АНАЛИЗА СТИХОВА ИЗВОРНЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

                                            „ЧОБАН ТЕРА  ОВЧИЦЕ“

Мелодија и речи  лепе изворне народне песме „Чобан тера овчице“ ових дана ми се мотају и одзвањају у глави, иако је заиста много времена протекло од када сам је последњи пут чуо. Толико ме је обузела да више не могу да слушам ниједну другу песму, музику, нити да читам, или примам друге информације, осим најнужнијих.

Штавише, речи песме добијају сасвим нови смисао, песма носи нову поруку, а ја осећам да се песме која ме је обузела могу да ослободим једино ако покушам да анализирам речи песме.

Прва два стиха песме гласе овако:

„Чобан тера овчице, лакој лане дири дири дане,

  чобан тера овчице лаганооо“.

Замишљам стадо у коме има стопедесет, двеста педесет, а можда и свих седам милиона оваца. Мали број њих је дебео и добро ухрањен, остатак је кост и кожа. Логично закључујем да су се дебеле овце угојиле на уштрб мршавих, пасући траву која је припадала мршавим овцама. Исто тако, логично је да због исцрпљености већине оваца чобан и тера овчице лагано. Други је разлог тај што не жели да дебеле овце изгубе на килажи. Између чобана и дебелих оваца постоји договор да дебеле овце њему дају део млека. Дебеле овце имају руно, док су мршаве острижене до голе коже.

Упркос јадном изгледу изнутрице мршавих оваца су веома цењене и њима се често тргује.

Уз стадо иде и пас који пази да се овце крећу у правилном смеру.

Чобанин није и власник оваца. Њега је унајмио газда да ради посао.

Пасторала која избија из првих стихова песме тако добија неке мрачне контуре.

Следећа два стиха су:

„Преко једне речице,  лакој лане дири дири дане,

  преко једне речице, лаганооо“.

Сада замишљам чобанина који је из паса потегао  фрулу, покушавајући умилним звуком тог инструмента да узнемирено стадо преведе преко воденог тока. Речица у стиховима песме је за већину оваца због исцрпљености несавладива, чак смртоносна препрека. Звуком свирале чобанин покушава да дочара овцама изобиље  зелене ливаде која их чека када пређу реку и у њима пробуди жељу да то и учине.

Мало ниже, источно од места где се стадо, чобанин и пас налазе стоји и мост којим се река може прећи лако и безбедно. Иза моста лепо се види ливада са сочном травом.

Чобанин не жели да овце преведе преко тог моста. Мора да слуша оно што му је газда наредио. Уколико то не учини газда ће наћи другог. Неће тада бити млека од оваца, нити ашиковања са једрим чобаницама, нити осталих чобански задовољстава које му је доносио тај положај. Овце морају да иду путем који им је газда одредио. Тај пут за њих нема алтернативу. Тај пут нема алтернативу ни за чобанина, јер он не брине за добробит стада, већ само за сопствену.

Затим следи:

„Све овчице пређоше,  лакој лане дири дири дане,

  све овчице пређоше, лаганооо.

Што уз помоћ пса који је бесно лајао, што уз звук фруле, овце су прешле реку. Пред њима је опет био исти, прашњави пут којим су пре тога годинама ишле, пут коме се није видео крај, пут који је својим изгледом говорио да их води у беспуће.

Песма следећим стиховима добија драматичан моменат:

„Само једна не хтеде лакој лане дири дири дане,

  само једна не хтеде, лаганооо.“

Замишљам једну црну овцу која упркос мелодичном звуку чобаниновог инструмента и његовог тепања, лајању пса, не верује у пут, ливаду, нити чобаниново вођство. Знате сви такве црне овце, задрибанде, оне које не желе да буду део стада, понашање супротно од онога које се очекује од питомих оваца које служе само за мужу и шишање. Не зове их народ џабе црне овце.

Ето, једна таква није хтела да пређе реку. Разлог је вероватно био тај што је упркос глади била сита свега. Била је сита празних обећања, чобанина, пса, газде и пута који нема алтернативу, а коме се упркос чобаниновим и газдиним обећањима да се иза следеће окуке завршава, није назирао крај, јер је чула много таквих обећања и прошла много таквих окука. Штавише црна овца је осећала да представља бар половину, или чак већи део стада које су патиле као и она, али остале нису имале енергије, воље ни храбрости да се супротставе судбини која им је намењена.

То је црној овци давало снагу и жељу да се бори и против пса, и против чобанина, и против газде истовремено. Ова тројка је увек нападала заједно и синхронизовано.

Црна овца није желела да јој изнутрица заврши на тржници. Није хтела да је више музу и стрижу, није хтела да липше на путу који нема алтернативу.Није желела ни да се то деси њеним јагњићима.Желела је живот достојан црне овце за себе и своје потомство.

 Није била вољна да послуша друге овце које су  јој нежно блејале о бољем животу, солилу које је чека само за њу и сену којим ће је хранити током зиме у заједничком тору. Слутила је да је тамо чека злехуда судбина, да је тор велика мишоловка, или боље речено овцоловка из које су овце вођене на кланицу. Изнад свега је  волела  слободу и ливаду на којој се ојагњила. Заправо уверен сам да због свега речено уопште није била овца.

Завршни стихови гласе овако:

„Чобан узе гранчицу,  лакој лане дири дири дане,

  па потера овчицу лаганооо“.

Знајући шта га чека ако не испуни налоге газде, чобанин је решио да употреби силу. Знајући шта је чека ако послуша црна овца је решила да се одупре. Ожиљци из претходних битака у којима се борила и у којима је побеђивала, иако су јој стално говорили да шут са рогатим не може да изађе на крај, потсећали су је да је да је то ипак могуће и давали веру да ће опет да победи.

Због свега горе реченог то је била битка њеног живота. Због свега реченог то је била и за газду, чобанина и пса. Сви учесници су знали да ако црна овца победи, овце са белим руном ће пожелети црно, јер чак и овце воле победнике. Даље последице би биле што ће газда престати да буде газда, а чобанин и пас изгубити посао. Црна овца ће постати вођа стада. И оно што би било најопасније  за пса, чобанина и газду, црна овца би тако постала белосветски херој и узор другима.

У овом боју улози су били велики.

И тако  на крају анализе,  уверен сам да  није реч о изворној народној песми, већ да је реч о јуначком спеву који је описао храброст црне овце.

А Вас који читате ову анализу интересује ко је победио...

... И знам да навијате за црну овцу, јер  ви који ово читате и ја који сам ово написао смо такође црне овце.

Наша битка је у току.

И све док смо црне овце, док се боримо, док нам снагу дају наши преци и наши потомци, док у нама гори жеља за слободом, жеља да идемо својим путем, ми побеђујемо.

Може шут са рогатим.

Можда сам неку реч у песми погрешно забележио, можда сам неки стих изоставио, јер као што сам напоменуо, одавно је нисам чуо. А опет, опседа ме. Покушајте да је пронађете, саслушате речи и музику. Питам се дали ћете је  другачије схватити и доживeти него ја.

Надао сам се да ћу кад ово напишем почети да слушам и чујем, друге мелодије. Али, ово што ми се врти по глави, што сам написао, потиче из срца.

Љубиша Спасојевић