Велики српски научник Никола Тесла својевремено је изјавио да уколико неко жели да пороби један народ довољно је да замени његову парадигму.

У српском народу традиционалне вредности су увек биле на цени, а национална свест је негована и у најтежим тренуцима турског, аустроугарског или немачког ропства. Ипак, кроз историју Срби су се све више и више осипали, док је од српске нације створено неколико народа.

Проблеме са којима ће се суочити Срби у очувању сопственог идентитета најавио је још др Родолф Арчибалд Рајс у свом делу „Чујте Срби“.¹ Рајс је тада прозорљиво поручио: „Млади се више неће жртвовати на олтару отаџбине као у ослободилачким ратовима. Они су видели да жртве у савременој Србији не доносе ништа сем примања удараца ногом.“²

Сличне поуке српском народу упутио је и познати српски научник Михајло Идворски Пупин у свом тексту у „Американском Србобрану“ написаном 1913. године поводом ослобођења Косова и Метохије.³ Михајло Пупин је том приликом покушао да убеди Србе да уложе додатни напор како би обновили и ојачали свој национални идентитет. Пупин напопмиње: „...Али немој, рођени брате мој, заборавити да у новоослобођеним српским крајевима живи српска сиротиња. Турчин, Арбанас и други душмани нашег народа уништили су им све, па чак и српски дух је код њих малаксао и на изумирању је. Српско их је оружје ослободило, а наша српска љубав треба да им подигне малаксали дух и да им освежи изнемоглу душу.“⁴

Порука др Арчибалда Рајса показала је сву своју истинитост у савременој Србији. Већ девет година путем медија и на друге начине прозападни режим омаловажава и сатанизује српске националне симболе, националне интересе, отаџбинске ратове, подижући на ниво научне истине фалсификате произведене пред Трибуналом у Хагу, као и фалсификате из Брисела и Вашингтона.

У том светлу није ни чудо што је пронатовски режим у Србији у чак три наврата пружио подршку и отворену помоћ Грузији и њеној прозападној влади, директно се супротстављајући Русији, која једина од великих сила штити српске интересе на међународној позорници.

Најпре су из Србије о трошку Џорџа Сороша 2003. године у Грузију послати припадници невладине организације „Отпор“. Они су том приликом одржали више предавања за око хиљаду студената и других активиста из целе земље који су касније организовани у оквиру групације „Кмара“ („Доста“ на грузијском).⁵ У то време амбасадор САД у Грузији био је Ричард Мајлс који је раније имао важну улогу у формирању „Отпора“.⁶ Након ових активности и директне умешаности Вашингтона у догађаје у Грузији Едуард Шеварнадзе био је принуђен да поднесе оставку на место председника. Припреме Пентагона за оружани сукоб са Москвом и Русима у Грузији могле су да почну.

Међутим, мање је позната чињеница да је „Отпор“ директно повезан са Демократском странком и садашњим режимом у Србији.

Наиме, специјални саветник председника Републике Бориса Тадића за НАТО и ЕУ - Јован Ратковић⁷ један је од људи који су уговорили финансирање „Отпора“ од стране САД. Да ствар буде још гора, али и поучнија Ратковић је само две недеље пре проглашења стања непосредне ратне опасности, дакле истог оног дана 1999. године када је Вилијам Коен преко CNN-а поручио „Србији треба сломити кичму“, на сасатанку тзв. кризног штаба⁸ „Отпора“, донео уговор о спонзорству из амбасаде САД у Београду.⁹ Тим уговором „Отпор“ је стављен под покровитељство Вашингтона и то непосредно пред агресију НАТО на СРЈ. Поменути састанак је одржан у седишту Демократске странке (ДС) у Београду, а њиме је председавао функционер те партије Срђа Поповић.¹⁰ Када су видели да се „Отпора“ препушта директној контроли Вашингтона већина старих оснивача напустила је састанак, а активисти ДС-а су преузели покрет.¹¹

Након слања „Отпораша“ режим у Србији је отишао корак даље. Пронатовска влада у Београду одлучила је да 2008. године прода оружје Грузији иако су сви знали за велику напетост између Москве и Тбилисија. Наиме, руско министарство одбране саопштило је да је и Србија међу земљама које су уочи рата у Јужној Осетији војно помагале режим у Грузији.¹² На директне оптужбе и питања аутора овог текста у вези наоружавања Грузијаца министар одбране Драган Шутановац је у Парламенту изјавио како је тим послом „помагана домаћа војна индустрија“!¹³

Чињеницу да испоручено оружје често прати војска потврдио је проамерички режим у Србији одлуком републичлке владе да упути професионалне припаднике Војске Србије на војну вежбу НАТО пакта у Грузију. Припадници оружаних снага Србију су према том акту требали да учествују са војницима још 19 чланица НАТО у провоцирању Русије и то у периоду од 6. маја до 1. јуна 2009. године када су војне вежбе и одржане.¹⁴

Шта за званичну Москву представљају маневри НАТО пакта у Грузији свако је знао. Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев јасно је изјавио да су „војне вежбе у Грузији увредљива провокација“¹⁵, премијер Владимир Путин је пре тога истакао да је неко из САД изазвао сукобе на Кавказу¹⁶, док је министар иностраних послова Сергеј Лавров закључио да је НАТО узео Сакашвилија под заштиту.¹¹

Дакле, пронатовски режим у Србији је и поред ових упозорења одлучио да пошаље професионалне војнике на војну вежбу Северноатлантског савеза у Грузији. На сву срећу под притиском патриотског дела опозиције и родољубивих невладиних организација Влада Србије је променила одлуку и српски војници на сву срећу нису отишли пут Тбилисија.

Ипак, јасно је да се српски народ и поред велике пропаганде прозападног режима отворено противи чланству Србије у НАТО пакту. То чак потврђују и званична владина истраживања. Тако нпр. 60,70 одсто испитаника је у јуну 2008. године било против уласка Србије у Северноатлантски савез¹⁸, док се 59,97 посто изричито определило за најтешње везе са Русијом.¹⁹ У међувремену број противника НАТО пакта је повећан док је у исто време повећан и број грађана који су за тесну сарадњу са Москвом.

Наравно, режим Демократске странке покушава да у својим истраживањима, сугестивним или непрецизним питањима смањи проценат оних који су против Европске уније, НАТО пакта и Трибунала у Хагу. Ово се јасно види у наведеном документу Владе Србије из 2008. године „Косово и стратешке интеграције Србије“.²⁰ Најпре можемо да приметимо да режим за јужну српску покрајину употребљава само делимичан назив: „Косово“, а не онај прописан Уставом Србије: „Косово и Метохија“. Даље у том документу се јасно запажа да по питању сарадње са Трибуналом у Хагу републичка влада на питање „Да ли подржавате изручивање грађана Републике Србије Хашком трибуналу“ нуди одговоре као што су „углавном сам против“ (15,77%) и „апсолутно сам против“ (43,82%), док за улазак Србије у ЕУ и НАТО формулише одговоре једноставно са „да“ и „не“.

Ипак, и поред тих јефтиних трикова јасно се уочава да је велика већина грађана Србије против Трибунала у Хагу (подржава га свега 29,34%), против уласка у НАТО, и да подржава тесне везе са Руском Федерацијом.

Као што је речено на почетку текста борба за одбрану српског националног идентитета и државних интереса још увек траје, а Срби се поред свих притисака и манипулација показују као тврд орах.