добро и то важи и за нашу Свету мајку, нашу Цркву.

Стога дозвољавам себи молитвену и просто људску молбу – не тако, нека нам је Бог у помоћи! Сигуран сам, наиме, да Преосвећени Артемије није последњи светосавски Владика и желим да верујем да није ни само први светосавски владика једног тек будућег времена.

Православски просто,

др Владимир Умељић