Путинова ера – још један велики успон у историји Русије

Почетком XVII века Русија улази у велику кризу која је била између осталог проузрокована гашењем владарске династије, низом грађанских ратова и уплитања околних сила (пре свега Пољске и Шведске) у унутрашње расправе земље. Ова релативно кратка историјска епоха од свега једне деценије (1603-1613) названа «Смутна времена» донела је велика разарања, демографске губитке и слабљење земље, што је окончано избором Михаила Романова за цара. Под династијом Романових, уз све историјске противречности које је са собом носио друштвено политички систем заснован на конзервативном уређењу земље и сталним кашњењем за реформама у односу на развијене западноевропске земље, Русија је у следећа три века доживела геополитички развој и експанзију који су је сврстали међу најјаче планетарне силе. У њеној целокупној историји сећање на тешку деценију «Смутних времена» остаје метафора за најдубљу кризу када се судбина народа и државе ставила на највећу кушњу, али иза које је успостављена стабилизација и темељи даљњег успона и процвата.

Деценија деведесетих година XX века представља за последњих четири века највећу кризу у историји Русије. После распада СССР, земља је у Јељциновом периоду власти, доживљавала и унутрашњу кризу, економски колапс, демографски назадак, дезинтеграцију централне власти праћене низом сепаратистичких покушаја, отуђење имовине коју су стварале генерације и концентрацију капитала у рукама малог броја новостворених богаташа. Тада се нашла у амбису пропасти и као да је само дно досегнуто за време августовског финансијског краха 1998. године када је дошло до банкрота земље. Тридесет првог децембра 1999. године на челу Русије, као вршилац дужности председника републике долази уместо Бориса Јељцина тадашњи премијер Владимир Путин. Долазак на чело најпространије земље света, у тренутку њене дубоке и вишедимензионалне кризе међународној јавности релативно недовољно познатог политичара, савременицима није много говорило о настанку једног свеобухватног историјског преокрета. Путин је на пролеће 2000. године изабран на редовним изборима за председника државе, а тај успех је поновио и на изборима пролећа 2004. године. После истека и другог узастопног председничког мандата на које је биран, Владимир Путин је постао премијер Русије крајем 2008. године, када је за председника изабран Дмитриј Медведев.

С друге стране, јасно је да Медведев вероватно неће ни бити у ситуацији, а нити ће бити спреман, да битно мења политички курс земље у односу на Путинов период. Прво, он је "само један од људи из тима", онај који наставља реформе и већ зацртани политички правац који се потврдио у пракси. Друго, у питању је консензусом прихваћена политика ширег круга људи на руководећим положајима, који за базу имају управо Јединствену Русију као странку. Позиција Јединствене Русије је таква да она има око три четвртине посланика у државној Думи.

О билансу Путина као председника државе говоре у општим цртама се може рећи да је за мање од једне деценије остварена унутрашња политичка и друштвена стабилност, а да је у међународним оквирима знатно ојачана позиција Русије. Економска ситуација у земљи је изразито ојачана, успостављено је политичко јединство земље и највише захваљујући територијалној реорганизацији од маја 2000, која се успешно од тада спроводи и у пракси, спречени су развоји сепаратизма, а они који су већ постојали су успешно сасечени. У међународним оквирима Русија је повратила значајан део ранијег угледа, а низом интегративних процеса (Заједница независних држава - где су фактички све бивше совјетске републике сем балтичких, Шангајски споразум, где су главне чланице Русија и Кина, државна унија са Беолурсијом, ОДБОК; Заједнички економски простор, који поред Русије чине Белорусија, Украјина и Казахстан) ојачана је позиција земље на простору Европе и Азије. Поред тога Русија успоставља и савезничке односе са земљама из других области света, попут Латинске Америке, Блиског истока и др.

Посмататрано кроз неке статистичке показатеље Владимира Путина за време његова два председничка мандата[1] или тачно 3050 дана на функцији председника државе постигао следеће резултате: Просечна плата је порасла девет, а пензија седам пута. За исто време, по проценама ММФ бруто друштвени производ Русије увећан је шест и по пута у номиналном износу (са 196 на 1300 милијарди $). Путинова Русија постала је и највећи светски произвођач нафте (490 милиона тона годишње). Обим пољопривредне производње повећан је три пута, а стамбене изградње два пута. Извоз је повећан готово пет пута (са 75,6 на 355,5 милијарди $), а увоз близу шест пута (са 39,5 на 223,4 милијарде $).

Буџет је повећан 10 пута и увек је у суфициту. Девизне резерве су са око 12,5 милијарди $ почетком 2000, увећане на 534,5 колико су износиле почетком марта 2008. године, по чему је Русија сада трећа у свету. Поврх ових средстава створен је и посебан Стабилизациони фонд и сада је у њему више од 162 милијарде $, које не смеју да се троше, већ су остављене за будућност.

Истина у неким областима нису постигнути тако спектакуларни успеси. У области демографије, заустављен је стрмоглаво опадање становништва на основу негативног природног прираштаја, али он није преиначен у позитван. Тачније Русија је губила преко 900 000 становника на основу негативног природног прираштаја 1999. године, да би то 2007. било преполовљено. Укупна осмогодишња инфлација је износила 131 %, а чиновнички апарат у земљи је удвостручен и он сада има преко 650 000 запсолених у државним службама. Земља не стоји најбоље по степену корупције и економских слобода, по проценама неких западних организација, и да је чак у овом периоду по та два параметра дошло и до погоршања.[2]

У друштву је дошло до обнове поверења у снагу земље, што између многих примера персонификује побадање роботском руком титанијумске државне заставе на дно Леденог океана где се географски налази Северни пол и прошлогодишње тестирање супермоћне нанобомбе.

Драган Петровић

www.petrovicdragan.com

drpetro5@nadlanu.com